Povratak na mesto sreće

Od svih aktera prve predstave izvedene u Ateljeu 212 tog 12. novembra 1956. godine, u nedelju 12. novembra 2006. na sceni ovog pozorišta pojavila se samo glumica Marija Crnobori. Rediteljka Mira Trailović i glumci Mata Milošević, Qubiša Jovanović i Viktor Starčić odavno “nas gledaju sa neba”, kako reče jedna Beograđanka koja je imala 25 godina kada je bila na premijeri Geteovog Fausta kojim je obeležen nastanak tada četvrtog pozorišta u prestonici ondašnje Jugoslavije.

Onako kako se to u Beogradu redovno događa, gosti koji su doputovali iz raznih krajeva bivše zemlje i inostranstva, prošle nedelje su bili nagrađeni aplauzom koji je nedvosmisleno potvrđivao koliko su dobrodošli. Jer, Atelje je od početka svog rada negovao taj familijarni odnos koji je svakog saradnika prihvatao kao deo velike porodice čiji su rođaci po srodnosti bili rasuti po celom svetu. Bilo je elitističko u duhovnom smislu te reči, bilo je avangardno, umelo je da privuče publiku, a opet, umelo je da bude “pokret i zahtev za modernost i svetskost, za inovacije, slobodu individue i stvaralaštvo”, kako je to zapisao pozorišni kritičar Muharem Pervić.

Neke od gostiju pitali smo kada su prvi put ušli u Atelje 212 i šta za njih znači ovo pozorište danas.

Relja Bašić, glumac iz Zagreba, ponosan je na činjenicu da je u ovo pozorište došao još dok je bilo u zgradi Borbe, odmah posle osnivanja:

“Kada sam 1955. godine diplomirao u Zagrebu, odlučio sam da odem u Beograd i posle izvesnog vremena sam se našao u Ateljeu. Znao sam ko je Bojan Stupica i hteo sam da vidim šta on to radi. Znao sam i za slikara Miću Popovića i hteo sam da vidim šta on radi u pozorištu. Kasnije sam sa Mićom radio jedan osrednji film, Hasanaginicu. Tako sam ja, praktično, uz ovo pozorište bio od samog početka. I ovo što se večeras, na proslavi 50 godina, dogodilo u Beogradu, ne može se, po mom skromnom mišljenju, ponoviti niti napraviti nigde u svetu. Ta količina emocija publike, glumaca i svih onih koji se žele vratiti na ‘mesto zločina’, tu gde smo svi bili srećni i zadovoljni, to je jedinstvena situacija kojoj sam prisustvovao u svojoj dugoj umetničkoj karijeri. Za mene je Atelje bio i ostao neiscrpan izvor igre, energije i duha koji se samo ovde može sresti.”

Treba podsetiti da je 16. januara 1967. godine na Velikoj sceni Ateljea izvedena premijera komada Qubaf kao koprodukcija Ateljea 212 i Kamerne scene Studentskog centra Zagreb, a igrali su Relja Bašić, Sanda Langerholc i Ivo Serdar. Ova izuzetno zabavna predstava igrana je gotovo tri godine i izvedena je 47 puta.

Pisac Bora Ćosić danas ima opus od tridesetak knjiga, ali je njegova komedija Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji koja je igrana u Ateljeu 212 i koja je prevedena na mnoge jezike, bila jedan od najznačajnijih repertoarskih poteza u politici ovog pozorišta. U ovom pozorištu igran je najpre njegov komad Rado ide Srbin u vojnike koji je za gotovo četiri godine izveden 88 puta. Oba komada režirao je Qubomir-Muci Draškić. Uloga moje porodice je igrana dve i po godine (69 puta) i osvojila je brojne nagrade na pozorišnim festivalima. Godine 1992. Bora Ćosić je sa suprugom Lolom Vlatković napustio Beograd jer više nije želeo da živi i radi u režimu tadašnje vlasti, i otišao najpre u Rovinj a potom u Berlin gde i danas živi. Wegovo kratko prisećanje zabeležili smo posle nedeljne svečanosti u Ateljeu:

“Pre nego što sam išta napisao, odlazio sam u Atelje i jedna od prvih predstava koju sam video, bila je čuveni Godo, naravno. Međutim, zanimljivije je da sam ja od pesnika Duška Matića već čuo o Beketovoj predstavi Čekajući Godoa, jer ju je on video u Parizu. I prepričavao nam je kako neka dva budalaša sede pod drvetom i govore divne stvari... On nam je to toliko lepo preneo da mi se činilo lepšim od onoga što sam posle video. Danas se u Ateljeu, posle toliko godina, opet osećam kao kod kuće.”

Vedrana Rudan je jedna od najčitanijih hrvatskih književnica, a njena knjiga Uho, grlo, nož pretočena u monodramu, nalazi se na repertoaru Teatra u podrumu. Glavnu junakinju Tonku Babić igra Jelisaveta-Seka Sablić. Zanimljivo je da Vedrana nikada nije bila u Beogradu, pa je tako i u Atelje prvi put došla na konferenciju za štampu povodom premijere svog komada u februaru 2003:

“Tada sam prvi put videla upravnika Svetozara Cvetkovića i učinilo mi se da je previše lep i previše zgodan da bi bio na čelu jedne tako stare kuće. Jer, za mene je Atelje bio zapravo Stupica. Mislim na Bojana, naravno. A sada, na ovoj proslavi, videla sam da je bilo i mnogo drugih velikih ljudi u njemu osim Stupice.”

Zagrebački reditelj Željko Orešković je u dužem periodu svog života bio beogradski reditelj i beogradski zet. U Atelje je prvi put ušao 1959. ili godinu dana kasnije, ne seća se najbolje, kao gledalac. Zvala ga je Mira Trailović da joj asistira u nekoj predstavi, ali je ubrzo odustala od tog projekta. Tako je Orešković ostao samo veran posetilac ove kuće u kojoj je kasnije povremeno gostovao sa svojim predstavama:

“Više od deset godina nisam bio u Beogradu i ne znam kakva je današnja repertoarska politika Ateljea. Ali, znam da je to jedno novo, veliko i moderno pozorište iz moje mladosti.”

I Italijan Paolo Mađeli je takođe u jednom periodu svog života bio jednako beogradski reditelj i beogradski zet. Bio je u braku sa glumicom Dobrilom Stojnić. Poslednjih dvadesetak godina živi i radi u Hrvatskoj. Pre više od 33 godine prvi put je ušao u ovo pozorište i gledao predstavu Purpurno ostrvo. Godinu dana kasnije, 1974, na ovoj sceni postavio je Divove iz planine svog zemljaka Luiđija Pirandela, a 1976. je režirao komad Edena fon Horvata Kod lepog izgleda koji je igran punih pet godina. Radio je devet godina kasnije Metastabilni gral Nenada Prokića i Parisku komunu 1988. godine koja je igrana samo šest puta:

“Atelje je za mene bio teatar koji je razbio socrealizam ne samo u okvirima bivše Jugoslavije, već i u Evropi. Svojim nastankom Atelje je uticao na razvoj pozorišnog života u celoj tadašnjoj Jugoslaviji, a usuđujem se čak da kažem da je svojom repertoarskom politikom Atelje razbijao i neke zapadne pozorišne klišee.”

U produkciji Pozorišta Atelje i Pandur Teatra (koproducenti su bili Sava centar, Festival u Qubljani i Festival Ey ponto), reditelj Tomaž Pandur je juna 2002. godine postavio na scenu Hazarski rečnik Milorada Pavića:

“Mnogo pre toga sam poznavao Miru Trailović preko Bitefa pa sam tako puno znao i o Ateljeu. Kasnije sam uspostavio kontakt sa Svetozarom Cvetkovićem koji je radio kod mene u Mariboru. Za mene je Atelje pozorište koje je uspostavilo nove standarde, zapravo to je pozorište potpuno izmišljeno, jer ga u tom kontekstu do tada u Jugoslaviji nije bilo. Pamtim ga po tom revolucionarnom duhu i najviše bih voleo da ostane tako nekonformističko i radikalno. Onako kako je pisalo u njegovom manifestu o osnivanju – da bude anarhističko pozorište.”

Dušan Jovanović, dramski pisac i reditelj, doputovao je iz Qubljane na proslavu u Svetogorskoj ulici i veoma je zadovoljan zbog onoga što je video:

“Cela ova priča koja se odnosi na Atelje 212 ima duboki smisao i taj kontinuitet ima nadasve plemenitu vrednost. Naravno, ne mogu da i ovom prilikom ne pomislim na Miru Trailović i na njenu, slobodno mogu reći, genijalnu ličnost. Ovih dana se pominju njen šarm, njena socijalna inteligencija i razne druge sposobnosti, ali ona je zaista bila sjajna žena i po instinktu da oformi takve ekipe umetnika, da napravi takav dramaturški tim u kome su bili jedan Kiš, Mihiz, Borka Pavićević i Jovan Ćirilov. Ta pluralnost je nešto što u ono vreme nije nigde postojalo osim u pozorištu.”