Čovek može da živi 800 godina

Umetnost življenja se sastoji u tome da čovek umre mlad, ali da živi što duže, kaže stara mudrost. Čitava pokolenja naučnika i alhemičara vekovima se trude da naprave eliksir mladosti koji bi to omogućio. I ma koliko zvučalo fantastično, dešifrovanje genoma i objašnjenje mehanizma funkcionisanja mitohondrija (ćelijskih elektrana) može da produži mladost do biblijskih granica.

Pre četiri godine, englesko-američki tim naučnika, koji čine Brener, Horvic i Salston, dobio je Nobelovu nagradu za dešifrovanje gena okruglih crva, koji ih teraju na dobrovoljnu smrt, na samoubistvo. Kad se ti geni isključe, život crva produžava se sedam puta. Slični geni otkriveni su i kod čoveka. Da njih nema, ne bi kod embriona nestajala kožica između prstiju, ne bi odumirale škrge, niti bi nestajao rep. Sa stanovišta teorije evolucije, kodirani mehanizam smrti ćelija neophodan je da bi se oslobodilo mesto za mlade konkurente koji daju bolje potomstvo. Istrošene individue su štetne za populaciju. O koristi takvih žrtava pisao je Darvin u vreme kad nije ništa znao o genima, a tako bi se mogli tumačiti i postupci Spartanaca koji su ubijali tek rođenu slabu i bolesnu decu.

Ovih dana na Moskovskom državnom univerzitetu “Lomonosov” akademik Vladimir Skulačov, direktor Instituta fizičko hemijske biologije, predstavio je svoj veliki projekat borbe sa starošću na ćelijskom nivou. S obzirom da se već zna da je, s biološke tačke gledišta, proces starenja povezan s tim što ćelija dobija mnogo otrovnih jedinjenja koja godinama stvara kiseonik koji tako u jednom trenutku postaje samurajski mač, naučnik je odlučio da uništi otrovne radikale kiseonika i samim tim spreči aktiviranje mehanizma programirane smrti. Uostalom, i tradicionalna medicina odavno savetuje starijim ljudima da uzimaju vitamine E i C koji vezuju otrovni kiseonik i izbacuju ga iz organizma. Nažalost, njihov efekat je veoma mali zato što ih, pre nego što dospeju u mitohondrije, fermenti uništavaju kao suvišne.

Akademik Skulačov i njegovi saradnici uspeli su da naprave sintetičko sredstvo koje štiti lipide mitohondrije od trovanja štetnim jedinjenjima kiseonika i na taj način čovečanstvu pružili nadu da je moguće “lečiti se” od starosti. Akademik Skulačov ekskluzivno objašnjava čitaocima NIN-a kako se odvija i kako se zaustavlja proces starenja u organizmu.

- Program starenja, a to znači i smrt, skriva se u malim organima ćelije ljudskog organizma – mitohondrijama. One se mogu videti samo pod mikroskopom, ali rade kao velika fabrika: svakodnevno prerađuju 400 litara kiseonika pretvarajući ga u životnu energiju. Ali, kao u svakoj proizvodnji, pojavljuje se otpad, izdvaja se 0,5 litara štetne otrovne materije – superoksida. On nosi ćelije smrti. Na određenom stadijumu razvoja organizma (kad on prestane da raste) otrovni superoksid daje organizmu naređenje: sad ćeš početi da stariš i na kraju ćeš umreti. Da bi pobedio tog zločinca i sprečio da ta proizvodnja energije truje ćelije, čovek je izmislio antioksidante koji uništavaju smrtonosni otrov (vitamin E, na primer). Nažalost, oni su nesavršeni. Zato smo sintetisali moćni antioksidant koji su Amerikanci nazvali jonom Skulačova i koji je u stanju da uništi smrtonosni otrov kako ne bi dalje uništavao ćeliju.

Zašto je prirodi bilo potrebno da stvara ćelije samoubice?

- Prirodi je takav mehanizam bio neophodan da bi zaštitila genom od povreda. Verovatnoća povrede genoma je veća što je organizam složeniji i što je stariji. Ne jednom su naučnici dokazali da i najmanji broj osoba s mutacijama može posle nekoliko pokolenja da dovede do uništavanja populacije i zato je priroda morala da predvidi tako surovo eliminisanje “defektnih” kako bi populacija opstala. Uostalom, sličan mehanizam deluje i u pojedinim ćelijama. Hipoteza da je u genomu zapisan mehanizam programirane smrti na ćelijskom nivou nazvana je apoptoza. Za nju je 2002. dobijena Nobelova nagrada. Ako postoji ćelijska apoptoza i apoptoza organa, zašto ne bi postojala apoptoza organizma? Mi smo najpre izučili apoptozu na unutarćelijskom nivou. Na primer, samolikvidaciji se podvrgavaju mitohondrije. Taj proces smo nazvali mitoptoza i ona nastaje ako se u mitohondriji stvori previše takozvanih aktivnih oblika kiseonika – oksidanata koji su veoma toksični za organizam. Istina u organizmu postoji antioksidantna zaštita, ali u jednom trenutku štetnog oksidanta ima više nego antioksidanata. Tada se u mitohondrijama otvaraju “pore” i nestaje razlika potencijala između membrana, što onemogućava da u mitohondriju prodru potrebne materije. I onda mitohondrija donosi odluku o samoubistvu iz altruizma – da bi spasila genom ćelije od napada aktivnih oblika kiseonika. Kad koncentracija mrtvih mitohondrija postane suviše velika u ćeliju dospeva previše raznih belančevina koje izazivaju apoptozu cele ćelije. Ako u organizmu gine više ćelija nego što se rađa, to označava starenje. Mišići ne slabe zato što su ostarile ćelije već zato što ih je sve manje.

Da li je nauka na takvom nivou da može da zaustavi taj proces ako se pokaže da je ova hipoteza tačna?

- Naučnici su naučili da zaustavljaju proces samoubistva ćelija presecajući kaskadu reakcije inhibitorom jedne belančevine važne za taj proces. I ako je tačno da mehanizam starenja funkcioniše uz pomoć otrovnog aktivnog kiseonika, onda se može pronaći supstanca koja bi neutralizovala taj otrov.

Posle dešifrovanja genoma izgledalo je da će nauka poći putem genetskih istraživanja. Otkriven je gen starosti. Zašto niste pokušali da ga “isključite”?

- Smatram da nauka još nije na nivou na kome bi mogla da se meša u gene čoveka. Za sada je to još uvek veoma rizično. Uveren sam da je starost bolest, da je treba lečiti kao bilo koju drugu. Zato smo rešili da se borimo s otrovnim radikalima kiseonika i tako uništimo mehanizam programirane starosti i smrti. Ako izlečimo čoveka od starosti, izlečićemo ga i od raka i infarkta – koji su najčešće staračke bolesti. Ja ne govorim o besmrtnosti, nesrećnim slučajevima i katastrofama. To nije moja kompetencija. Ali produžiti život i pri tome sačuvati njegov kvalitetet – smatram da je moguće. Uostalom, neki mekušci, ribe, kornjače, krupne ptice i kitovi rastu i razmnožavaju se do same smrti, a onda iznenada nestaju iz života. Kod njih ne postoji starost. Stiče se utisak da je starost – proces usporavanja evolucije koji su stvorili organizmi nezadovoljni uslovima postojanja. Procesi starenja se uključuju u trenutku kad organizam prestane da raste.

U kojoj je fazi vaš pronalazak, možemo li već sada sa sigurnošću reći da je pronađen lek od starosti?

- Upravo smo završili ispitivanja antioksidanta stvorenog na osnovu jona Skulačova na životinjama. Dokazali smo da možemo da izlečimo 12 staračkih bolesti. Ali možemo sa sigurnošću da govorimo samo o pobedi nad dve bolesti očiju – nad kataraktom i distrofijom mrežnjače (prema ruskim zakonima, kad je reč o sponzorisanim naučnim istraživanjima, o njima se javno može govoriti tek kada su patentirani). U našim istraživanjima učestvuje 18 naučnih instituta iz celog sveta, uključujući i SAD. Uskoro ćemo započeti klinička ispitivanja na ljudima, i to ne samo na očnim klinikama nego i na kardiološkim i onkološkim. Ne bih se usudio da kažem da imamo lek od starosti iako su naša iskustva veoma pozitivna. Nauka je prepuna primera neverovatnih zabluda, zato je za takvu izjavu prerano. Bilo bi neozbiljno reći da ćemo uskoro moći da kupimo “tabletu protiv starosti”. Rešio sam da ovo objavim samo da bih prelomio pesimističko raspoloženje ljudi u vezi sa starenjem.

Dokle se, onda, stiglo? Šta se sa sigurnošću može tvrditi?

- Za poslednjih tri meseca uz pomoć tog preparata, od 13 slepih pasa izlečeno je 9, od četiri slepe mačke – 3, svih šest slepih kunića je progledalo, kao i jedini konj na kome su vršeni eksperimenti. Kod 600 miševa uspeli smo da zaustavimo i čak vratimo u raniji stadijum staračke bolesti očiju. Sve te životinje imale su potpunu distrofiju mrežnjače. U Moskovskoj veterinarskoj akademiji postignut je uspeh u lečenju 12 različitih staračkih bolesti. Ispostavilo se da su miševi na kojima su vršeni eksperimenti živeli 25 odsto duže od svoje sabraće – duže je trajala njihova mladost, a onda su naglo umirali. To su, čak i ako se ne uzme u obzir da ispitivanje traje samo dve godine, fantastični rezultati. Početkom sledeće godine u moskovskim bolnicama počinju ispitivanja na ljudima. Za sada smo stoprocentno sigurni da preparat nije kancerogen i da nema štetnih efekata, što je najvažnije. Spremni da se suočimo i sa eventualnom činjenicom da ne deluje tako uspešno na ljude kao na životinje jer je ljudski organizam ipak drugačiji. Ohrabruje i činjenica da se u projekat uključila Ruska akademija medicinskih nauka. Počela su ispitivanja na ćelijama grlića materice. Praktično je zaustavljen proces njihovog samoubistva. I sigurni smo da nećemo odustati – ma kakvi rezultati bili, nastavićemo dalji rad. Pojavio se jedan put pred nama i on se mora do krajnosti ispitati. Važno je da smo započeli borbu sa starošću. Kad tad dobićemo i rat.

Kako na vaš pronalazak reaguju gerontolozi?

- Nedavno je u časopisu “Nature” objavljen rad “Programirano altruističko starenje” koji sam uradio sa nekoliko američkih kolega. Morali smo da izdržimo žestoku borbu s recenzentima koja je trajala oko sedam meseci.

Većina gerontologa sveta pridržava se pesimističke tačke gledišta koja se sastoji u tome da je starenje neizbežno zbog nagomilanih grešaka u živom organizmu. Kao i svaki mehanizam, organizam mora na kraju krajeva da se potroši, zarđa i polomi se. S te tačke gledišta, gerontologija je štetna nauka, zato što prihvata postepeno gašenje bez šanse da se radikalno produži život. Naša hipoteza je da je starenje programirana etapa našeg razvoja, program zapisan u genima. Ono ne odgovara individui, znači treba ga onemogućiti. I ako je tako, onda treba naći mogućnost da se taj program eliminiše, da se pomere granice starosti i postanete gospodar svoje sudbine.

S obzirom na to da u projektu učestvuju instituti iz raznih zemalja, bojite li se da će neko stići do cilja pre vas?

- Naprotiv, voleo bih da i Englezi, koji su takođe krenuli ovim putem, ubrzaju svoje istraživanje. Nije važno ko je prvi, važno je da se stigne do cilja. Uostalom, mi smo ionako prvi, to se već zove “jon Skulačova”. Inače je ruska nauka, zahvaljujući naučnim tradicijama, lider u toj oblasti. U sovjetsko vreme gerontolozi su imali retku mogućnost da eksperimentišu na primatima u Suhumiju i postigli su fantastičan efekat podmlađivanja. Dva preparata profesora Vladimira Havinsona odavno se mogu kupiti u apotekama.

I do sada se govorilo da postoje eliksiri mladosti koji su dostupni samo bogatima – uzmimo samo primer Jeljcina koji se poslednjih godina očigledno podmladio. Vaša istraživanja finansira jedan od najbogatijih ljudi Rusije. Hoće li i vaš preparat biti nedostupan običnom čoveku?

- Apsolutno ne, ovo je sintetički preparat i njegova proizvodnja neće biti skupa. Koštaće kao običan lek. A to što ga finansira Oleg Deripaska ne znači da je naručio sebi besmrtnost. Nije to još jedan hir bogatih. Deripaska ipak nije samo “običan oligarh”, on je završio fiziku na MGU, član je Upravnog odbora Univerziteta, odavno ulaže svoj novac u nauku. To je jednostavno i jasno – neki kupuju fudbalske klubove, drugi se trude da pomognu nauci.

Kad ćemo, prema vašim očekivanjima, “tabletu od starosti” moći da kupimo u apotekama?

- Kad je reč o životinjama – već na proleće. Sa ljudima je komplikovanije. Preparat mora da prođe tri stadijuma kliničkog ispitivanja. Prvi će početi već sledeće godine, drugi – za godinu dana, pa onda treći koji je najmasovniji i u kome učestvuje više od 1000 ljudi. Obično taj proces traje oko 5 godina, ali ja sam uveren da će to u ovom slučaju ići mnogo brže. U krajnjem sluičaju bar kad je reč o leku protiv slepila. Ako je neko već slep, i ako je to konačna dijagnoza, onda nema razloga da čeka, nema šta da izgubi. Tim pre što već znamo da lek nije kancerozan i da nema neželjenih efekata. Verujem da će se lek protiv slepila kupovati već za godinu dana.

Ako se pokaže da je put kojim ste krenuli pravi, koliko bi čovek mogao da živi u budućnosti?

- Mnogo, možda čak i 800 godina!

Da li ste razmišljali o tome da će u tom slučaju doći do prenaseljenosti planete, da neće biti hrane za sve te ljude?

- Ako zaista pronađemo lek od starosti, neće to biti moja briga. Ja sam naučnik, moj posao je da izlečim starost. A političari neka misle o prenaseljenosti. Uostalom, može se uzeti primer Kine. Ona je pokazala kako se može boriti s tim problemom. Možda će u tom slučaju biti zabranjeno rađanje posle, recimo, pedesete godine. A možda će se pojaviti nove bolesti, epidemije, infekcije, nesrećni slučajevi, ratovi... Čak i ako uspemo da izlečimo starost, možda ćemo se susresti sa bolestima o kojima se danas i ne sanja. Možda ćemo isključiti jedan program starenja, a možda ih ima nekoliko? Suviše je pretpostavki o kojima danas ne znamo ništa. Uostalom, možda neće svi želeti da koriste preparat i da žive toliko dugo. Nekim religijama se to sigurno neće dopasti. Naš cilj je da produžimo aktivnu fazu života i skratimo ponižavajući period starosti.

U kom periodu treba početi sa uzimanjem preparata?

- U ispitivanjima na miševima davali smo im preparat u različitim periodima života. Davali smo i trudnim mišicama dok nose plod, pa i za vreme dok hrane mlekom svoje mladunče. Nekima i kasnije, na kraju faze rasta, a nekima u periodu kad su već bili stari. Pokazalo se da su rezultati slični. O tome kako reaguje čovek još ne znamo ništa. Možda će morati da se daje u trenutku kad prestaje rast, a možda će i posle pedesete delovati tako da bar malo vrati vreme unazad.