Igra sa vukovima

Budući da mi ništa drugo trenutno ne pada na pamet, opet ću o budućoj vladi, koju ćemo, ako je sreće, dobiti kad na vrbi rodi grožđe. Obećavam da je ovo poslednji put. Zašto poslednji? Najpre otud što neće biti ničeg novog u tom vunovlačarskom preduzeću. A možda će doći i do prekida čak i sporadičnih konsultacija zainteresovanih strana u tzv. demokratskom bloku. Ili ćemo ipak dobiti vladu? Osim ovog poslednjeg, sve je moguće, vrlo verovatno.

Za politička zbivanja zainteresovani čitalac sigurno je već zapazio upadljivu nezainteresovanost (ili bar uzdržanost) radikala za ova zbivanja u međuvremenu, to jest dok traje tehničko stanje vlasti. Doduše, još u postizbornoj noći čelnici SRS su transparentno izrazili svoje uverenje da se s njima predsednik države neće konsultovati oko kabineta, a kamoli će im poveriti mandat za sastav vlade. Ali, ipak, ovo što se događa moglo se iskoristiti kao kec na desetku da se sa te strane intenzivira radikalska kampanja u bespoštednoj kritici ponašanja čitavog tzv. demokratskog bloka i njegove trapavosti od 5. oktobra do danas. Međutim, ništa. Članovi partije zamenika Tome i sekretara Ace više brinu o zdravlju svog opravdano odsutnog šefa i sigurno računaju sa činjenicom da do dogovora o formiranju vlade neće ni doći, te da nam slede novi izbori na kojima će SRS nadmoćno pobediti i samostalno formirati izvršnu vlast. Sve to može da se obistini, osim formiranja radikalske vlade.

Za razliku od radikala, koji priželjkuju nove izbore, i u tome uživaju izvesnu podršku LDP-a, drugi činioci ovdašnje političke scene, a najpre partije koje učestvuju u konsultacijama o formiranju buduće vlade po principu seci dupe, krpi uši, unisono konstatuju da bi oni, ti novi izbori, koji su doduše mogući, predstavljali pravu katastrofu, kako po zemlju, narod i državnu kasu, tako i po njihove partikularne interese. Jer, ukoliko ne dobijemo vladu, čije je formiranje kategorički imperativ trenutka, pa dođe do tih novih izbora, glasači će sigurno kazniti demokrate svih boja: DS i DSS zabeležiće pad izbornog rejtinga, dok G 17, LDP i ostali pakuju kofere i odlaze bez izgleda da će se vratiti.

Kako je, opet, izvesno da na eventualnim novim izborima radikali neće ubedljivo pobediti, te da će, uprkos slabijim rezultatima negoli na izjašnjavanju od 21. januara, stranke tzv. demokratskog bloka kumulativno ostvariti potrebnu većinu, one će se iznova naći u situaciji nužne međusobne koalicije – ili, ako se tako nekome više sviđa, kohabitacije – dakle u identičnoj poziciji kakva je danas. A danas je, kako vidimo, nikako. Hoće li se, prema tome, čak i posle tih novih izbora pod šifrom daleko bilo, opet ponoviti ono što se sada događa, što će usloviti još jedne izbore, pa izbore posle tih izbora – i tako u nedogled? Ili će se, dok je tome još vremena, svesne ove loše mehanike večnog vraćanja istog, stranke iz tzv. demokratskog bloka konačno opasuljiti i formirati vladu do zakonski predviđenog roka, koji ističe u maju mesecu, odnosno, još bolje, odmah?

Teško je poverovati u takvu mogućnost. Budući da su uslovi koje te stranke postavljaju jedna drugoj, blago rečeno, nepomirljivi. Ili će biti ovako ili nikako! Aha, ili će biti suprotno ili nikako! Svako bi da zadovolji svoje enormne apetite, bilo stranačke u celini, bilo lične po glavi aktiviste. Tako se dolazi do apsurda da su vlastodržačke ambicije političkih partija i njihovih častohlepnih članova od sudbinskog značaja za opstanak zemlje, te da se, u cilju njihovog zadovoljenja, izbornom voljom može i sme manipulisati u nedogled. Gde to piše da se 21. januara glasalo za ministra policije koji se zove tako i tako? Ili za ministra kulture koji se privremeno ne zove nikako, ali je po nadimku poznat u čitavoj svojoj porodici? Postavlja se otud pitanje čemu su nam izbori uopšte potrebni. Neka ubuduće svako od nas gleda samo svoja posla, hajde da pustimo partije da se, bez straha od izbornog ishoda, međusobno na miru dogovore ko će da pere pare, a ko će da pere sudove. Pod uslovom da nas nakon dogovora obaveste putem plaćenog oglasa. Mala nevolja je u tome što smo tako nešto, tu dogovornu politiku kao sveto trojstvo emanacije, egzistencije i esencije već iskusili. Veća nevolja je da u tome nema demokratije. Demokratija se ne sadrži u tome da vlast pripada Demokratskoj stranci, Demokratskoj stranci Srbije, Liberalnim demokratama, Demokratama od rođenja, Udruženju heteroseksualnih demokrata, Naslednicima predratnih demokrata ili već kako padne, naime tzv. demokratskom bloku. Izvorno (i jedino pravo) značenje te reči je poznato – demokratija je vlast naroda. Političari su samo izvršioci njegove volje, činovnici, sluge naroda. A sa narodom se ne valja zajebavati. Jer, kako reče onaj pokojni američki državnik, možete nekoga varati sve vreme, kao što sve možete varati neko vreme, ali je nemoguće sve varati sve vreme.