Propijena imperija

Kad bi se danas sprovodio referendum o ujedinjenju bivših sovjetskih republika u novi savez, većina građana Rusije, Belorusije i Ukrajine glasala bi “za”, pokazala su brojna ispitivanja javnog mnjenja. Istovremeno, svesni su da do takvog ujedinjenja ne može doći i osećaju nostalgiju za Sovjetskim Savezom. Većina, takođe, misli da su tri predsednika učinila zločin, a izreka da su na pijanci u beloruskoj državnoj rezidenciji “propili” SSSR, postala je opšte mesto.

Šta se zapravo dogodilo?

Boris Jeljcin, Stanislav Šuškevič i Leonid Kravčuk, predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine, sastali su se 8. decembra 1991. u rezidenciji Šuškeviča u Beloveškoj pušći kako bi rešili neka pitanja vezana za transport nafte i gasa. Rezultat njihovog razgovora bio je “papir” na kome je decidirano stajalo: “Konstatujemo da Savez SSR kao subjekat međunarodnog prava i geopolitička realnost prestaje da postoji.”

O tom sastanku i kasnijem munjevitom raspadu države napisano je na stotine knjiga, snimljene su desetine dokumentarnih filmova. I svi se slažu – SSSR je bio u kolapsu. Cene nafte pale su na šest dolara za barel (trenutno košta 60), prodavnice su bile potpuno prazne, gomile gladnih ljudi lutale su ulicama, pljačkale ako su imale šta, iz provincije su vozovima stizali drugi gladni ljudi uvereni da se u prestonici još uvek može naći hrana. Ulicama Rige, Viljnusa, Tbilisija, Moskve patrolirali su tenkovi. Milionski krediti koje je država uzimala topili su se u rekordnom roku... I tu se završava svaka sličnost. O tome da li se država morala raspasti, vladaju sasvim oprečna mišljenja.

Boris Jeljcin, koji odavno ne daje nikakve izjave, rekao je “Rosijskoj gazeti”, povodom petnaestogodišnjice potpisivanja “trojnog pakta”, sledeće: “Bio sam svestan ogromne odgovornosti, ali upravo ta svest je zahtevala brza, efikasna i precizna rešenja pre nego što krene nezaustavljivi proces, pre nego što centripetalni pokreti skupe takvu snagu da više ništa ne možemo da učinimo.”

Leonid Kravčuk: “Mi smo došli ne da rasturimo Sovjetski Savez, nego da tome damo civilizovani karakter, a pod razvalinama ne poginu milioni ljudi.”

Stanislav Šuškevič: “Sovjetski Savez prestao je da postoji mnogo ranije, posle avgustovskog puča. Mi smo to samo formalno formulisali.”

Ozbiljni analitičari podsećaju da je proces raspada počeo 1989. godine kada su “narodni frontovi” Letonije, Litvanije i Estonije zatražili nezavisnost. Za njima su krenule i razne društvene organizacije drugih saveznih republika i niza autonomnih pokrajina. Kada je 12. juna 1990. godine Savez narodnih deputata Rusije doneo rezoluciju o državnom suverenitetu Rusije, konačno je stavljena tačka na zajedničku državu. Pokušaj Mihaila Gorbačova da savezni dogovor pretvori u konfederativni, neslavno je završen. Bilo je jasno da posle izjava republičkih elita da njihovi narodi žele da žive odvojeno od Moskve, savezna država može da se sačuva samo uz veliko prolivanje krvi, na šta Gorbačov nije bio spreman. Istina, krv se i te kako prolivala u Karabahu, Abhaziji, Južnoj Osetiji, Pridnjestrovlju, Tayikistanu i Čečeniji, ali bi taj spisak bio mnogo duži da nije bilo sporazuma u Beloveškoj pušći, a država bi se u svakom slučaju raspala.

Mnogo je i onih koji smatraju da je nesposobnost i želja za vlašću nekolicine neprikosnovenih političara sahranila zemlju koja je imala moćnu ekonomiju i nesavladivu armiju.

Sergej Markov, politički analitičar, smatra krivim političku elitu iz tog vremena: “Jeljcin je, da bi oteo vlast od Gorbačova, bio spreman da rasturi državu. Drugi nisu mislili o državnosti velike zemlje koju su predstavljali. U vreme Gorbačova nije postojala ideologija koja je mogla da sačuva zajedničku državu. Nije bilo tog oružja koje bi pomoglo milionima ljudi da se osete kao delovi jedne celine.”

Igor Barinov, oficir vazdušno-desantnih snaga na teritoriji Belorusije (1991): “Glavni uzrok raspada nije pad cena nafte ni ekonomska kriza već izdaja nacionalnih političkih elita u saveznim republikama.”

S njim se slaže više od 30 odsto anketiranih građana Rusije, Belorusije i Ukrajine.

Sadašnji beloruski predsednik Lukašenko pojednostavljuje stvar: “Trebalo je samo da neko telefonira Kremlju – da javi da zaverenici razgovaraju o rušenju države, i oni bi bili pohapšeni.” Tako bi opstao SSSR.

Zaista je teško odrediti ulogu tih ličnosti u istoriji kraha sovjetske imperije. Sigurno je tačno da je Jeljcinova uloga u svemu tome bila najvažnija jer bez njegovog učešća ne bi moglo biti nikakvog dogovora. Ali, bilo bi krajnje neukusno optužiti jednog čoveka da je srušio bilo koju imperiju, i to potezom pera! Ali, da nije bilo tog potpisa, da je, kako se ovih dana neko u šali prisetio, pao niz stepenice Beloveške dače, kad se pred samo potpisivanje spotakao silazeći, da ga nije zadržao Šuškevič koji je išao ispred njega, ko zna kakva bi bila dalja sudbina Sovjetskog Saveza!

Jedno je sigurno – kad je zapao u ekonomsku krizu, kad su ishitreni i često nedovoljno promišljeni pokušaji Mihaila Gorbačova da brzo reformiše ogromnu zemlju propali, ispostavilo se da sistem nije u stanju da se regeneriše ili pronađe novi način za opstanak. Politička elita nastala u tom sistemu nije umela da se snađe. Novonastale države, skoro sve, petnaest godina lutaju, muče se, traže saveznike čas na jednoj, čas na drugoj strani, sve u želji da dođu makar do ekonomskog nivoa na kome su bile do raspada.

Savez nezavisnih država, stvoren da “omekša” razvod, umesto da jača, lagano ali sigurno slabi i niko se neće iznenaditi kad i on prestane da postoji. A narod se sa nostalgijom seća Sovjetskog Saveza ne zato što mu je bilo dobro, nego zato što se u tom siromaštvu osećao sigurnim, što je osećao stabilnost i snagu velike države i verovao u bolje sutra. Ali, izmučen godinama najstrašnije diktature, bez snage i volje, uopšte nije umeo da reaguje kada je ta država u trenu prosto nestala. Nije se našao niko, ni među političkim liderima, ni u narodu, ko bi makar pokušao da je brani. Tri čoveka su sela, dogovorila se i objavila – država više ne postoji. A 240 miliona ljudi je ćutalo. Možda i to nešto govori.