Postojanje i postajanje

Pojam “kategorije posmatranja” zasnovao je Hajnrih Velflin, zastupnik “čistog estetskog metoda” u suđenju o delima umetnosti. Izgleda čudno pozivati se na ovog istoričara umetnosti kada je reč o produktima “nove umetničke prakse” za koju estetski kvaliteti nemaju značaja.

Ali, umetnost ne bi bila ono što jeste da ne poznaje ovakve paradokse. Radikalni antiestetizam tzv. nove ili “druge” umetnosti koja se kog nas, od 70-ih godina prošlog veka, predstavlja kao “recentna”, nije lako razumljiva pojava ako se nema na umu ono što Velflin podrazumeva kada govori o “posmatranju umetničkog dela”. Za njega, ono se ne svodi na nivo proste recepcije, već predstavlja akt “totalne svesti”. Bez ovakvog saznanja, posetilac retrospektivne izložbe Neše Paripovića u Muzeju na Ušću može dospeti u dvostruki nesporazum: ideološki (u odnosu na autora), i psihološki (u odnosu na sebe samog). Paripovićeva izložba, naime, ne može se gledati istim očima kao ona prethodna, njegovog kolege, slikara Iljovskog. Nužno je poznavati “novu istoriju vizije” koju Paripović demonstrira. A takva vizija, da se još jednom pozovemo na Velflina, “mora voditi izvan puke umetnosti” (tj. s onu stranu etabliranog tradicionalizma).

Ovakva napomena čini se potrebna da bi bio razumljiv sam naziv Paripovićeve izložbe: “Postajanje umetnošću”. Paripović, naime, ne pripada alijansi stvaralaca za koje je umetnost “gotov pojam”, što im daje pravo da se očas uključe u milenijumski kontinuitet “estetskih igara” čije tvorevine predstavljaju “ukras sveta”. Za Paripovića je aktuelno geslo Jozefa Bojsa čiji deklarisani cilj nije bio da stvara “gotova” umetnička dela, već “da istražuje način na koji umetnost postaje moguća”. U tom geslu izražena je sama suština razlike između tradicionalno usmerene umetnosti i “nove umetničke prakse”.

Šta je to što, po Paripoviću, postaje umetnošću? To svakako nije “estetski predmet”, oblikovan u medijskoj materiji koji je, kako bi Lesing rekao, “lažan, ali nam se dopada”. Postajanje umetnošću je za Paripovića proces, akt volje, fizički čin u aktivnom stanju kreativne svesti. Ti atributi imaju uzajamne intencionalne i analoške veze. Oni se naznačuju ali ne identifikuju u nekoj vidljivoj i opipljivoj formi predmetnosti. Ne predstavljaju ništa “post factum”. Možda najinsruktivniji primer Paripovićeve “stvaralačke prakse” predstavlja eksponat “Bez naziva”, fotografija koja “dokumentuje” spoljni vid čulima nedostupnog unutarnjeg “događaja”: autor se vidi kako sedi nagnut nad belim listom hartije. Ono što je vidljivo od sadržaja ovog “rada” jeste pasivni stav autora koji, svojim nečinjenjem, “konceptualizuje prazno mesto objekta” koji je mogao, ali nije našao mesta u devičanskoj belini hartije. Ono što je tu postalo umetnošću, dakle, nije neki imaginarni ili realni objekt, već akt konceptualizacije praznine... Ali, i fizički predmet može biti konceptualno kontempliran, kao što pokazuje drugi Paripovićev eksponat, fotografisana “Vrata”. Što važi za njih, važi i za svaku drugu stvar, bez razlike. Dovoljno je da ona bude fiksirana stvaraočevom konceptualnom opservacijom. Umetnost nam je, znači, bliža i dostupnija nego što smo slutili! Ta, ona je “tu”, na dohvat ruke. Potrebno je samo pokretom stvaralačke volje ukloniti sa nje skramu trivijalnosti nanesene notornim slepilom inertne svesti. Time je već “sve” učinjeno. Dalje ne treba ići.

Za Paripovićevo “postajanje umetnošću” kao da važe reči Žana Klera: “Nikad prevazići početak”. Ali, već sledeće Klerove reči zvuče upozoravajuće: “Transcendentalnost nema sopstvene ekspresije”. Isto može da važi i za konceptualnost ako se fiksira u trenutku “postajanja”. Otud bi se umetnicima poput Paripovića mogla uputiti Klerova zamerka “za pogrešno shvatanje Frojda”. I ako ima demijurški prizvuk, “postajanje umetnošću” neće biti da je po sebi kreativno. Ono samo markira potencije i “materijale” pogodne za kreaciju. To što izostaje u trenutku “postajanja”, jeste fakat finalnog izbora. Ne postajanje, već postojanje. Tu se možemo otisnuti sve do Hegela, po kome “postajanje” nije neposredno, već posredovano “u odnosu na određenost ishoda”.