Implicitni pisac

Bavim se pisanjem već 30 godina. Ima dosta vremena kako neprestano ponavljam ove reči. Zapravo, toliko ih dugo ponavljam, da je rečenica prestala da bude istinita: sada sam već sasvim duboko zagazio u 31. godinu svog spisateljstva. Doduše, ima tu i malo preterivanja. Naime, s vremena na vreme se bavim drugim vrstama pisanja – pišem eseje, kritike, razmišljanja o Istanbulu ili o politici. Ali moj pravi poziv, ono što me vezuje za život, jeste pisanje romana. Ima mnogo sjajnih pisaca koji su pisali mnogo duže no što ja to činim, koji su, recimo, pisali pola stoleća, a da na to nisu obraćali preteranu pažnju. Ima i velikih pisaca kojima su uvek iznova vraćam, kao što su Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski ili Tomas Man; nekima su spisateljske karijere trajale više od 50 godina. Pa zašto onda dižem ovoliku buku oko tridesete godišnjice svog spisateljskog rada?

Da bih bio srećan, ja moram da dobijem dnevnu dozu književnosti. U tome se ni po čemu ne razlikujem od pacijenta koji svakog dana mora da proguta jednu kašiku leka. Kada sam, još kao dete, saznao da je dijabetičarima potrebna jedna injekcija dnevno da bi mogli da funkcionišu, bilo mi ih je žao, kao i većini ljudi uostalom; možda sam čak razmišljao o njima kao o polumrtvima. Mora biti da me moja zavisnost od književnosti na isti način čini “polumrtvim”. Svojevremeno sam, naročito u vreme kad sam bio mlad pisac, osećao da me drugi doživljavaju kao biće koje je “odsečeno od stvarnog sveta”, što znači da su mislili da sam “polumrtav”. Ili bi možda tačniji izraz bilo “poluduh”. Ponekad sam se čak zabavljao mišlju o tome da sam polumrtav i da pokušavam da književnošću ponovo udahnem život sopstvenom lešu. Meni je književnost lek. Baš kao i lekovi koje drugi uzimaju, svejedno da li na kašičicu ili u vidu injekcije, moja dnevna doza književnosti – moj dnevni “fiks”, ako baš hoćete – mora da ispuni određene standarde.

Prvo, lek mora da bude dobar. Wegov kvalitet mi ukazuje na to koliko je on istinit i koliko je jak. Ništa me ne čini srećnijim, ništa me više ne vezuje za život nego kad pročitam neki zgusnuti, duboki, nimalo površan pasus romana – tada mogu da kročim u taj svet i poverujem da je istinit. Dopada mi se kada pisac više nije među živima, jer onda nema tračka ljubomore koji bi mogao da pomuti moje divljenje. Što stariji bivam, to sam ubeđeniji da su najbolje knjige mrtvih pisaca. Čak i ako još nisu preminuli, čitalac njihovo prisustvo oseća kao što bi osećao prisustvo duha. Baš zato, kad god na ulici vidimo velike pisce, doživljavamo ih kao duhove, ne verujući sasvim svojim očima dok im se iz daljine divimo. Samo se onaj ko je sasvim hrabar odvaži da priđe tom duhu i zatraži autogram. Ponekad podsećam sebe samog da će ti pisci uskoro umreti i da će, onog trenutka kada preminu, njihove knjige, njihova zaostavština, zauzimati još važnije mesto u našim srcima. Mada, razume se, ne biva uvek tako.

Ako je moja dnevna doza književnosti nešto što sam pišem, onda stvari sasvim drugačije stoje. Naime, za ljude koji pate od zavisnosti od koje i sam patim najbolji lek – i najveći izvor sreće – jeste da svakog dana napišu pola strane dobrog teksta. Već 30 godina provodim u proseku deset sati dnevno sam u svojoj sobi, sedeći za pisaćim stolom. Ako bismo brojali samo one stranice koje su dovoljno dobre da budu objavljene, onda je moj radni prosek znatno manje od pola stranice dnevno. Najveći deo onoga što pišem ne ispunjava standarde kvaliteta koje sam sam postavio. To su dva velika izvorišta mojih jada.

Molim vas, nemojte me pogrešno shvatiti: pisac koji od književnosti zavisi ovoliko koliko ja od nje zavisim nikada ne može biti površno biće koje će nalaziti radost u lepoti knjiga koje je već napisao niti će moći da čestita sebi na tome koliko je knjiga napisao ili kojim su nagradama one ovenčane. Književnost jednostavno ne dopušta da se takav pisac – onaj koji od nje zavisi – pretvara da će spasti svet; ona mu zapravo samo pruža priliku da spase jedan jedini dan. A svi su dani teški. Dani su teški onda kada ništa ne napišete. Teški su onda kada ne možete da pišete. Valja pronaći dovoljno nade da vas ta nada provede kroz dan i da, ako su knjiga ili stranica koju upravo čitate dobri, u njima pronađete radost i sreću, makar i samo za taj jedan dan.

Dopustite mi da vam objasnim kako se osećam onih dana kada ne pišem dobro, ako nisam potpuno izgubljen u nekoj knjizi. Prvo, svet mi se pred očima menja: postaje nepodnošljiv, užasan, mučan; oni koji me poznaju vide šta mi se događa već po tome što ja sam podsećam na svet kakav vidim oko sebe. Tako, na primer, moja ćerka može da kaže da tog dana nisam dobro pisao po tome što uveče, kada dođe kući, vidi beznadežnost na mom licu. Voleo bih da sam u stanju da to od nje sakrijem, ali jednostavno ne mogu. U tim mučnim trenucima osećam da nema nikakve linije koja razdvaja život od smrti. Ne želim ni sa kim da govorim, a ko god me vidi u tom stanju ni sam nema želju da prozbori sa mnom. Blaža verzija ovog očaja pogađa me svakog popodneva, preciznije, svakog dana između 13 i 15, ali sam već dosad naučio kako da se oduprem čitanjem i pisanjem: ako delam smesta, bez oklevanja, mogu da se spasem od povlačenja u sopstveni leš.

Ako pak moram da provedem neki duži vremenski period bez svog leka od pera i mastila, bilo zbog toga što sam na putu, bilo zbog neplaćenog računa za gas, vojnog roka (što se jednom dogodilo), političkih pitanja (što mi se nedavno dogodilo) ili čitavog niza drugih prepreka, osećam, gotovo fizički, da se taj moj jad pretvara u oklop od cementa koji me sa svih strana obavija. Moje se telo s teškoćom pokreće kroz prostor, zglobovi postaju kruti, glava mi se u kamen pretvara, čak i znoj, kako se čini, ima drugačiji miris. Taj jad može samo da se uvećava, jer je život pun kazni koje udaljavaju čoveka od književnosti. Mogu da sedim na nekom političkom zboru gde sve vrvi od ljudi, ili da ćaskam sa drugovima u školskom hodniku, ili da sedim za prazničnom trpezom sa svojim rođacima, boreći se da nekako preguram razgovor sa nekom sasvim dobronamernom osobom čiji je um nekoliko svetova udaljen od moga, ili je na neki drugi način zaokupljen onim što se zbiva na televizijskom ekranu; to može da bude i važan “poslovni sastanak”, ili pak obična kupovina, ili odlazak kod javnog beležnika, ili fotografisanje za vizu – iznenadno mi kapci otežaju i zaspim, iako se sve to zbiva u po bela dana. Kada sam daleko od kuće i zbog toga ne mogu da se vratim u svoju sobu i provedem sam izvesno vreme, jedinu mi utehu pruža upravo taj počinak usred dana.

Nije, dakle, ovde reč o žudnji za književnošću; pre je reč o žudnji za odajom u kojoj bih mogao da budem sam i da budan sanjam. Ako to mogu da uradim, onda mogu da istkam prelepe snove o istim tim prenatrpanim mestima, porodičnim skupovima, školskim okupljanjima, prazničnim trpezama i ljudima koji za njima sede. Obogatiću pretrpanu svečarsku trpezu izmišljenim detaljima i učiniću da ljudi koji za njom sede postanu još zanimljiviji. U snovima je, razume se, svako zanimljiv i sve je zanimljivo, sve zaokuplja pažnju i sve deluje sasvim stvarno. Tako gradim novi svet od materijala koji mi pruža poznati svet. Zapravo je u tome suština. Da bih dobro pisao, prvo moram do te mere da se dosađujem da izgubim svaku koncentraciju; da bih se dosađivao, moram da kročim u život. Tek onda kada sam bombardovan bukom, kada sedim u kancelariji punoj telefona koji besomučno zvone, okružen prijateljima i svima onima koje volim na sunčanoj obali ili na sahrani na kojoj lije kiša – drugačije rečeno, upravo u trenutku kada počinjem da osećam samu srž scene koja se odvija preda mnom ili oko mene – u tom trenutku ću u jedan mah osetiti da više i nisam tu, već da sve tek sa strane posmatram. Tada počinjem da snevam po danu. Ako sam pesimistično raspoložen, mogu da razmišljam o tome koliko mi je dosadno. U svakom slučaju, u sebi ću čuti jedan glas koji me poziva da se “vratim u sobu i sednem za sto”; preklinje me da to uradim. Predstavu nemam o tome šta većina ljudi radi u takvim okolnostima, ali je upravo to ono što ljude nalik meni pretvara u pisce. Slutim da to ne vodi u poeziju, već u prozu, fikcionalnu prozu. Čini mi se da ovo baca više svetlosti na svojstva leka koji moram svakog dana da uzmem. Sada možemo da vidimo da se taj lek sastoji od dosade, stvarnog života i života moje uobrazilje.

Želeo bih da vam ponudim jednu jednostavnu teoriju koja počiva na ideji da je pisanje utočište, čak lek, bar za romanopisce moga soja: mi biramo teme kojima se bavimo i oblikujemo svoje romane tako da oni odgovaraju zahtevima onih snova koje budni sanjamo. Svi znamo da je roman nadahnut idejama, strastima, ljutnjama i željama. Želimo da ugodimo onima koje volimo, da umanjimo svoje neprijatelje, da govorimo o nečemu čemu se divimo, da uživamo u znalačkom kazivanju o nečemu o čemu zapravo ništa ne znamo, da se iznova radujemo davno prošlim a upamćenim trenucima, da snevamo o tome kako vodimo ljubav, ili čitamo, ili se bavimo politikom, ili pak brinemo neke posebne brige, ili se prepuštamo ličnim navikama – sve ove i mnoštvo drugih sasvim nejasnih, katkad čak i besmislenih želja jeste ono što nas oblikuje, na način koji je istovremeno i jasan i zagonetan. Iste te želje pokreću i te naše snove koje budni sanjamo. Možda ne razumemo odakle nam dolaze, možda ne razumemo ni šta zapravo znače ti naši snovi na javi, ali nam ipak upravo oni udahnjuju život; liče na vetar koji duva iz neznanog pravca. Čak bismo mogli reći da se predajemo tom misterioznom vetru onako kako to čini kapetan koji nema ni zeru znanja o tome kuda ga taj vetar nosi.

U isto vreme, međutim, jednim delićem svoga uma, možemo sasvim precizno da odredimo gde se tačno na karti nalazimo, isto onako kao što možemo iz sećanja da prizovemo tačku ka kojoj se krećemo. Čak i u onim trenucima kada se bespogovorno i bezuslovno predam vetru, mogu da zadržim opšti osećaj orijentacije – tako bar kažu neki drugi pisci koje poznajem i kojima se divim. Pre no što krenem na put pisanja, već imam razrađene planove, već sam izdelio na odeljke priču koju želim da ispričam, već sam odredio u koje to luke treba da uplovi moj brod, koji teret da ponese i gde koji deo tereta duž puta da istovari, procenio sam okvirno vreme trajanja svog putovanja i odredio sam rutu na mapi. Ali, ako vetar koji dune iz neznanog pravca napne moja jedra a onda odluči da promeni tok moje priče, neću mu se suprotstaviti. Jer, brod koji plovi punim jedrima teži upravo tom osećaju celovitosti i savršenstva. Kao da i sam tražim to posebno mesto i vreme u kome se sve sa svim uklapa, u kome je sve povezano i sve je potpuno svesno svega drugog. Onda će vetar iznenadno utihnuti i ja ću se naći na mestu koje izgleda kao zamrznuto: ništa se ne pomera i ja sam potpuno miran. Osetiću da na toj mirnoj i neprovidnoj vodi plutaju neke stvari koje mogu da pokrenu moj roman dalje, budem li samo dovoljno strpljiv.

Ono za čim najviše žudim jeste ona vrsta duhovnog nadahnuća kakva je opisana u mom romanu Sneg. To u izvesnoj meri liči na nadahnuće koje je Kolridž imao kada je pisao svog Kublaj kana. I ja želim da mi to nadahnuće stigne na neki dramatičan način, najbolje u scenama ili situacijama koje bi se lepo uklopile u roman. Budem li strpljivo i pažljivo čekao ostvariće mi se san. Ako se čovek lati pisanja romana to znači da mora biti otvoren za sve te želje, sve te vetrove i nadahnuća, za mračne trenutke povlačenja svog uma i za neprovidnost i zamrznutost.

Jer roman nije ništa drugo do priča koja poput tog vetra puni jedra, koja odgovara na nadahnuća i gradi dalje na vetrovima koji duvaju sa neznanih strana, koja tka na potki svih snova u koje smo bežeći od zbilje budni sanjali i spaja te snove u smislenu celinu. Konačno, nije li roman samo korpa puna svih snova koje želimo da zauvek sačuvamo od zaborava? Romane spajaju sićušni delovi snova koje sanjamo na javi i koji nam pomažu da zaboravimo mučni svet od koga bežimo. Što više pišemo, to su snovi bogatiji; što više pišemo, taj drugi svet, onaj u korpi, širi je, sveobuhvatniji, podrobniji, potpuniji. Upoznajemo taj svet kroz pisanje, a što ga više poznajemo lakše nam je da ga nosimo unaokolo u svojim glavama. Ako sam usred pisanja romana i ako pri tom dobro pišem, onda lako mogu da uđem u njegove snove. Jer, romani nisu ništa drugo do novi svetovi u koje srećno stupamo čitanjem, a još više pisanjem: romanopisci ih oblikuju na način koji omogućuje da upravo ti svetovi nose sve one snove na kojima bi oni hteli da porade, da ih detaljnije opišu i učine dokučivijima. Isto onako kao što nude radost dobrom čitaocu, tako dobrom piscu nude čvrst i pouzdan novi svet u kome on može lepo da se izgubi i kad god poželi da traga za srećom. Ako sam uspeo da sazdam makar i sasvim maleni deo tog čudesnog sveta, osetim sreću već onog trenutka kada sedam za sto i latim se pera i hartije. Neće proći ni časak a već ću moći da ostavim za sobom sav ovaj poznati, dosadni svet svakodnevice i da kročim u taj drugi, veći svet po kome mogu slobodno da lutam i gde najčešće uopšte ne osećam nikakvu želju da se vratim u stvarni svet ili da dođem do kraja romana. Mislim da je to osećanje tesno povezano sa onim što dobri čitaoci kažu kad čuju da pišem novi roman: “Potrudite se da bude dug!” Ponosan sam što mogu da kažem da je to opaska koju sam čuo bar hiljadu puta češće nego one zle i za izdavača tipične reči: “Potrudite se da bude kratak!”

Kako se događa to da iz navike i zadovoljstva jednog čoveka nastane delo koje interesuje toliko mnogo drugih? Čitaoci moje knjige Zovem se Crveno rado podsećaju na mesto gde Šekure kaže da samo glupaci pokušavaju da prepričaju i rastumače svoje snove onako kako su ih sanjali. U toj sceni moje simpatije nisu na strani Orhana, mog malog junaka i imenjaka, već na strani njegove majke koja mu se blago podsmeva (Parafrazirano prema “Zovem se Crveno”, Geopoetika, 2006, prevod s turskog Ivan Panović). Međutim, ako mi dopustite da se upustim u još jednu glupost i ponašam se onako kako se Orhan ponaša, objasniću vam zbog čega snovi koji deluju lekovito za pisca mogu podjednako lekoviti da budu i za čitaoca: zato što, ako sam sav zaronio u roman i pri tom dobro pišem – ako sam se distancirao od telefona koji zvrče, od svih nedaća i zahteva i monotonije svakodnevice – pravila po kojima funkcioniše moje neomeđeno nebo čine da se setim svih onih igara kojih sam se kao dete igrao. I onda sve postaje mnogo prostije, kao da se odjednom nađem u nekom jednostavnijem svetu u kome jasno mogu da vidim unutrašnjost svake kuće, automobila, broda i bilo kakve građevine jer je sve to sazdano od stakla, jer sve to počinje da mi otkriva svoje tajne. Moj je posao samo da se povinujem pravilima i da slušam, da sa zadovoljstvom posmatram šta se zbiva u unutrašnjosti svake stvari, da zajedno sa svojim književnim junacima ulazim u automobile i autobuse i da se s njima vozim po Istanbulu, da posećujem mesta na kojima mi je beskrajno, do suza dosadno i da ih sada posmatram novim očima; dok ih tako novim očima posmatram ja ih zapravo preobražavam; moj je posao da se zabavljam, da budem neodgovoran jer samo tako dok se zabavljam (to obično kažemo za decu) mogu nešto i da naučim.

Najveća vrlina jednog maštovitog romanopisca jeste ta njegova sposobnost da zaboravi svet na način na koji ga dete zaboravlja, da bude neodgovoran i da uživa u toj svojoj neodgovornosti, ili da se jednostavno poigrava pravilima koja vladaju u poznatom svetu odraslih – ali da u isto vreme može da pronikne pogledom, kroz te nesputane talase uobrazilje i kaprica, do dubljih slojeva odgovornosti koji će docnije omogućiti njegovim čitaocima da se sami potpuno izgube u njegovom romanu, da sasvim utonu u njega. Pisac može da potroši čitav dan igrajući se a da u isto vreme bude najdublje uveren da je ozbiljniji od drugih. To je zato što on može da pronikne pogledom u suštinu stvari na način na koji to samo deci polazi za rukom. Pošto je našao u sebi dovoljno hrabrosti da postavi pravila za igre koje je nekada potpuno slobodno igrao, oseća da će i njegovi čitaoci dopustiti sebi da budu uvučeni u svet istih tih pravila, istog jezika, istih rečenica, pa samim tim i u celu tu priču. Ako dobro piše, to znači da će omogućiti svome čitaocu da kaže, “i ja sam baš ovo hteo da kažem, ali nisam mogao sebi da dopustim da budem toliko detinjast”.

Svet koji ja istražujem i stvaram, svet koji uvećavam stvarajući pravila dok se po njemu krećem, čekajući da mi se jedra napune vetrom – onim iz neznanog pravca koji kovitla iznad moje mape – taj svet je rođen iz detinje nevinosti koja je za mene povremeno potpuno zatvorena. To se dešava svim piscima. Nastupi trenutak kada se zapletem, ili se pak u romanu vraćam ka tački koju sam pre nekog vremena napustio i vidim da odatle više jednostavno ne mogu da krenem dalje. Zapravo je to opšte mesto i mene možda takvi jadi muče i ređe no druge pisce: naime, ako vidim da ne mogu da nastavim tamo gde sam stao, uvek mogu da pređem na neku drugu, bočnu tačku u romanu. Ja sam, eto, pomno proučio svoju mapu i mogu nesmetano da nastavim da tkam na nekom drugom mestu u romanu. To i nije toliko važno. Jesenas, međutim, dok sam se hvatao u koštac sa raznim političkim pitanjima i suočio se sa istim problemom, osećao sam se kao da sam otkrio nešto što baca potpuno novo svetlo na umeće pisanja romana.

Proces koji je protiv mene bio poveden i političke neprilike u kojima sam se našao pretvorili su me u mnogo “političniju”, “ozbiljniju” i “odgovorniju” ličnost nego što sam ikada želeo da budem. Bilo je to tužno stanje stvari i tužno stanje uma – dopustite mi da to sada ovako, uz osmeh, formulišem. Zbog toga nisam mogao da stupim u svet detinje nevinosti bez koje roman nije moguć... mada me to nije iznenadilo, zapravo je bilo lako shvatljivo. Dok su se događaji sporo odvijali, govorio sam sebi da će se moj tako brzo iščileli “duh neodgovornosti”, moj detinji osećaj za igru i detinji smisao za humor jednog dana vratiti i da ću onda moći da završim roman na kome sam tri godine radio. Ipak, i dalje bih ustajao svakog dana mnogo pre no što se budi ostalih 10 miliona stanovnika Istanbula, i pokušavao da proniknem u roman koji je nezavršen ležao u gluvo doba noći. Svom snagom sam se trudio sam da ga otvorim i uđem u njega jer sam toliko žudeo da se vratim u svoj voljeni drugi svet. Posle dugog naprezanja počeo bih da izvlačim iz glave delove romana koje sam želeo da pišem i posmatrao bih ih kako se igraju preda mnom. Sada međutim, oni nisu bili iz romana koji sam ja pisao – bile su to scene jednog sasvim drugog romana. U ta sumorna, monotona jutra, pred očima mi se nisu odvijale scene romana na kome sam radio tri godine, već jedna sve veća hrpa scena, rečenica, likova i čudnovatih detalja iz nekog drugog romana. Posle izvesnog vremena počinjao bih da unosim u beležnicu deliće tog novog romana, drugog romana, da zapisujem misli kakve me nikad ranije nisu zaokupljale. Taj drugi roman mogao bi da bude roman o slikama jednog preminulog savremenog umetnika. Dok sam smišljao priču o tom umetniku hvatao sam sebe kako sve više, čak mnogo više, razmišljam o njegovim platnima. Konačno sam shvatio zašto u te sive i isprazne dane nisam mogao da iznova prizovem onaj detinji duh neodgovornosti. Nisam više mogao da se vratim u detinjastost; mogao sam da se vratim samo u detinjstvo, u dane kada sam, onako kako sam to opisao u Istanbulu, sanjao o tome da postanem umetnik i da slikam jednu sliku za drugom.

Kasnije su odustali od procesa protiv mene i ja sam se vratio Muzeju nevinosti, romanu nad kojim sam već proveo tri godine. Danas planiram i taj drugi roman koji mi se samo u scenama javljao u onim danima kada sam, nesposoban da se vratim u detinjastost, ipak uspevao da se vratim samo u stare strasti svog detinjstva. Ali, to iskustvo me naučilo nečemu važnom o volšebnom umeću romanopisanja.

Mogao bih to da objasnim pomoću načela “implicitnog čitaoca” – onog načela čiji je autor veliki književni kritičar i teoretičar književnosti Volfgang Izer – ako mi bude dopušteno da ga prilagodim svojim potrebama. Izer je sazdao izvanrednu teoriju koja je sva usmerena na kreativnog čitaoca. Rekao je da značenje jednog romana ne počiva samo u tekstu, niti u kontekstu, već negde između tog dvoga, kroz interakciju čitaoca sa zapletom. Tvrdio je da se značenje romana ispoljava samo u procesu čitanja, što znači da se implicitnom čitaocu zapravo poverava vrlo specifična uloga.

Dok sam ja u snovima stvarao te scene, rečenice i detalje jedne druge knjige, umesto da nastavim da radim na romanu koji sam već pisao, prisetio sam se te teorije i ona mi je nagovestila sledeće: za svaki nenapisani ali odsanjani i planirani roman (drugačije rečeno, za moj vlastiti nezavršeni roman) mora postojati i implicitni pisac. Dakle, moći ću da završim tu knjigu samo onda kada postanem njen implicitni pisac. Međutim, kada sam bio sav pogružen u politička pitanja, ili kada su – što mi se inače veoma često događa u svakodnevnom životu – moje misli prekinute neplaćenim računima, telefonskom zvonjavom i porodičnim okupljanjima, onda ne mogu da postanem implicitni pisac knjige svojih snova. U tim dugim i sumornim danima političarenja, nisam mogao da postanem implicitni pisac sjajne knjige koju sam čeznuo da napišem. Onda su ti dani prošli i ja sam se vratio svome romanu, baš onako kako sam želeo, i kad god bih pomislio da sam samo na korak od svršetka, osetio bih se srećnim (roman je inače ljubavna priča koja se događa između 1975. godine i naših dana, među bogatim svetom u Istanbulu, odnosno, kako to u novinama vole da kažu, događa se u “elitnom istanbulskom društvu”). Samo, zahvaljujući tom novom iskustvu koje sam stekao, shvatio sam zašto sam više od tri decenije svu svoju snagu ulagao u to da postanem implicitni pisac knjiga koje čeznem da napišem. To je važno za mene zato što želim da pišem samo velike, obimne, ambiciozne romane i zato što ovoliko sporo pišem. Nije teško sanjati i odsanjati knjigu. Često to radim, isto onako kao što dobar deo vremena provedem zamišljajući sebe u koži nekog drugog. Ono što je teško jeste da budete implicitni pisac svoje knjige.

Ipak, nema razloga da se žalim. Bolje da ne kukam. Pošto sam objavio sedam romana sa sigurnošću mogu da kažem da sam, iako je za to potrebno dosta truda, sposoban da postanem pisac koji ispisuje knjige svojih snova. Isto onako kao što sam napisao knjige i ostavio ih za sobom, tako sam ostavio za sobom i duhove pisaca koji su mogli da napišu te knjige. Sva sedmorica tih implicitnih pisaca podsećaju na mene i tokom minulih 30 godina upoznali su život i svet – onako kako se žive i kakvima se vide – u Istanbulu, a pošto tako dobro poznaju taj svet i pošto su tako čvrsto uvereni u njega, mogu da ga opišu sa istom onom ozbiljnošću i odgovornošću sa kojom se dete predaje igri.

Moja je najveća nada da ću moći da pišem romane i u narednih 30 godina i da ću iskoristiti taj izgovor da još dalje pobegnem i dublje se zapretem u neke nove likove.

(The Guardian)

Prevela LJiljana Nedeljković