Izuzetni autsajderi

Takozvani alternativni izdavač i minimalistički skromna oprema, to su prateća obeležja što sasvim priliče ovom kratkom romanu, ili dužoj noveli, a prvoj knjizi Barbi Marković (1980), koju je samo previđajući neposredne autorske naznake moguće gurnuti u bezbednu ladicu s etiketom “generacijske književnosti”.

Ova pregnantna pripovest o beogradskim “klaberima” i njihovom zatvorenom svetu celonoćnih izlazaka i celodnevnih razabiranja od prve stranice, tačnije od epigrafske napomene koja prethodi samoj priči, sklopljena je, naime, na način koji dovodi u pitanje isključiva etiketiranja pomenute vrste. Pozivajući se na kultnog, u poslednje vreme i kod nas često prevođenog i igranog austrijskog pisca Tomasa Bernharda (1931-1989), i namenjujući svom neobičnom ostvarenju status svojevrsnog “remiks” pripovedanja po ugledu na jednu od njegovih ranih pripovetki pod naslovom Hodanje (1971), Markovićeva je, čini se, predupredila moguće prigovore o generacijskoj samodovoljnosti i intelektualnoj autističnosti. Valja reći da se, po utisku ovog čitaoca, pri svemu tome ipak ne radi o površnom ili pomodarskom prisustvu “berndhardovštine”, već pre o dubljem, takoreći strukturalnom dosluhu, koji punu težinu dobija onda kad se, negde u drugoj polovini knjige, u igru čitanja i razumevanja eksplicitno uključi još i vitgenštajnovski misaoni horizont, zahvaljujući stalnoj, minucioznoj pripovedačkoj tematizaciji logičko-jezičkih paradoksa prisutan zapravo još od samog njenog početka.

Neće, otuda, biti neumesno ako se kaže da je Izlaženje inteligentno zamišljena pripovest koja svojom ukupnošću prerasta sumorno i izolovano iskustvo tek jednog, posleratnog i postembargovskog naraštaja, sve vreme, na prvi pogled, upravo svedočeći samo o njemu. Pripovedajući o Bojani, Milici, Banetu, Milošu i ostalim fanatičnim prestoničkim klaberima koji svoje dane i noći troše između krajnje posvećenosti i krajnje zasićenosti, između “kuliranja” i prikrivenog očajanja ili otvorene rezignacije, Barbi Marković u isti mah – što je možda ovde i najizrazitiji bernhardovski momenat – pripoveda i o posledicama sveukupne kolektivne izolacije, tek filtriranim kroz generacijski žargon i mentalitet. Slengovski “sužen” rečnik, odnosno situaciona škrtost i repetitivnost ovde su, pri tome, u službi neprekidnog narativnog fokusiranja kroz preosetljivu, idiosinkratičnu svest ovih “izuzetnih autsajdera”, iz čega, gotovo iznenađujuće, a u stvari neizbežno, proizlazi jedva prikrivena dramatičnost njihove, do golih mentalnih razmera svedene kamerne storije.

Baš u tom stešnjenom prostoru “trenja” između simptomatično osiromašenog jezika, fatalno skučenih života i hiperrefleksivne svesti junaka-pripovedača pojavljuje se onaj neprestano obnavljajući “višak” koji predstavlja moguću literarnu značajnost ove naizgled neupadljive knjižice. Bez kompleksa zajmeći stil (“ohlađena” ekspresija, megaparagrafska naracija) i izražajni sklop (jezičko-logička “igrivost”) od Bernharda, Vitgenštajna i možda još ponekog, a primenjujući ih na “neprimereno” prozaične i naizgled (s)misaono ispražnjene tehno-generacijske sadržaje, Izlaženje na veoma precizan način tematizuje u dobroj meri opšte stanje kroz jedan naraštajno paradigmatičan senzibilitet. (Pre)naglašeno tekstualno insistiranje na medijskim amblemima, u obliku di-d`ej remiks-listinga, predstavlja pri tom neku vrstu manirističkog duga tom istom senzibilitetu, kao što, s druge strane, diskretno podrugljivo doticanje postmodernizma upućuje na traganje za sopstvenim stilom, koji ne bi bio tek puko oponašanje ili pak oponiranje, već autentičan glas situacije i vremena, sposoban da bitno izrazi, ali i premaši neposredne podsticaje.

Sudeći po svemu, Izlaženje je retko zrelo debitantsko ostvarenje, minimalistički zamišljena knjiga o generacijskim nevoljama i nadgeneracijskim paradoksima koja je, čini se, u okviru takvog koncepta, a uz zanemarljive gubitke, uspela da ostvari gotovo maksimum efekata. I mada to ne mora nužno da bude i jemstvo za budućnost, Barbi Marković valja upamtiti kao jedno od onih književnih imena koja obećavaju, a njenu knjigu kao pravi izdanak jedne nove, dosad zapravo beletristički neprepoznate osećajnosti koja se, zahtevajući svoj etabliran kulturni oblik, njome možda prvi put superiorno oglašava u ovdašnjoj književnoj javnosti.