Faraon bez zaostavštine

Godinu dana posle Miloševićeve smrti njegova politička zaostavština je i dalje tražena roba. Na to nasleđe pretenduju i dalje pre svih radikali, a zatim i Miloševićeva “matična” Socijalistička partija, a mogao bi se naći i još koji pretendent iz drugog ili trećeg plana. Pre svega, jer identifikacija sa Slobom i dalje nosi glasove, to je svakako i glavni razlog zbog kojeg se SPS, predvođen Ivicom Dačićem, i dalje poziva na svoga predsednika, iako mu ništa ne duguju, a kvari im imidž. Mada, ima nagoveštaja otvorenog raskida sa prošlošću, poput izjave novopečenog poslanika Svetlane Kitić, proslavljene rukometašice, koja je otvoreno stavila do znanja da joj je sada već kao funkcionerki te partije dosta Slobe.

Najveći broj glasova iz nekada moćnog biračkog korpusa SPS-a, nije to tajna, otišao je radikalima. Slobodan Milošević je iz haškog zatvora otvoreno davao podršku stranci svog haškog sapatnika i saborca Vojislava Šešelja. Srđan Bogosavljević, direktor agencije “Stratedžik-marketing”, kaže da se biračko telo Srbije tek 1999-2000. godine prelomilo u korist Miloševićevih oponenata, pre svih Vojislava Koštunice, a dotle je Sloba bio neprikosnoveni lider. Bogosavljević, koji je pratio kretanje biračkog tela u postpetooktobarskom periodu, kaže da se upravo te 2000. godine desio slom Miloševićevih birača, koji su se docnije, osim u korist radikala, “prelili” i u apstinentske glasove tj. pasivizirali se, a manji broj je otišao DSS-u i Vojislavu Koštunici, kao i nekim manjim partijama, kao što je Nova Srbija, jedno vreme i Karićeva stranka. Korpus “promiloševićevskih” glasova u periodu posle petog oktobra Bogosavljević ocenjuje kao najstabilniji i on broji oko milion i po glasova. To su združeni glasovi radikala i socijalista.

Okolnost da je od kraha SPS-a najviše profitirala stranka Vojislava Šešelja možda pokazuje koja je to politička ideja sa kojom Miloševićevi simpatizeri danas poistovećuju svoga idola: to je borba protiv nepravednog i osionog međunarodnog poretka oličenog u Haškom tribunalu.

Pa, iako je svoj rat protiv Haškog suda vodio sa prepoznatljivim cinizmom pa i bahatošću, pleneći povremeno simpatije i svojih najokorelijih protivnika, Milošević haški zatvorenik nije isti Milošević koji je deset ili dvanaest godina upravljao Srbijom, upropastivši sve čega se dotakao pre nego što je svrgnut s vlasti sa koje nije pokazivao volju da odstupi sve dok ima i najmanje šanse da se na njoj zadrži. Ta boljševička spremnost da se održava na vlasti po ma koju cenu možda je i jedina politička crta Slobodana Miloševića koja ga odlikuje u bilo kom delu njegove političke biografije. U vreme kada je bio tek na prvim stepenicima svoga uspona, umeo je da kaže kako je “Aljende i trebalo da izgubi glavu kada nije umeo da sačuva vlast”, svedoči Slavoljub Đukić, novinar i posvećeni biograf Slobodana Miloševića i njegove porodice, autor više knjiga o njima, koji kaže da, iz više razloga, danas nema čoveka koji može pretendovati da bude politički naslednik Slobodana Miloševića. Da bi se uopšte i moglo razmišljati o tome ko je taj naslednik, morala bi se odrediti ideja koju Milošević ostavlja za sobom, a toga nema, ako se izuzme njegov obračun u Hagu, koji smo već pomenuli i koji se u svakom slučaju desio kada Milošević više nije bio političar na vlasti.

Istina, oreol krstaškog ratnika protiv novog svetskog poretka i globalne dominacije Amerike nad ostatkom sveta Milošević je počeo da pribavlja još dok je bio na vlasti, otprilike poslednje dve godine, koje predstavljaju i najzloćudniji period njegove vladavine. Ali to je bio iznuđeni potez nastao iz potreba da se drugima a možda i sebi objasni situacija u kojoj je Srbija ostala konfrontirana sa celim svetom, zbog čega se poseglo za tom otrcanom ideološkom matricom. Koliko je ona bila veštačka i neiskrena vidi se i otud što je svega dve-tri godine ranije Milošević sebe sa najvećim zadovoljstvom reklamirao kao “garanta mira u regionu” i jakog čoveka kojeg Zapad podržava, što je on u stvari posle Dejtona i bio. U ranijim periodima svoga života, kada je često i dugo boravio u Americi, Milošević se oduševljavao tom zemljom i njenim načinom života. Miloševićev antiamerikanizam nije bio iskren, kao što nije bio iskren ni njegov nacionalizam, pa ni njegov komunizam.

Praktično je nemoguće pronaći političku tačku koja je bila Miloševićevo uporište, počev od njegove staljinističke zabrane objavljivanja sabranih dela Slobodana Jovanovića na jednoj strani, da bi ga, na drugoj, naivni i politički neuki srpski intelektualci, oličeni u SANU, praktično doveli na vlast. Na jednoj strani njegovo raspaljivanje prekodrinskih Srba na pobunu, na drugoj, sukob sa njima i zavođenje embarga kada su se usprotivili njegovom neograničenom autoritetu. Političke oponente je nekad hapsio, a nekad sa njima delio periode idiličnog suvlašća i političke saradnje, kao sa Vojislavom Šešeljem i Vukom Draškovićem. To je priznavala i njegova supruga Mira Marković: “Ideologija za njega nikad nije bila ono što je za mene”.

Ilustrativan detalj iz Miloševićeve vladavine je njegovo zakazivanje vanrednog kongresa SK na kojem se on predstavio kao poslednji živi komunistički lider u Evropi, sve to u času kada je Čaušesku već bio ubijen. To bi moglo govoriti u prilog njegovoj privrženosti komunističkim idejama, ali i u tome je moguć pragmatični cilj, pre svega jer ta ideja još uvek okuplja mnogo pristalica. A zatim, tu je i sistem, poredak koji ide pod ruku sa komunističkom ideologijom.

Svakako da nije teško zaključiti da je od Miloševićevog perioda prošlo suviše malo vremena i da je teško objasniti kako se desilo da se baš takav čovek nađe na takvom mestu i da li ima u tome nekakve istorijske zakonomernosti. Mnogi ugledni sociolozi, poput na primer Nebojše Popova, smatrali su Slobodana Miloševića “personalnom maskom sistema”, dakle političkom tvorevinom koja bez mehanizma moći koji stoji iza nje ne bi imala nikakav značaj. Uzajamni odnos Slobodana Miloševića i njegove partije je posebno zanimljiv. SPS se uglavnom pojavljivao kao bitan činilac na političkoj sceni samo u predizbornoj kampanji i partija je Miloševiću služila samo kao pokriće za vladavinu. Moglo bi se čak reći da je pokazivao izvesnu nadmoć pa i prezir prema svojoj stranci i ljudima u njoj, što je postalo naročito vidljivo kada se našao u haškom zatvoru gde je primao samo neke funkcionere svoje partije, i to uglavnom one koji u samom SPS-u nisu imali dobar rejting. Moglo mu se da i svojoj supruzi Mirjani Marković “pokloni” partiju, JUL, koji nije imao nikakvu podršku među građanima, ali je imao ogroman politički uticaj i važan deo realne vlasti. Izgleda da je sa simpatijama gledao na bezobzirne i politički isključive aktiviste JUL-a i da ih je, polušaljivo, isticao za primer funkcionerima svoje stranke, naviknutim na umerenije političko ophođenje i, najzad, naviknutim na to da se važne odluke ne donose u stranci nego da ih donosi vođa.

Sa svoje strane, Socijalistička partija mu je uzvraćala potpunom odanošću, gotovo samozatajnošću. Pozicija i izborni rezultat stranke su obično bili u drugom planu u odnosu na Slobodana Miloševića. Svi oni koji su se zalagali za to da se deo političkog života odvija i unutar stranke s lakoćom su odstranjeni, poput Mihajla Markovića, Borisava Jovića, Milorada Vučelića...

Vlast je shvatao na boljševički, bolje rečeno, na azijatski način – a to je da vlast služi samo da bi se bilo na vlasti, i da se ne dopusti ni mogućnost da se ona nekom prepusti. To je dovelo do potpune neefikasnosti i disfunkcije, kombinovane sa Miloševićevom nesmenjivošću koju je on i verifikovao 2000. godine ustavom koji bi mu, tako je planirao, omogućio da ostane na čelu bar do penzije.

Slavoljub Đukić naznačava neke osobine, bolje rečeno, protivrečnosti u karakteru Slobodana Miloševića koji ga je činio jedinstvenom pojavom u političkom svetu:

- Stvarao je probleme, a onda se nametao kao jedini koji je u stanju da ih rešava; čim zatvori jedan front, otvarao bi drugi; stajao je iza likvidacija ljudi koji nisu bili stvarna opasnost, a direktne pretnje, poput one Nenada Čanka (da će da ih veša o banderu) je tolerisao; državu je video kao posed, uvek je isticao nadmoć a kada bi dospeo u nevolju govorio bi ‘lako ćemo, nije problem’; bio je ograničeno obavešten, uglavnom na osnovu policijskih izveštaja i od svoje žene Mire; moć je rasipao na besmislene stvari, poput sastava neke olimpijske delegacije...

Interesantno je to da naš sagovornik isključuje mogućnost da su se neke političke likvidacije, poput Slavka Ćuruvije ili Ivana Stambolića mogle desiti mimo tog najvišeg državnog vrha, ali, kaže, da ne može da zamisli Miloševića kako izdaje nalog za ubistvo. Već drukčije, međutim, stoji stvar sa njegovom suprugom...

Ako i kažemo za period Miloševićeve vlasti da će tek biti predmet zanimanja eksperata istoričarske struke, za analizu odnosa Slobodana i Mirjane već neće biti dovoljni samo istoričari. Po iskazima svih koji su sa porodicom Milošević imali neke veze, (politički) uticaj supruge na Slobodana Miloševića je bio ogroman, iako se to spolja nije moglo lako primetiti, jer Milošević je privatno i unutar porodice bio opušten i zabavan čovek.

Razume se da je takva Miloševićeva priroda stvarala ogromne unutrašnje otpore, ali je mnogo zanimljivije što je u najvećem delu svoje vladavine Milošević tretiran kao prvorazredni međunarodni problem. U tome je bilo mnogo preterivanja, a činjenica je da neki važni problemi, poput kosovskog, nisu ni nastali sa Miloševićem niti su prestali sa njegovim nestankom. Miloševićevim pristalicama to daje priliku da tvrde da zapravo sve to vreme nije ni bio problem u Miloševiću, nego u zlonamernoj politici Zapada. Donekle, takvog je mišljenja i Slavoljub Đukić, koji kaže da je deo međunarodne zajednice, na primer Nemačka, otvoreno pripremao raspad Jugoslavije i to još za života Josipa Broza Tita.

Rečenicu, koja je Miloševiću najviše stavljana na teret – da svi Srbi treba da žive u jednoj državi – nikada nije izgovorio. To jest, izgovorio je, ali sa potpuno drukčijom poentom, da Srbi treba da žive u jednoj državi, “a ta država je Jugoslavija” (1990). Nikada nije osećao potrebu da ispravi ovu zlonamernu interpretaciju. Valjda nije hteo da se spušta na nivo svojih političkih oponenata. I to je bio Milošević.