Drugari DŽordž i Vladimir

Zajednička “Izjava o atomskom problemu Korejskog poluostrva” glavni je rezultat upravo održanog samita Azijsko-tihookeanske ekonomske saradnje u Hanoju. Ipak, samit će u Rusiji ostati zapamćen pre svega po potpisivanju saglasnosti Amerike na stupanje Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO). Zahtev za prijem Rusija je podnela još 1993. godine. To je najduži period zabeležen u ovoj organizaciji (slično su prošli još samo Kina, koja je čekala 12 godina, i Saudijska Arabija -11).

Pregovori između dve zemlje trajali su veoma dugo i nisu bili nimalo prijatni za Rusiju. Bušova administracija koristila ih je za stalno ponavljanje pitanja ljudskih prava u Rusiji i uvek je postavljala nove i nove, najčešće neprihvatljive uslove, tako da je u jednom trenutku Putin smatrao za potrebno da objasni da ulazak u STO ne predstavlja za Rusiju životno pitanje, te da neće trpeti ucenjivanje – ući će u organizaciji samo pod uslovima koji njoj odgovaraju. I odjednom, neposredno nakon poraza republikanaca na izborima za američki Kongres, situacija se drastično menja i Vašington daje saglasnost, i pride – ukida sankcije kompaniji “Suhoj”.

Tome je prethodila još jedna demonstracija prijateljstva – umesto preko Kalifornije američki predsednik je odlučio da do Hanoja stigne preko Rusije. Dok je njegov avion u Moskvi dopunjavao rezervoar, Buš je na aerodromu sa Putinom ručao ribu i kavijar. Tada je objavljeno da će u Hanoju konačno biti potpisan američki pristanak za ulazak Rusije u STO.

Naravno, u politici ništa ne biva slučajno, pa ni što je kerozin morao da se sipa baš u Moskvi – američki predsednik obično ne ide u jugoistočnu Aziju leteći na istok, već na zapad. Ali, kad se uzme u obzir njegov vrlo osetljiv položaj posle izbora, jasno je zašto je Buš smatrao da nije zgoreg da malo popravi dosta zahladnele odnose sa svojim drugom Vladimirom. Tim pre što će još dve godine upravljati Amerikom sa veoma sumnjivom podrškom Kongresa. Bušu je sada Putin potreban više nego ikad ranije – njegova spoljna politika suočena je sa nizom izazova koje nikako neće moći da reši bez Rusije, bilo da je reč o Severnoj Koreji s njenim atomskim iskušenjima, Iranu s atomskim ambicijama ili krizi na Bliskom istoku. Nemački “Handelsblat” piše da je “današnja Rusija, posle kraha SSSR-a, konačno ponovo stekla status velike države i da putevi rešavanja svih aktuelnih problema mogu biti nađeni samo uz pomoć Rusije, te da se bez pomoći Kremlja na svetskoj političkoj sceni malo šta može pomeriti s mrtve tačke”.

OBOSTRANI USTUPCI: Kad se to ima u vidu, motivi Bušovog sletanja u Moskvi sasvim su jasni. Ni Putinovi nisu ništa manje pragmatični – umesto da likuje zbog gubitka pozicija glavnog suparnika na političkoj sceni, on mu ukazuje podršku. S obzirom na to da će Buš ipak ostati na vlasti još dve godine, on to neće moći da zaboravi. S druge strane, iako se na Zapadu sve više širi antirusko raspoloženje, u Americi pogotovu, sam Buš od trenutka kad je 2001. u Qubljani “zavirio u dušu” svom ruskom kolegi, ne propušta da ga nazove svojim prijateljem i čini to uprkos nekad žestokim pritiscima koje trpi u svojoj zemlji.

Buš lično nikad nije kritikovao Putinovu politiku, ni unutrašnju ni spoljnu. Štaviše, izjavljivao je da razume rusko shvatanje demokratije i želju da ide svojim putem. Čak ni na nedavnom samitu G-8, kad je gotovo histerično traženo od njega da “pokaže Putinu”, pa čak i da odbije da učestvuje u demonstraciji moći nove Rusije, Buš se, uprkos nespretnoj izjavi da bi bilo lepo da u Rusiji vlada “onakva demokratija kakva postoji u Iraku”, ponašao sasvim prijateljski. Putin to ume da ceni, a njegova želja da sačuva dobre lične odnose s američkim predsednikom još je logičnija kad se zna da je to gotovo jedini pozitivan momenat u stalnim sporovima s Amerikom. Oblasti u kojima se ruski i američki interesi poklapaju mogu se izbrojati na prste, pa nije nevažno sačuvati simpatiju između dva predsednika. Uostalom, novi hladni rat, pa čak ni parodija na njega, nisu potrebni ni Moskvi ni Vašingtonu.

Zato nije čudno što su obe strane učinile neke ustupke. Amerika je naglo promenila mišljenje, iako je krajem oktobra Kondoliza Rajs objasnila da je put do ulaska Rusije u STO još veoma dugačak i težak, a Rusija obećala da će, ukoliko SAD nastave da joj otežavaju, jednostavno odustati.

Tome su doprineli i neočekivani lobisti u Vašingtonu – pre dve nedelje rukovodioci 13 američkih kompanija (među njima su “Šel”, “Boing”, “Ford”) obratili su se predsednicima SAD i Rusije s molbom da ubrzaju stupanje Rusije u STO. To govori da je i interes Amerike u tom poslu bar jednak interesu Rusije, ako ne i veći. Posebno su oštećeni američki proizvođači intelektualne svojine – kinostudiji, kompanije koje snimaju muziku, kao i one koje prave kompjuterske programe. Oni godišnje gube oko dve milijarde dolara jer ne mogu da se pojave na ogromnom ruskom tržištu, a pirati upravo na njihovim proizvodima zarađuju ogroman novac.

Iako i jedna i druga strana naglašavaju da je reč o čisto ekonomskim pregovorima i da političkoj trgovini tu nema mesta, činjenica je da su Amerikanci u više navrata izjavljivali da bi “ispravan” stav Moskve u vezi sa Iranom mogao da pomogne Rusiji da stupi u STO. Izgleda da se nešto u tom smislu i radi. Moskva pokušava da ubedi Iran da omekša svoje stavove – tri dana pre nego što je Buš sleteo na moskovski aerodrom “Domadedovo” na ručak, Putin je primio sekretara Saveta bezbednosti Irana Alija Laridžanija. Posle toga Teheran je izjavio da je spreman da započne pregovore o stvaranju zajedničke firme za obogaćivanje urana na teritoriji Rusije. Iako je i dalje protiv uvođenja sankcija Iranu, Moskva je prvi put izjavila da je protiv toga da Iran nastavi da se bavi obogaćivanjem urana, a u Hanoju je prvi put pomenuto da bi firma za obogaćivanje urana za iranske atomske centrale mogla biti rusko-američka.

SEVAJU VARNICE: Kompletan sporazum još nije objavljen, a iz delova dostupnih javnosti može se videti da je Rusija preuzela obavezu da smanji carinu na uvoz automobila sa 25 na 15 odsto, a aviona sa 20 na 10 u roku od sedam godina od momenta ulaska u STO. Pored toga, Rusija i Amerika su se dogovorile da snize carine na lekove, odeću i obuću, kao i proizvode elektronske industrije. Američka vlada je preuzela obavezu da garantuje kvalitet hrane koju izvozi u Rusiju u skladu sa međunarodnim normama.

Amerikanci su insistirali na dozvoli otvaranja filijala stranih banaka u Rusiji, što nije prihvaćeno, ali je zato dato zeleno svetlo stranim osiguravajućim kompanijama. Nije prihvaćen ni američki zahtev da Rusija smanji dotiranje poljoprivrede, ali problem nije konačno rešen – to je jedna od tema koja će se naći na dnevnom redu u drugoj fazi pregovora.

Iako su ugovor potpisali rukovodioci ekonomskih sektora obe vlade, German Gref i Suzan Švab, to ne znači automatski ulazak Rusije u STO. Potpis treba da potvrdi američki Kongres u kome sada demokrate imaju većinu. I uopšte nije sigurno da će to uraditi. Tako se može reći da globalna trgovina i globalno suparništvo još nisu okončani. A oni će se odvijati upravo na političkom nivou.

Prepreke će postavljati i Poljska koja pokušava da iskoristi činjenicu da je američki Senat doneo odluku u kojoj se govori o neophodnosti primanja Gruzije, Albanije, Hrvatske i Makedonije u NATO, kao i spremnosti SAD da podrže stupanje Ukrajine u istu organizaciju, ako ona to želi. Ali Ukrajina to, kako trenutno stoje stvari – ne želi. I time potpuno remeti planove Poljske, koja od momenta pobede narandžaste revolucije želi da osnuje koaliciju istočnoevropskih zemalja koja bi mogla da sa Moskvom razgovara s pozicija sile. Za sada joj uopšte ne ide – ne polazi joj za rukom da stvori antirusko jezgro u okviru EU, čak ni uz pomoć baltičkih zemalja ne uspeva da blokira izgradnju severnoevropskog gasovoda iz Rusije u Nemačku, i teško da će uspeti u svojim najnovijim namerama – da omete ulazak Rusije u STO.

Posebna priča je Gruzija, koja je svojevremeno potpisala saglasnost, a u julu je povukla, optužujući Rusiju za diskriminatorski režim prema gruzijskom izvozu i za podršku separatističkim težnjama Abhazije i Južne Osetije.

Neočekivanu prepreku može da predstavlja i Ukrajina, ako pre Rusije bude ušla u STO. Weni ekonomski odnosi sa Rusijom veoma su komplikovani. Mnoge industrijske grane su povezane i među njima stalno sevaju varnice. Stalni nesporazumi oko cene i transporta gasa u Evropu izazivaju prave male ratove. Sasvim je sigurno da će Ukrajina, ukoliko bude imala mogućnost, iskoristiti priliku da svoju saglasnost debelo naplati.

KORISTI I ŠTETE: Prava trgovina, dakle, tek predstoji, a, dotle, ruski analitičari pokušavaju da izračunaju koristi i štete koje će Rusiji naneti novi međunarodni dogovor. U jednom se svi slažu – strani proizvodi će bukvalno uništiti nacionalnu proizvodnju. Ali, pošteno dodaju i to da je ona na veoma niskom nivou. Svoj ekonomski napredak Rusija još uvek duguje izvozu sirovina. Industrija, koja je uništena raspadom SSSR-a, još se nije oporavila i konkurencija koju će dobiti, može joj samo koristiti. Zato će koristi imati neposredni potrošač – uvozni artikli će pojevtiniti, a domaći proizvođači će morati da se izbore da kvalitet njihovih proizvoda i usluga bude na nivou svetskih.

Drugi pozitivan faktor je činjenica da će se povećati priliv stranog kapitala. Sfere u koje stranci ranije nisu mogli da ulažu, otvaraju se. Prve laste su strane osiguravajuće kompanije. Pored toga, biće moguće osnivanje stranih fabrika na teritoriji Rusije interesantnih zbog jevtinije radne snage i blizine tržišta – nešto od toga se već može videti u automobilskoj industriji. Iako strane banke neće moći da otvaraju svoje filijale u Rusiji, moći će da osnivaju nove ili takozvane banke-kćerke, što će, opet, označavati jevtinije i dostupnije kredite...

Ima i minusa – najvažniji je taj što će zbog jake konkurencije biti zatvoren čitav niz ruskih fabrika i trgovačkih mreža. Mnoge sfere ekonomije će preći u transnacionalne kompanije. Danas su “Mekdonals” i “Ikea” samo primeri te pojave koja će prevladati u celoj zemlji.

Primera ima mnogo i na sve se može gledati na dva načina – ili kao na kapitulaciju pred međunarodnim kapitalom ili kao na konačno dostizanje svetskog nivoa u ekonomiji. U svakom slučaju, pozitivne strane su očigledne, ali ni cena koja se za njih mora platiti, nije mala.