Ratna politika bez jastreba

Izbori za Kongres promenili su odnos snaga u američkom političkom životu i doveli u pitanje celu ratnu politiku predsednika Buša. Žrtvujući Donalda Ramsfelda, jednog od vodećih “jastrebova”, Buš je zapravo priznao da će američka politika u Iraku teško moći da bude okončana pobedom.

Ramsfeld je, po mnogo čemu, simbolizovao moć i aroganciju Amerike. Kisindžer je za njega rekao da je “najsvirepiji čovek” koga je upoznao, “spretni i neumorni politički birokrata koji je besprekorno objedinio ambiciju, sposobnost i čvrstinu”. Odreći se takve ličnosti znači napraviti korak u pravcu spasavanja obraza i revidiranja politike u Iraku.

Ali, Irak je samo deo ratne priče. Irak je odraz američkog “globalnog rata protiv terorizma” i praktične primene Bušove doktrine o preventivnim ratovima i širenju demokratije uz pomoć oružja. Ta doktrina je dala osnovno obeležje američkoj spoljnoj politici i politici bezbednosti za proteklih šest godina Bušove vladavine. Iz nje su proistekle tvrdnje o opasnom postojanju “osovine zla” (Iraka, Irana, Severne Koreje) i “otpadničkih država” (svih onih koje Amerika smatra takvima).

Glavni Bušovi pomagači u sprovođenju ove politike bili su, uz Ramsfelda, njegov pomoćnik Pol Volfovic, potpredsednik Dik Čejni i ambasador u UN DŽon Bolton. Ramsfeld je prva, a Bolton će verovatno biti druga žrtva. Volfovic, sada predsednik Svetske banke, moraće više da se bavi bankarstvom, nego američkom globalnom strategijom. Čejni je usamljen. A sam Buš je, kako to Amerikanci kažu, “hromi patak”: za svoju spoljnu politiku neće u Kongresu imati republikansku većinu, nego demokratsku, koja mu nije naklonjena.

Kako će onda, bez grlatih “jastrebova”, izgledati Bušova zatečena – i ne baš lako izmenljiva – ratna politika?

Pored Iraka, koji počinje da liči na Vijetnam, postoje još rat u Avganistanu i ratne pretnje Iranu i Severnoj Koreji.

Osokoljeni pobedom na izborima, demokrati sada svoje neslaganje sa Bušovom politikom najupadljivije izražavaju kroz zahteve za povlačenjem američkih trupa iz Iraka. Ali, to je lakše tražiti, nego ostvariti. Demokrati do sada nisu imali ni usaglašen zajednički pristup Iraku, ni alternativnu strategiju za povlačenje trupa.

DŽon Merta, jedan od vodećih demokrata u Predstavničkom domu, traži hitno povlačenje i to je ideja koja, sudeći po raspravama preko televizije, dobija prevagu. Bivši predsednički kandidat DŽon Keri zalaže se za ustanovljenje “reda vožnje” u povlačenju. Hilari Klinton, mogući kandidat stranke na budućim predsedničkim izborima, uzdržava se da uopšte govori o povlačenju. Ono, međutim, oko čega su demokrati saglasni je da se izvrši pritisak na iračku vladu da brže preuzima kontrolu i nadležnosti u oblasti bezbednosti i veću odgovornost za sudbinu svoje zemlje – kako bi američke trupe mogle, u fazama, da se povlače u baze u zemljama u okruženju. (Nejasno je pri tom kako se zamišljaju američke vojne baze u Turskoj, na primer, kad se zna da Ankara nije htela da dozvoli američkim trupama da preko turske teritorije napadnu Irak pre tri godine).

Pošto je u međuvremenu osnovana dvostranačka kongresna Grupa za studije o Iraku, na čijem je čelu bivši državni sekretar DŽejms Bejker, demokrati sada mogu da vrše pritisak da to telo što pre izađe u javnost sa svojim predlozima. Jedan od predloga je da Amerikanci pozovu iračke susede, Iran i Siriju, da im pomognu u sprečavanju haosa i etničkih i verskih sukoba u Iraku. Predlog implicira priznanje o američkom teškom porazu: Iran pripada “osovini zla”, a Sirija je optuživana da podstiče bunt u Iraku protiv Amerikanaca.

Avganistan je, u ovim raspravama, donekle ostavljen po strani, jer u njemu ne ratuju samo Amerikanci, nego će, sve više, to činiti i NATO. Avganistan je takođe Bušov poraz, ali izgleda da će odgovornost za to biti, nešto spretnije, prebačena i na saveznička pleća.

Što se tiče američkih ratnih pretnji Iranu i Severnoj Koreji, moguće je da će one oslabiti. Između Republikanske i Demokratske stranke nema velikih razlika u oceni ponašanja ove dve zemlje iz “osovine zla”, ali postoji bitna razlika u traženju rešenja. Demokrati, među kojima i dva bivša predsednika, DŽimi Karter i Bil Klinton, smatraju da se samo u direktnim pregovorima sa Teheranom i Pjongjangom moraju tražiti načini da se Iran i Severna Koreja privole – ili prinude – na obustavu svojih nuklearnih programa, dok republikanci to isključuju. Iranu će se pogotovo manje pretiti ratom, ako se Teheran uključi u rešavanje iračkih problema.

Tako će, na pitanjima rata i mira, Bušova spoljna politika biti pod pritiskom da se prilagođava realnim okolnostima. Ali je malo verovatno da će brzo moći da doživi i velike promene.