Unija očekuje Srbiju

Nemačka je 1. januara 2007. godine po 12. put preuzela predsedavanje Evropskom unijom. Drugim rečima: u prvom polugodištu 2007. Savezna vlada Nemačke, predsedavajući Savetom Evropske unije, zastupa zajednicu 27 država sa 500 miliona ljudi i stavlja na vagu njihovu političku, privrednu i socijalnu snagu – to je istovremeno velika čast i veliki izazov.

Pripremajući se za predsedavanje EU, pitali smo se s pogledom na prošlost: šta nam je donelo ujedinjavanje Evrope proteklih 50 godina? Odgovor se nameće sam: doba mira i blagostanja bez presedana, slobodu i demokratiju, kraj podele kontinenta, zajedničko evropsko tržište, slobodu kretanja, zajedničku valutu. Svaka država-članica bi o tome mogla da ispriča sopstvenu priču o uspesima: na primer, o “privrednom čudu” u Irskoj i Portugaliji ili ekonomskom preokretu u Finskoj i Španiji. Kada pogledamo 50 godina nakon potpisivanja Rimskih ugovora kako se razvila zajednica koju je na početku činilo šest evropskih država, možemo s punim pravom da konstatujemo: ovo je jedno od najboljih dostignuća naroda Evrope u proteklih 2000 godina. Upravo ova Evropa mirnog usaglašavanja interesa, konkretnih rezultata i uspeha za ljude na našem kontinentu, daje nam snagu i podsticaj da i ubuduće unapredimo evropsku ideju.

Zajedno s Portugalijom i Slovenijom, državama koje će posle Nemačke predsedavati Evropskom unijom, usredsredićemo se narednih 18 meseci, ne zanemarujući pri tome druge zadatke, pre svega na četiri prioriteta:

- Jačanje internih struktura EU oživljavanjem procesa donošenja novog ustava koji trenutno “zapinje”. Aktuelna nesigurnost koju su izazvala dva negativna referenduma o Ugovoru o Ustavu za Evropu, nosi crte civilizacijske bolesti: ona je rezultat velikog uspeha i atraktivnosti Evropske unije koji su Evropu pravili većom i snažnijom, a njene nacije samopouzdanijim. Bez ovih uspeha ne bi bila ni potrebna konsolidacija i dalje usavršavanje putem Ugovora o Ustavu – bez Ustava je, doduše, doveden u pitanje uspeh u budućnosti.

- Unapređenje ekonomskog rasta i zapošljavanja, što će biti u centru pažnje samita šefova država i vlada EU u martu. Kako bi Evropa u doba globalizacije bila jaka i dinamična, mora da povezuje više nego do sada konkurentnost sa socijalnom i ekološkom odgovornošću, pri čemu će se posebna pažnja posvetiti nauci i istraživanju, obrazovanju i energetskoj bezbednosti.

- Dalji napredak u prekograničnoj saradnji u suzbijanju terorizma i organizovanog kriminala, kako bi se građanima Evrope pružao veći stepen bezbednosti, uz poštovanje osnovnih sloboda i što otvorenije granice.

- Učvršćivanje evropskog modela bezbednosti i stabilnosti u susednim regionima EU, pre svega i na zapadnom Balkanu. To je jedan od osnovnih razloga zašto se mi, Nemci, toliko snažno angažujemo na Balkanu.

Za vreme našeg predsedavanja EU će najverovatnije posebnu ulogu igrati i dve političke teme od izuzetnog značaja za Srbiju: Kosovo i dalje evroatlantske integracije.

U vezi s Kosovom, Savezna vlada Nemačke je jasno poručila da nemačko predsedavanje EU nema nameru da preuranjenim izjavama ili postupcima preduhitri predlog specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija. Jedno je sigurno: ako ovi predlozi, s jedne strane, omoguće stabilnost na Kosovu i, s druge strane, na primeren način uzmu u obzir interese svih strana, onda će EU podržati te predloge. Rezultat razgovora o Kosovu koji se sada vode već više od godinu dana, po mogućnosti bi trebalo da bude rešenje doneto pregovorima. Potrebni su jasnoća i obzir. Jasnoća podrazumeva sporazumevanje o tome što je realno moguće. Obzir znači težnja rešenju u kojem nema ni pobednika ni gubitnika. Pored smisla za realnost to, međutim, zahteva i umerenost i uverljivost.

Kada je reč o evropskoj perspektivi Srbije, mi, Nemci, želimo da što pre vidimo Srbiju koja je učvršćena u evropskim institucijama. Najbolji uslov za to je, naravno, ubedljiva demokratska većina u ovoj zemlji nakon izbora 21. januara koja se objedinjuje u stabilnoj demokratskoj vladi. Nadamo se da će ova vlada što pre postići vidljiv napredak u saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, kako bi se mogli nastaviti i završiti pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Po zaključenju tog sporazuma sledeći logičan korak bio bi dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Iako se u nekim krugovima Srbije uvek iznova iznose neistinite tvrdnje da EU Srbiji stalno postavlja nove uslove, još jednom se mora konstatovati: EU je u vezi sa pregovorima o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju od samog početka insistirala na ispunjenju jednog jedinog političkog uslova; naime, da Srbija ispuni međunarodnu obavezu koju je sama preuzela i da u potpunosti sarađuje sa Haškim tribunalom, osnovanim svojevremeno jednoglasnom odlukom Saveta bezbednosti UN.

Odlučujuće pitanje za evropsku integraciju Srbije nije da li Evropa želi Srbiju – o tome je EU već 2003. u Solunu donela potvrdnu odluku, nego da li Srbija želi Evropu. Koristeći pojam “Evropa”, nemam na umu samo puke ekonomske prednosti zajednice, već i koncept vrednosti koji je okončao vekovno nacionalističko samouništavanje u Evropi, da bi se obezbedilo više mira, sigurnosti i blagostanja za naredne generacije. Ko to ne razume, taj ne razume ni Evropsku uniju.

Evropska unija nije perfektna. Kako bi to mogla i biti zajednica od 27 suverenih država u kojoj se dan za danom za pregovaračkim stolom vodi borba o poštenom usaglašavanju interesa? Ali ona je “uspešna priča”, na kojoj nam zavidi ostatak sveta. Kada gledamo unapred, onda vidimo, doduše, i to: pred nama je još posao za generacije. Evropske vizije su često projekti na 30 godina, kao što je to bio i slučaj s evrom koji je ugovoren prvi put već 1972. Sledeća velika vizija je da Evropa u spoljnoj i bezbednosnoj politici konačno govori jednim jezikom. Srbija je pozvana da učestvuje u realiziciji ove, kao i svih drugih evropskih vizija. Da li i kada će to biti moguće, zavisiće u najvećoj meri od sledeće vlade Srbije. Kako bi ona imala širu demokratsku legitimaciju, što veći broj građana i građanki zemlje mora da izađe 21. januara na izbore.

Andreas Cobel

(Autor je ambasador Savezne Republike Nemačke u Beogradu)