Pre ću ja u ludnicu, nego šef u sudnicu

Da li vam šef ili uticajni kolega zamera što ste viđeni na kafi, ili ne daj bože, ručku, sa inkriminisanom osobom iz preduzeća? Događa li vam se da zamre razgovor kad uđete u kancelariju i niko ne želi da razgovara sa vama, niti da vas pogleda u oči? Preti li vam poslodavac, “u šali”, otkazom ili prebacivanjem na slabije plaćeno radno mesto koje ne zadovoljava vaše ambicije, mogućnosti i obrazovanje? Ispituje li vas za godine radnog staža uz duhovitu opasku: “Kad ste vi došli u ovu firmu ja se nisam ni rodio”? Ili vas šalje po burek, kao “guštera”, iako ima manje škole od vas, a ni iskustvo mu nije jača strana jer je počeo da šefuje otkako su ovi “njegovi” dobili na lokalu? Vređa li vas, ponižava na svakom koraku, viče li na vas, psuje li, gađa li vas pepeljarom? Ili vas na godišnji odmor ispraća rečima: “Isprazni svoje fioke, biće velikog spremanja u tvom odsustvu.”

Ako vam se nešto od ovoga dešavalo u životu neko vreme, i nije vas ubilo, znači da vas je ojačalo. Posebno ako ste se sami izborili sa nekim oblikom zlostavljanja na poslu koje ne mora (a i te kako može) biti rasno, nacionalno, versko, seksualno, ali je ipak zlostavljanje. Međutim, ako vam se, već duže vreme, tako nešto redovno dešava, a bojite se da bilo kome bilo šta kažete, jer vam je prva pomisao da ste sigurno sami krivi, onda znači da ste žrtva psihičkog maltretiranja na poslu ili žrtva mobinga (od engleske reči mobbing, glagola to mob, što znači prostački napasti, nasrnuti).

Termin mobbing koriste Šveđani, Nemci, Italijani, Hrvati... dok se u zemljama engleskog govornog područja obično upotrebljava bulldžing, što bi značilo zlostavljanje, kinjenje, mada se odnosi i na zlostavljanje dece u školama, bilo da to čine nastavnici ili druga deca. Amerikanci će reći “njork abuse”, ili “emplodžee abuse” što bi značilo poslovno zlostavljanje ili vređanje, psovanje, maltretiranje zaposlenih. Kako god da se zvalo to ugnjetavanje, znamo da smo bar jednom bili žrtva ponižavanja, spletkarenja, laži, podmetačina ili smo, pak, na ovaj ili onaj način učestvovali u devastiranju nečije ličnosti, ako ni zbog čega drugog a ono iz obesti, ili hronične dosade na poslu. Tako da je nov samo termin, a pojava tipična za svet životinja, koliko i za ljudski. Kao što vukovi u čoporu prepoznaju “najslabijeg”, onog starog, ili bolesnog, ili samo drugačijeg, i lako ga oteraju, i ljudi isto čine. Nešto perfidnije od vukova. Kako god, ovaj socijalno-medicinski fenomen prvi je definisao profesor dr Hajnc Lejman, švedski psiholog, koji je napisao i Enciklopediju mobinga.

Prema Lejmanu, “mobing je psihološki teror u poslovnom životu i odnosi se na neprijateljsku i nemoralnu komunikaciju koju jedan ili više pojedinaca sistematski usmeravaju uglavnom na jednog određenog pojedinca”. Žrtva je, zbog mobinga, stavljena u poziciju bespomoćnog i u nemogućnosti je da se odbrani. U takvoj poziciji ga drže pomoću stalnih maltretirajućih aktivnosti. Ove aktivnosti se odvijaju s visokom učestalošću (najmanje jednom nedeljno) i u dužem razdoblju (najmanje šest meseci). Zbog visoke učestalosti i dugog trajanja neprijateljskog ponašanja, to maltretiranje dovodi do značajne mentalne, psihosomatske i socijalne patnje. Rečju, mobing jeste bilo koja vrsta šikaniranja na poslu.

Aleksandra Janković, psihoterapeut, reći će za NIN da, iako ima otpor prema “definisanju i specifikaciji novih fenomena”, mora da prizna da ni u ovome nismo van sveta: “Jedno vreme se mnogo pisalo i govorilo o seksualnom zlostavljanju, sad je to mobing, šikaniranje na poslu u jednom širem značenju, ali maltretiranje na radnom mestu je fenomen aktuelan kod nas baš kao i u zemljama razvijenog zapada. Iskustvo iz kliničke prakse mi je pokazalo da je zlostavljanje na poslu trenutno kod nas vezano za taj pojam čuvene tranzicije, privatizacije, prelaska na neke zapadne modele radnog funkcionisanja. Brojne privatizacije, a sa njima i problem viška radne snage, napravili su ogroman prostor da se debelo manipuliše ljudima i da ljudi na poslu budu zlostavljani. U strahu da li će u privatizovanom preduzeću moći sebi da nađu mesto, naročito oni koji nisu pred penzijom nego oni koji su na pola puta, ili su tek primljeni, prilično su ugroženi.”

Čak ni oni koji po svojoj psihološkoj strukturi nisu žrtve, ne mogu da odbiju poslodavca u zahtevima koji su često neprimereni. Jer, radno vreme mnogima više ne traje osam ili devet, nego 12 sati, a dopunski rad se često ne plaća. Jankovićeva dodaje: “Poslodavac ima vrlo ekskluzivno pravo da cimne kad god mu padne na pamet. U velikom procentu to zlostavljanje na poslu povezano je i sa seksualnim ugrožavanjima. Visokoobrazovane žene pristaju da se zaposle na poslovima koji zahtevaju srednju stručnu spremu, a onda pristaju i na povećanu količinu radnih zahteva, jer poslodavac manipuliše tako što koristi njihova formalna znanja i veštine koja su stekla. Iako to daleko prevazilazi okvire njihovog posla. Bilo kakvo odbijanje, ili poruka zaposlenog poslodavcu, uvek se doživljava kao bezobrazluk, arogancija i biva praćeno pretnjama.” Uz to, poslodavci su uvek nezadovoljni, opšte mesto je i primitivna demonstracija moći poslodavca. “Kod nas je još uvek aktuelan agresivan model uspešnog muškarca koji šikanira, vređa, viče, a onda ume i da se izvini, pravdajući se svojim temperamentom”, podseća Aleksandra Janković.

Međutim, vlasnik jednog malog, privatnog preduzeća u Beogradu, reći će da sebe ne vidi u ulozi mobera, onog koji maltretira svoje zaposlene, jer nikad od svojih saradnika nikoga nije uvredio, ne viče i ne koristi ružne reči: “Kada sam nezadovoljan radom, onda tako i kažem. Možda, nekad povišenim tonom, i to je sve. Ne uračunavam u visinu plate povlastice koje imaju zaposleni u mojoj firmi. Nekad idu ranije kući, kad nema posla a velike su vrućine, ili pred praznike”, kaže on. Ali, na pitanje da li bi dopustio da neko od njegovih zaposlenih, razgovara sa novinarom NIN-a, makar i anonimno, o uslovima rada, vlasnik je kratko rekao: “Ne”. O seksualnim odnosima u kolektivu, koji ne moraju uvek biti i seksualno zlostavljanje, kaže da mu nisu strani, ali da tu treba razmisliti ko je žrtva a ko zlostavljač: “Dešava se da u seksualnom odnosu koji se dogodi između šefa i zaposlene, jer to je uobičajena podela uloga, zar ne? – zaposlena postane mober, dakle postane drska, arogantna, traži za sebe nešto što joj niko i nije obećao. Šef dakle, zbog ulaska u intimne odnose sa svojom saradnicom – postaje žrtva.”

Jankovićeva kaže da je ova zamena uloga progonitelja i žrtve uobičajena, pa žrtva, tačnije zaposlena koja je pristala na seksualnu vrstu komunikacije sa svojim poslodavcem, lako može da nastupi iz pozicije progonioca. I koristi sve moguće adute i pretnje da ukoliko joj ne omogući ono što traži, njihov odnos će biti obelodanjen, poslodavcu će biti uništena reputacija, firma dovedena u pitanje, a da ne govorimo o njegovoj porodici... Međutim, ukoliko nije reč o pravom seksualnom zlostavljanju, dr Petar Opalić, profesor socijalne patologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, reći će da intimizaciju koja se meša sa profesionalnim odnosom ne bi nazvao mobingom: “Žena je osvojila intimni prostor na poslu i kao u braku, ona se spontano ponaša, pokazuje i svoje dobre i svoje loše strane, što je u profesionalnom odnosu isključeno dok se ne pomeša sa privatnim. Ja mislim da to nije mobing i da tu niko nikog ne kinji. Mobing je maligna, perfidna stvar.” A teško ga je i identifikovati, posebno zato što često nismo sigurni gde se završava “intimizacija” a gde počinje mobing, do koje granice govorimo o bezazlenim šalama na račun nečije verske, seksualne ili nacionalne različitosti (i da li tu ima mesta bilo kakvoj šali?), a kada su posredi diskriminacija i šikaniranje. Profesor Opalić, psihoterapeut, kaže još da je mobing specifičan odnos u kojem postoji određena fiksacija progonitelja na zaposlenog, kroz neki određeni vremenski period, na različite načine: “O mobingu se može govoriti tek kad postoji ta paranoična vezanost šefa za nekog od zaposlenih, koji je po pravilu podređen, i kojem on na različite načine pravi probleme, u dužem vremenskom periodu. Sve drugo su uobičajeni problemi na radnom mestu i pitanje hijerarhijskih odnosa, organizacije posla, radne atmosfere... Po čemu ja zaključujem da je reč o mobingu? Kad dam bolovanje takvoj osobi, čim je izdvojim iz te sredine, podržim u tome da se izdvoji, zaštitim joj radno mesto, zaštitim je od tog proganjanja, pacijentu je odmah bolje, znači da problem nije u njemu. Znači da pacijent nema problem s autoritetom jer bi ga imao kad je na bolovanju, u porodici, imao bi istoriju problema s autoritetom, od školovanja, vojske...”

Za razliku od Srbije čiji zakoni ne prepoznaju mobing, zapravo, psihičko maltretiranje (ili etičko zlostavljanje kako ga još prevode), kao krivično delo, ono je zakonski kažnjivo u mnogim evropskim državama. Najbolji su zakoni u Švedskoj, Norveškoj, Švajcarskoj, Francuskoj. Žrtva može da traži odštetu za nanesenu “biološku štetu”, a mober krivično odgovara. Kod nas postoji nekoliko članova o diskriminaciji u Zakonu o radu. Ali probajte nekog da tužite zato što vas je maltretirao na radnom mestu, pa ćete i sami da vidite da je uzaludno.

Radmila Bukumirić-Katić, pomoćnik ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike, u sektoru za zapošljavanje, kaže da se pre svega susreće sa nezaposlenim ljudima, i mladima i onima koji su u procesu tranzicije ostali bez posla. “Pre svega, jaka je njihova želja da dođu do posla. U takvoj situaciji, ti ljudi govore da ne biraju posao, nije im, kažu, važno šta će raditi. Međutim, nedavno sam bila u komisiji za popunjavanje jednog radnog mesta. Psiholog iz komisije je jednu kandidatkinju pitao kakav je odnos imala sa šefovima i šta je za nju autroitet. A kandidatkinja je odgovorila da je imala bahate šefove, koji su je na vrlo arogantan, neljubazan, loš način slali da kupuje doručak, da kuva kafe, iako to nije bio njen posao. Sve je bilo daleko od normalne komunikacije. Kazala je da obično takvi ljudi insistiraju na autoritetu a to onda postaje nemoguće. Kandidatkinja je istakla da ona poštuje jedino autoritet znanja, i da nije mogla da radi u takvim uslovima, po cenu otkaza.” Gospođa Bukumirić-Katić veruje da je tu suština problema, jer svako želi da zadrži svoj posao, ali, s druge strane, u kolektivu ne postoji dobar odnos prema kolegi, ne poštuju se osnovna pravila ponašanja na radnom mestu, uvažavanja svake ličnosti, bez obzira na to koji posao obavlja. Niz je primera i u privatizovanim preduzećima, u kojima se novi vlasnici ophode prema zaposlenima kao prema ličnoj radnoj snazi: “Poznato mi je da je u jednom takvom preduzeću vlasnik tražio od zaposlenih da dolaze u njegovu kuću i obavljaju kućne poslove.” S druge strane, u državnoj upravi, uverava gospođa Bukumirić-Katić, odnosi su drugačiji. Kandidati nisu često zainteresovani da se tu i zaposle zbog niskih plata, ali i zato što, kako kažu, mora mnogo da se radi. “U Ministarstvu rada, recimo, zaista ima mnogo posla, rokovi su kratki, a jedini način da se sve uradi i da sve funkcioniše kako treba, jeste baš obostrano uvažavanje svih zaposlenih”, dodaje ona. Međutim, u neformalnom razgovoru sa sekretaricama u srpskim ministarstvima, pa i u Ministarstvu rada, NIN saznaje da su zaposleni poprilično nezadovoljni. Posebno otkako su odskoro morali da potpišu (ili da ostave) nove ugovore, po kojima su, konkretno sekretarice, postale nameštenici, “sa tri gusto kucane strane obaveza, ali od prava ni slova”. Za 13 hiljada mesečno. Takve ugovore doživljavaju kao progon i pritisak: “Ne dajem ti otkaz, ali ću sve učiniti da sama odeš”. Radmila Katić, pomoćnik ministra rada, reći će da su sa izmenama zakona o državnoj upravi, doneta nova pravila o državnim službenicima i nameštenicima, i da su sva ta dokumenta usaglašena sa paralelnim dokumentima u EU. “Jedino nisu usaglašene zarade. I to jeste problem. Posao sekretarice je, recimo, vrlo obiman. I ona često radi posao poslovne sekretarice, a to naravno zahteva jedan mnogo viši nivo stručnosti. A zarada je mala. Ipak, rad u državnoj upravi je možda malo plaćen, ali je dobra referenca za bilo koji drugi posao”, ističe Bukumirić-Katić.

Nije čudno što malo ko u Srbiji želi da javno govori o zlostavljanju na svom radnom mestu. Posebno ukoliko je još uvek zaposlen. Za razliku od susedne Hrvatske mi još uvek nemamo ni registrovano udruženje građana, ili savetovalište, da ne govorimo o klinikama za žrtve mobinga, koje postoje u svetu. Postoji nekoliko ljudi u Srbiji koji, kako kažu, više ne žele da ćute, jer ne žele da se ova zemlja deli na žrtve i na zlostavljače. Jedna od njih je i LJiljana Aranđelović, psiholog iz Paraćina, koja je pionir u borbi protiv mobinga u Srbiji, naravno i sama žrtva zlostavljanja na poslu. Ona kaže da je zasad najvažnije da ljudi počnu javno da govore o tome. U malim sredinama je zlostavljanje na radnom mestu još uočljivije. Jer se tačno zna ko je koga i gde doveo, bilo da je reč o lokalnoj upravi ili privatnim preduzećima. Vlast se brzo menja, pa časkom “tko bi gori sad je doli”, a oni koji su otišli “gore” obožavaju da se svete onima koji su im do juče upropaštavali život. Zato su ovde lokalni izbori vrlo popularni. U Srbiji se, s vremena na vreme, napravi poneka tribina na temu mobinga. LJudi dođu da se požale i odu.

Na tribini u Nišu, jedna devojka je rekla da će “pre sebe smestiti u ludnicu nego direktora u sudnicu”.

Četiri tipa mobera „Najveći radnik” •Prema autoritetima je preterano ljubazan u nameri da ih zadrži na svojoj strani; •Emocionalno nezrela osoba, iskorištava saradnike; •Selektivno ljubazan prema saradnicima, posebno prema novoj žrtvi, u početku, kako bi joj otkrio „slabe tačke”; •Često izvodi dramu „jadan ja”, samosažaljeva se, ne propušta priliku da se predstavi kao „najveći radnik” u preduzeću, koga niko ne razume i prema kome se čini „najveća nepravda”; •Ako ga otkriju, tvrdi da je baš on žrtva; •Kad ga pozovu na odgovornost, svaljuje krivicu na druge; •Uvek želi da bude u centru pažnje, ponaša se kao da preduzeće ne bi moglo da postoji bez njega. Manipulator •Profesionalno nedovoljno kvalifikovana osoba, ali to ne priznaje, okružena profesionalcima, neretko manje sposobna i obrazovana od podređenih, ali moćna; •Često glumi profesiju kojom želi da se bavi, od samozvanog šefa postaje šef, naočigled kolektiva koji se ne suprotstavlja, zahteva zasluge koje mu „pripadaju”; •Manipulator; •Često preti saradnicima, spletkari, ucenjuje i zastrašuje; •Glumi odanost nadređenima, ali ih lako odbacuje pošto ih iskoristi. Guru •Uspešan na uskom polju svoje stručnosti, od saradnika priznat kao takav, uglavnom opstaje na račun stare slave; •Egoista, zlostavlja one koji ga mogu ugroziti svojim radom, sposobnošću, obrazovanjem, znanjem, ili iskustvom... •Emocionalno hladna osoba, uglavnom muškarac; •Ponekad preterano uredan i organizovan; •Svoje greške pripisuje drugima, imajući u vidu da je „napad najbolja odbrana”. Psihopata •Prema žrtvama se ponaša kao napasnik, neretko vređa i viče na žrtve, ni fizički obračun mu nije stran, može da bude veoma surov, agresivan i arogantan, prema ostalima drag i ljubazan; •Proračunata i veoma svedena osoba, hladna, bez emocija, bez osećaja za kolektiv, davanje, deljenje, kreativnost; •Dobar glumac, za njega ništa ne znače zakoni i moralne norme; •Često može da bude uhvaćen u nekim kriminalnim aktivnostima; •Oni koji ga otkriju odmah postaju njegove žrtve, a sva svoja (ne)dela prebacuje na njih; •Nikad ne pokazuje empatiju, sažaljenje i krivicu.