Ritam ciganske duše

Zoran Živković je učinio nešto po čemu će se, ako je pravde, pamtiti duže negoli po svojoj kratkotrajnoj ulozi srpskog premijera u oluji i sa sabljom o pojasu – potpisao se kao direktor projekta novog nosača zvuka Šabana Bajramovića (Romano Raj). Doduše, na taj poduhvat se odlučio iz donekle komercijalnih razloga, kako bi dodatno reklamirao argentinska vina koja uvozi, ali je, svejedno, doprineo da se, uz burek i Magičnog Ćiru, konačno ustoliči još jedna legenda južne kulture. A tome valja skinuti kapu.

Šabana Bajramovića sam video samo jednom u životu, onako usput. Bilo je to neke davne, odvratne zime, kada neuobičajeno promenljive temperature za to doba godine od snega koji je koliko juče prekrio beogradske trotoare stvore poslovičnu lapavicu, ono sa mnogo vode i nešto blata. Razgovarao sam sa nekim muzičkim kritičarem ispred zgrade Politike, kad tamo, međutim, eto ti ga Bajramović kako šljapka po bljuzgavici u belim čizmama. To da neko nosi bele čizme, i to još po lapavici, jeste u principu smešno, sasvim nadrealno, ali ne i kada je Šaban u pitanju. On je i ovim modnim detaljem pokazao kako slabo drži do (malo)građanskog mišljenja, da nosi ono što mu pričinjava zadovoljstvo. Uzgred budi rečeno, Bajramović je redak, možda i sasvim jedinstveni primer nekoga ko je propevao na robiji, dok je amo-tamo šetao kamen po Golom otoku. Taj zna da ceni svako dobro. I uvek kada ga pitaju ko je najpopularniji političar u niškoj ciganskoj mahali, on kaže – Milan Stojadinović. Ma, kakav Stojadinović, kakvi bakrači, zar on nije proteran iz zemlje godinama pre negoli se Šaban rodio?! Da, nastavlja Bajramović, ali se pamti kako je uvek kada bi u Nišu držao političku agitaciju, iz svog yepa plaćao da se svakom Ciganinu – ili svakom Romu, ako vam se tako više sviđa – dodeli yak brašna.

Novo Bajramovićevo ostvarenje, taj nosač zvuka sa nazivom Romano Raj, predstavljaće veliko iznenađenje za svakoga ko Šabana drži narodnjakom, nekom vrstom garavog turbo-folkera. Istini na volju, Bajramović je u prethodnom muzičkom životu pevao svašta: nešto je bilo remek-delo, nešto je bilo đubre. Sada je toj, odnosno takvoj multikulturalnosti došao kraj. Da je baš tako, svako se može uveriti kada, na omotu Šabanovog diska, pročita koji su sve muzičari gostovali u pojedinim numerama. Jedan je, tek primera radi, Vlatko Stefanovski, lider legendarne rok grupe Leb i sol, koji se u svom radu takođe često oslanjao na izvorni melos rodnog kraja, na tzv. etnozvuk.

Moglo bi se, je li, pomisliti da je Bajramović, okrenuvši ploču, iz narodnjačkog tabora prešao u etnorokere. Pogrešno. Etnokoren je svakako prisutan, ali je, umesto populističkoj verziji roka, Bajramović – koji je ujedno, uz dva izuzetka, i kompozitor, tekstopisac i aranžer svih melodija na nosaču zvuka – bliži latino ritmu i yezerskoj harmoniji, što, sve u svemu, njegov poduhvat čini pravim monumentom nišvilskog bluza, nečim što srpsku provinciju legitimiše kao kolevku jednog svetskog tredsetera. Takav ishod autentične avanture duha mogao se naslutiti na Bajramovićevoj numeri za jednu ploču iz serije NJorld music na kojoj je, u društvu Bobana Markovića, Lajka Feliksa i drugih, izveo yez standard vrhunskog kvaliteta. Otuda ne treba da čudi što je Šaban Bajramović bio jedan od učesnika nedavnog yez festivala u Nišu.

Sve nas ovo posredno upućuje na suštinu fenomena etnozvuka, koji tzv. narodnoj muzici pripada u sasvim kondicionalnom značenju. Ono što se u nas uobičajeno smatra narodnom muzikom, naročito novokomponovanom ili turbofolkerskom, jeste često, gotovo uvek, skarabuyis pokušaj da se zvuci navodne narodne tradicije prilagode uzusima svetske đubre-kulture putem transplantacije disko ritmova. Ovo nije predstavljalo smetnju da se, čak i okviru takvih propozicija, etabliraju velikani tipa Lepe, Tozovca ili Miroslava Ilića. No, ukoliko je Cune Gojković simbol izvorne narodne pesme, odnosno onoga što se pod tim podrazumeva, protagonisti trenda njorld music odlaze još korak dalje, do samog korena tradicije. Istovremeno se otkrilo da je naš izvorni melos, kao i svaki drugi, autentična umetnička forma, da ne kažem narodno blago, kao i to da je on tradicionalno bio zloupotrebljavan iz vulgarno-komercijalnih ili, zašto da ne, političkih razloga. Trebalo je da na scenu stupe pravi zastupnici etna poput pomenutog Markovića, Bilje Krstić, braće Teofilović ili Šabana Bajramovića kako bi se sastrugala oblanda kiča i gastarbajterske nostalgije, to jest da tradicija ponovo postane sredstvo (medium is the message) za ispoljavanje novog senzibiliteta. Tu nije kraj operacije: budući zbilja izvorna, ova je muzika autentično multikulturalna, to jest, ona je kao stvorena za integraciona povezivanja sa drugim i drugačijim tradicijama. Dok je, na primer, yez nastao kada je na ritmičku osnovicu afrikanerskih robova prilepljen princip evropske muzičke harmonije, sada se yez standardi ili latino ritmovi ovde koriste kao potpora onom osećanju sveta koji proizlazi iz autentičnog narodnog pevanja. U tom smislu, Bajramovićev Romano Raj je pravo remek-delo, ploča sezone, kako ove, tako i one sledeće.

I tako, da se vratimo početku ovih redova, onaj muzički kritičar sa kojim sam stajao ispred Politike priđe onomad Ciganinu u belim čizmama koji se zove Šaban Bajramović i saopšti mu da je o njemu lepo pisao. Šaban je zahvalio i pozvao nas na piće, a kada je moj poznanik predložio da odemo do čuvene Kamene sale u Radio-Beogradu, Bajramović samo što nije zaplakao: Jao, samo ne tamo, to je mesto gde se skupljaju pijanci! Bila je to najveća pohvala slavi beogradskih ispičutura. Jer ju je izrekao onaj koji je odrastao u niškoj ciganskoj mahali.