Jadrana za predsednika!

Mogu da umirim Jadrana Erčića, NIN-ovog, ako se ne varam, novopečenog muzičkog kritičara. Naime, nastupi sa glavnog programa ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala su snimani i biće “dragoceni dokument fonoteke RTS-a”, baš kao i uvek.

Počnimo sa mnogim materijalnim greškama. Svensona Erčić zove Sveson, ime Kinča je Soveto a ne Soveti, a Yejmsa Almera pogrešno zove Ulmer. Važno mu je koliko godina imaju Yon Skofild i Beni Golson – verovatno da bi opravdao tezu da je za dobar džez potrebno imati dobre godine, ali nema sreće da ih pogodi. Erčića pamćenje služi toliko dobro da se seća čak i nepostojećeg prvog gostovanja Skofilda u Beogradu, a evocira i “stara dobra vremena kada se pred Kolarcem tražila karta više”, iako se na prste jedne ruke mogu nabrojati koncerti Beogradskog džez Festivala koji su održani u Kolarcu. Ali se zato ne seća da se današnji Pogon Doma omladine nekad zvao Dansing, nego tvrdi upravo suprotno da se nekadašnji Pogon danas zove Dansing! I, ako nije prepoznao nijedan bluz standard od bar deset koje je u Pogonu odsvirao sastav Yejmsa Blad Almera, mogao je da pročita da grupa nosi naziv “Memphis Blood Blues Band”, dakle da sviraju bluz, a ne rok, kako tvrdi.

Potpuno je neverovatno da na celoj strani nigde ne piše da je organizator festivala Dom omladine Beograd (kao i prethodne godine, i svih 20 izdanja od 1971. do 1990), ali zato stoji da festival organizuje “g. Voja (Vojislav – ne poznajemo se gospodine Jadrane, ili vam je nadimak Jaki?) Pantić sa istom ekipom kao i prethodni 21.”. Da ne bude nedoumice, umetnički direktor i savet festivala su angažovani od Doma omladine, koji je nosilac projekta.

Kritičar NIN-a najbolje pokazuje koliko je nedorastao zadatku pisanja o džezu, kada kaže da je “iz (Daglasovog) kvinteta poznavao samo odličnog klavijaturistu Urija Kejna”. Šteta, ostao je uskraćen za preko 250 kvalitetnih džez ploča koje su snimili ostali članovi sastava, kao što se lako može utvrditi na referentnom sajtu njnjnj.allmusic.com. U nastavku sledi biser: “iako su klasično školovani, oni su ovde eksperimentisali muzikom”.

Društvo za zaštitu džeza (DZZY), za čijeg se predsednika inicijativnog odbora kandiduje autor teksta, očigledno bi trebalo da deluje na mnogo širem prostoru od grada Beograda. Jer, da vidimo kako je ocenio tri poslednja dobitnika European Jaz Prize, koju dodeljuju najugledniji džez poslenici (muzičari, kritičari, producenti) iz 26 zemalja Evrope: Esbjorn Svenson trio (pobednici 2004) sviraju “racionalno i hladno”, Bojan Zulfikarpašić (pobednik 2005) je “solidan klupski muzičar”, a Volfganga Mutšpila (pobednika 2003) nije ni pomenuo!

DZZY treba da se obračuna sa BBC-ijem, koji je Soveto Kinča tri puta proglašavao za muzičara/bend godine u Velikoj Britaniji, pa sa žirijem festivala u Montreu koji ga je neopravdano izabrao za najboljeg mladog saksofonistu na svetu. Odmah moraju da ukinu američki časopis Donjn Beat, koji se očigledno odrodio od muzike o kojoj piše – pošto učenike ovogodišnjeg festivala bira redovno za muzičare godine, uz prigodan publicitet u vidu naslovnih strana i slično. G. Erčić ne deli takvo mišljenje, ili to ne smatra džezom, ali šta se tu može.

Posebna priča su džem-sešni. Jeste greh što ih nema, ali... Kad kaže da “džem sešni krase svaki festival”, Erčić ponovo pokazuje da uopšte ne živi u ovom vremenu. Yem sešni ne krase više nijedan od vodećih evropskih džez festivala (Vjen, Roterdam, Peruđa, Montre, Nica...), niti ih ima na festivalima u okruženju (Sarajevo, Skoplje, Qubljana, Zagreb). Umetnici nemaju nikakav razlog da prosviravaju snjing i bebop standarde ako publika želi da čuje šta su novo, autorsko smislili. I, nije tačno da džem sešni “podstiču takmičarski duh muzičara uz obavezan viši kvalitet sviranja”. Nismo na konjskim trkama i pravi umetnici nemaju potrebu da se takmiče, a viši kvalitet će sačuvati za svoje projekte umesto da ga troše na prosviravanje “Summertime” pod kapljicom alkohola u ranim jutarnjim satima.

Ovogodišnji, kao i prošlogodišnji, Beogradski džez festival je zamišljen kao muzički događaj koji treba da okupi sve generacije ljubitelja dobre muzike – dakle, i one koji se sećaju gostovanja Majlsa Dejvisa u Beogradu, kao i one koji tada nisu bili ni rođeni. Mogu da razumem da se takav koncept nekome, pa i Jadranu Erčiću, ne dopada, ali onda neka tako napiše i neka obrazloži.

Umesto toga, NIN-ov kritičar nudi samo ad hominem diskvalifikaciju na moj račun i, kao vrhunac nekorektnosti, spisak od petnaest afirmisanih muzičara koje samoinicijativno predlaže u “selektorsku komisiju”. Istina je da su neki od onih koje Erčić navodi u ranijim godinama doista pokušavali da ponovo pokrenu Beogradski džez festival, obično ignorišući osnivača, Skupštinu grada Beograda. Jedan od tih pokušaja završen je tako što festival nije ni održan.

Poseta na festivalu je bila izvrsna, a tome u prilog ide i jadikovka g. Erčića da neki prostori nisu bili dovoljno veliki da prime sve zainteresovane. Zbog velike gužve, sam kaže, nije gledao program u Bitef Art Cafeu, što je trećina festivalskog programa.

Vojislav Pantić