Kad nam je smrt bila pred vratima

Jutro je bilo prohladno i tmurno 9. marta 1972, a na delu Ibarske magistrale kojom se kretalo sanitetsko vozilo iz Čačka ka Beogradu, obnavljane su deonice puta, što je nerviralo šofera. Vozio je čoveka za koga mu je u čačanskoj bolnici rečeno da zbog alergije na antibiotike i ospi po koži mora što pre na ondašnju Dermatovenerološku kliniku u Beogradu. Za temeljno građenog Qatifa M., bolesnog učitelja iz Novog Pazara, mislilo se da je dobio zapaljenje krajnika – anginu, zbog čega je primao antibiotike da bi se smirila infekcija ali, navraga, posle kratkog vremena, počeo je da se osipa i da, na čudan način, gubi snagu – kao da je bolovao od neke, bog zna kakve bolesti, vajkao se šoferu. Na Klinici je smešten u petokrevetnu bolesničku sobu sa još četiri bolesnika. Ćaskalo se o svemu, jer bolest kože ne veže bolesnika za krevet. Ali te večeri, Qatif je počeo da se žali na grčeve u stomaku, što ga je podsećalo na sevanje koje je kao dete osećao u donjem delu stomaka zbog zapaljenja slepog creva. Kasno, iste večeri, prebačen je na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju I hirurške klinike, na uglu Birčaninove i Resavske, gde se danas nalazi Institut za urologiju Kliničkog centra Srbije. Sutradan, 10. marta pre podne, pošto je u infuziji primio skoro dva litra tečnosti i došao k sebi, Qatif je poveden ka liftu da bi ga vratili odakle je poslat. Ali bolesnik je iznenada počeo da krvari iz celog sistema za varenje i sve sa krevetom, vraćen je u šok-sobu. Istog dana, oko 9 uveče, na opšte zaprepašćenje je umro, a da doktori nisu uspeli da shvate o čemu se radi. Danas znamo da je Qatif M. bolovao i umro od variole vere. Tražena je obdukcija, ali očajnoj porodici nije bilo ni do čega. Telo je preneseno u Novi Pazar. Narednih dana, u Dermatovenerološkoj klinici i na Odeljenju za hitnu hirurgiju i traumatologiju I hirurške klinike, sve se odvijalo uobičajeno, iako je smrtonosni virus bio tu. Mnogi inficirani ni slutili nisu šta ih čeka. Smrt se šetala neprepoznata po krugu Medicinskog fakulteta. Južno od Save i Dunava noći su bile sablasno mirne, kao da je nešto trebalo da se dogodi u mrtvoj tišini. I dogodilo se. Izjutra 14. marta, sa Kosova je stigla vest: variola vera je među nama. Ali vest nije puštena u javnost, jer je, sama po sebi, bila toliko strašna, pa su traženi sigurni dokazi za njenu istinitost. Na dan 22. marta potvrđeno je prisustvo epidemije u Beogradu.. I – onda je po naredbi Saveznog sekretarijata za rad i socijalnu politiku, počela obavezna vakcinacija stanovništva. Verovali ili ne, vakcinisano je 18 000 0000 stanovnika! U drami su glavne uloge imali obični ljudi i neobični doktori – epidemiolozi. To su oni specijalisti o kojima počinje da se govori tek kad se javnost uplaši za svoje živote. Gospodine Radovanoviću, vi ste, kako se vidi iz obimne dokumentacije, u vreme ulaska virusa u Jugoslaviju bili jedan od vodećih ljudi u nezaboravnoj drami odbrane cele zemlje, ali i Evrope, pred naletom smrtonosne bolesti. Kako se dogodilo da variola sa Bliskog istoka dođe čak do Beograda, a ostane neprepoznata. - Za epidemiju se saznalo tek u jeku drugog talasa. Ali i danas se postavlja pitanje kako je moguće da najveća evropska epidemija variole posle II svetskog rata i poslednja u njenoj istoriji, sa 175 obolelih i 35 umrlih, pogodi baš Jugoslaviju. Treba se podsetiti da su 1971. doneti amandmani na Ustav, čime je počelo rastakanje Federacije. Savezni organi više nisu imali prava da donose obavezujuće propise u oblasti zaštite zdravlja, već samo preporuke. Tada je među našim stručnjacima postojao strah od unošenja kolere, čija je pandemija bila u punom jeku. Oni su tražili da se te godine na had`iluk ide samo avionima. Preporuku mnogi nisu poštovali. Decentralizacija je učinila da se obavezna vakcinacija putnika protiv variole u međunarodnom saobraćaju, uključujući i buduće had`ije, obavlja gde god i s kim god se napravi aranžman, bez kontrole kvaliteta, inače, vrlo osetljive žive vakcine, kao i bez kontrole uspeha vakcinacije. Tako se desilo da se 6. februara 1972, po povratku iz svetih mesta, Ibrahim X. iz sela Danjana pored Orahovca nađe na bagdadskoj pijaci. On je 12 dana kasnije, 18. februara, celu noć proveo kraj furune, jer se osećao loše. Bio je to vrlo blag oblik variole, koji je narednog meseca retrogradno potvrđen pregledom krvi, jer ožiljaka po koži nije bilo. Ibrahim je zarazio sedmoro rođaka i četvoro ljudi koji su na pazarni dan, 21. februara, bili u Đakovici. Jedan od njih je bio i učitelj Qatif M. iz Novog Pazara, koji je imao nesreću da baš tog dana rešava problem svog stručnog obrazovanja u đakovičkoj Višoj pedagoškoj školi. Da li smo 1972. bili stručno i psihološki spremni za tako veliki izazov kao što je sprečavanje smrtonosne epidemije? - Ako se isključe emocije vezane za ideološka i politička opredeljenja, mora se priznati da je tadašnja Jugoslavija bila ozbiljna država. Nije bilo kompjuterizovanih skenera, jer još nisu bili pronađeni, ali je zdravstvena služba u relativnim razmerama funkcionisala mnogo bolje nego danas. I građani su, s mnogo razloga, imali daleko više poverenja u lekare i zdravstvene radnike. Vlasti su slale stručnjake da se upoznaju sa bolestima kojih nije bilo kod nas. Tako je 1961. grupa naših lekara na licu mesta pratila kako se Nemci bore protiv velikih boginja: mlad čovek, koji je kao fotograf boravio u Indiji, po povratku je dobio varioličnu ospu; Nemci su ispraznili i ogradili jednu školu, na drugi sprat su smestili bolesnika, na prvi njegove roditelje, a u prizemlje – medicinsko osoblje; kada je bolesnikova majka obolela, prebačena je sprat više, a isto se kasnije desilo i sa mladim doktorom koji ju je lečio. Tako je epidemija privedena kraju bez novih žrtava. Mi smo preuzeli “pelcer” i odredili objekte u kojima će biti smešten bolesnik (računalo se, eventualno i na dva-tri), kao i medicinsko osoblje. U Beogradu je za te svrhe određen planinarski dom “Čarapićev brest” pod Avalom. Posle četiri dana kapaciteti su prepunjeni, zbog čega se izlila septička jama, pa je u noći 26/27. marta privremena bolnica premeštena u motel “1000 ruža”. Dakle, računalo se na mogućnost unosa variole i postojali su detaljno razrađeni planovi. Ipak, iznenađenje je bilo potpuno. Da li je iznenađenje delom usledilo i zbog kašnjenja u dijagnozi bolesti? Qatif M., koga je videlo i nekoliko profesora sa Medicinskog fakulteta, umro je pod netačnom dijagnozom. - U pitanju je sticaj okolnosti. Ibrahim H. se nije javljao lekaru, pa se pitanje dijagnoze nije ni postavljalo. Kuriozitet je da osoba sa tako izrazito blagim oblikom variole bude u toj meri zarazna. Strani stručnjaci u to nisu verovali sve dok se nisu upoznali sa dokumentacijom. S druge strane, Qatif M. je imao atipičan oblik variole koji ne može da se prepozna ukoliko se na njega posebno ne sumnja. A u zemlji u kojoj više od 40 godina nije zabeležena variola, na opreznost bi mogao da navede putnik sa sličnom kliničkom slikom iz tropskih predela, ali ne i građanin iz duboke provincije koji pre toga nije napuštao zemlju. Ali, presudno je bilo što su Iračani krili epidemiju. Prijavili su je tek kada smo mi alarmirali Svetsku zdravstvenu organizaciju. Da su to oni učinili blagovremeno, povratnici s had`iluka bi bili stavljeni pod zdravstveni nadzor, pa do daleko najskuplje zdravstvene akcije u našoj istoriji ne bi ni došlo, ili bi ona bila neuporedivo skromnijeg obima. Da li smo mi u tom pogledu bili fer? - Prema inostranstvu jesmo, pa nam je stigla ogromna medicinska pomoć ali, nažalost, nismo odmah bili iskreni u odnosu na sopstveno građanstvo. Nama epidemiolozima je bilo važno da se javnost upozna sa situacijom jer bi nam to pomoglo u sprovođenju protivepidemijskih mera. Međutim, danima se čekalo da stigne saglasnost “s najvišeg mesta”. Za to vreme, mi smo, bez pomoći građana, “pipali u mraku” i odvodili ih u karantine, vodeći računa da ni rođaci, ni komšiluk ne dobiju potpuno obaveštenje o čemu se radi. Na pritisak političara proglašen je i prestanak epidemije. Dan kasnije javio se poslednji bolesnik s ospom. Strani eksperti su uočili podvalu, ali su elegantno prešli preko nje jer je bilo jasno da je epidemiološka situacija pod punom kontrolom. Sva rešenja Gradskog štaba koja se odnose na epidemijski period, ukinuta su 30. aprila. Neprekidno dežurstvo u Gradskom štabu za borbu protiv karantinskih bolesti ukida se 4. maja. Poslednji izlečeni bolesnik napušta karantinsko odeljenje Klinike za infektivne bolesti 10. maja. Pomenuli ste karantin. Znamo šta to znači za sportiste, ali... - Karantin je preventivna izolacija osoba za koje postoji mogućnost da su zaražene. (Oboleli se šalju u bolnice, odnosno u izolatorijume, koji su u prošlosti nazivani lazaretima, po sv. Lazaru.) Dakle, reč je o zdravim ljudima koji su možda u inkubaciji, pa je cilj izdvajanja da u vreme kada postanu zarazni ne ugroze bližnje. Karantin se danas smatra suviše radikalnom merom kojoj se pribegava u krajnjoj nuždi, ali je to jedan od malo stvarnih doprinosa epohe srednjeg veka istoriji medicine. U Veneciji su 1374, kada se pojavila kuga u istočnom Sredozemlju, zatvorili luku, pa su brodovi i posada morali da provedu 30 (ital.- trentina), a kasnije 40 (ital.- ljuaranta giorni, odnosno ljuarantina, pa otuda reč karantin) dana u izolaciji na obližnjem ostrvu Sv. Marko. Istoričari medicine bivše Jugoslavije su tvrdili da prava priča o karantinima počinje 1377. godine, kada su Dubrovčani selektivno zadržavali na ostrvu Mrkan samo brodove koji direktno dolaze iz ugroženih područja. U svetu tu malu razliku nisu smatrali dovoljnom da se primat da Dubrovniku. U Srbiji se pojava karantina (kontumaca) vezuje za početak XVIII veka kada je severni deo zemlje, sve do Zapadne Morave, pod vlašću Austrije. Te ustanove su obrazovane na graničnim prelazima prema Turskoj i imale su stalan karakter. Kada je, pre 170 godina, veliki deo Otomanskog carstva zahvaćen epidemijom kuge, knjaz Miloš, po savetu lekara, uspostavlja mrežu karantina na graničnim prelazima. Wemu je odato priznanje što je poslednja epidemija kuge u Srbiji 1837. bila minimalnih razmera, te da je upravo on energičnim merama “spasao Evropu”. Manje je poznato da je oprezni knjaz, za svaki slučaj, naredio i da devet golih baba u toku noći izatkaju košulju kroz koju su se provukli on, njegova porodica, svita i svi vojnici iz požarevačke kasarne. Danas je trajanje karantina svedeno na dužinu maksimalne inkubacije za odgovarajuću bolest. U našoj epidemiji variole građani su slati kući posle 16 dana od poslednjeg kontakta sa bolesnikom. Kako ste odlučivali koga treba u karantin? - Tamo su slati tzv. kontakti prvog reda, osobe koje su ostvarile neposredan “blizak susret” (razgovor na malom rastojanju, fizički dodir) sa zaraženom osobom ili od nje poteklim sveže zagađenim predmetima. Samo u Beogradu je skoro 1 200 ljudi smešteno u četiri bolnička i četiri vanbolnička karantina. Kontaktima drugog reda su nazivani građani koji su bili u dodiru s kontaktima prvog reda. Mogućnost da se oni zaraze je bila samo teoretska, pa su ostajali pod zdravstvenim nadzorom (redovno merenje temperature bez ograničavanja kretanja). Kako se oseća čovek u toj vrsti zatvora, utoliko pre što ga doktori sve vreme posmatraju kao zoolog neobičnu bubu, a postoji i strah od obolevanja? - U prvom trenutku dominira iznenađenje. To je posebno bilo uočljivo u prva dva beogradska bolnička karantina. Približavao se kraj radnog vremena kada je, 22. marta u 13:08 sati, milicija blokirala sve ulaze. Narednih sedmica odatle je moglo da se pređe jedino u motel “1000 ruža”, ako je neko imao nesreću da oboli, Raspoloženje je variralo od rezigniranosti do srdite nemoći, ali i osećaj napuštenosti i istančano osećanje za pravdu. Tako je na Klinici za kožne bolesti mnogima raspoloženje kvarila okolnost da je doktorka koja je bila i partijski sekretar uspela da iskoči kroz prozor (jedini takav slučaj), s lakonskim objašnjenjem da joj njen patrijarhalni muž, Crnogorac, ne dozvoljava da noći provodi van kuće. Još pogubniji efekat imala je odluka direktora Klinike da od saradnika sakrije pakovanje gamaglobulina koje mu je poslato. Opravdanje za ćutnju je video u tome što ta prva isporuka ne bi pokrila sve potrebe, ali saznanje da se u fioci upravnika krije lek, koji je doživljavan kao spas, vodilo je ogorčenju. Na Odeljenju za hitnu hirurgiju i traumatologiju poseban problem je predstavljao odnos prema 12 medicinskih sestara koje su radile u šok-sobi, pa se pretpostavljalo da su izložene najvećem riziku. Wih je ostatak kolektiva skoro sasvim bojkotovao, pa sam našao načina da ih prebacim u vanbolnički karantin, motel “Nacional”, što su doživele kao slanje na letovanje. Interesantno je da su se karantinirani građani, posle početne frustracije, osećali čak i zaštićenim. To je bilo i razumljivo jer su, u odnosu na građanstvo, imali prednost u pogledu vakcinacije, gamaglobulinske zaštite i dobijanja marborana, posebnog leka koji može da spreči obolevanje, ali na već nastalu bolest nema efekta. Kako se oseća čovek kada napušta karantin? - Poletno, ali su i razočarenja bolna. Kada sam na Klinici za kožne bolesti potpisivao otpusnice, požrtvovna doktorka je odlepršala da telefonira suprugu, poznatom profesoru Medicinskog fakulteta. Minut-dva kasnije, protrčala je uplakana u svoju sobu. Umesto dobrodošlice, muž joj je poručio: “Idi onome ko ti je potpisao otpusnicu!” Zašto Kosovo i Metohija nisu izolovani od ostalog dela zemlje? - To što imate na umu je tzv. sanitarni kordon. U istoriji medicine je kao najznačajniji i najambiciozniji ostao kordon između Austrijskog i Turskog carstva, čije postojanje se prevashodno vezuje za Mariju Tereziju. Od unosa zaraza čuvan je jugoistočni bok Evrope. Razmišljalo se o takvoj meri, ali su prevladali protivargumenti. Zadržimo se samo na političkim: tako bi se izdvojio deo države koji bi se poklopio sa prostornom rasprostranjenošću jedne etničke grupe. Izgledalo je celishodnije da se sloboda kretanja ograniči na naselja u kojima je postojala zaraza (seoski karantini). Naknadna pamet nam kazuje da sanitarni kordon tada ne bi pomogao. Kada je, 14. marta, shvaćeno da je u pitanju variola, jer je osmoro pacijenata u dve kosovske bolnice bilo u teškom opštem stanju zbog navodne pojave inače blagih ovčjih boginja, šteta je već nastala. Naime, metastaze kosovske epidemije rasejane su do Plava u Crnoj Gori, Morovića u Vojvodini i više mesta u centralnoj Srbiji. Qatif M. je već bio sahranjen, a 35 osoba koje je zarazio, što je nezvaničan svetski rekord, nalazilo se na polovini inkubacije. Osnovnu meru predstavljalo je podizanje nivoa kolektivnog imuniteta vakcinacijom. Na taj način je u bivšoj SFRJ tada zaštićeno preko 18 000 000 građana. Posledice vakcinacije? - U celini uzev, bile su pozitivne. Za razliku od skoro svih ostalih, vakcina protiv velikih boginja povremeno dovodi do ozbiljnih komplikacija. Međutim, na ljutu ranu se stavlja ljuta trava. Da li je dolazilo do grešaka? - To je neizbežno. Pamtim čoveka koji je, uoči uvođenja karantina, otpušten sa Klinike za kožne bolesti. Bilo je mnogo takvih potencijalnih izvora zaraze, pa smo do njegove adrese došli tek posle dva dana. Živeo je u pastoralnom kraju Beograda, s prizemnim kućama i baštama. Već s vrata se videlo da ima variolu, pa je trebalo prikupiti podatke za komšije i rođake koji su ga posetili. Dugo je nabrajao i stali smo kod broja 32. Dao sam nalog da se on prebaci u motel “1000 ruža”, a ostali u karantin “Nacional”. posle ponoći, kada sam stigao u “Nacional”, rečeno mi je da su “sva 33 lica smeštena u svoje sobe”. Prekobrojni gost je bio upravo taj bolesnik, pa je propust trenutno ispravljen. Srećom, posledica nije bilo. Kako su se ponašali bolesnici i osobe sumnjive da su zaražene? - Podaci koje smo od njih dobijali bili su dragoceni i, po pravilu, pouzdani. Ti ljudi su se mahom striktno držali naših saveta. Redak izuzetak je bila kafanska pevačica botaničkog imena, nazovimo je Liska. Davala nam je nepouzdane i oprečne informacije, a njeno kretanje je bilo nemoguće ograničiti. Liska je doputovala u Beograd iz jugoistočnog dela Republike i zaputila se u Udruženje muzičara narodne muzike (ako se to tako zove). Ispričala je da se, između ostalih, srdačno izljubila sa tada verovatno najpopularnijim pevačem i sa šefom narodnog orkestra koji je trebalo da narednog dana krene na turneju po Zapadnoj Nemačkoj. Detaljnom proverom smo ustanovili da opisani susreti nisu bili ni tako srdačni, a ni dovoljno bliski da bismo intervenisali. Pretenciozna pevačica je imala bubuljice po licu za koje niko nije mogao da tvrdi da nisu blag oblik variole. Kao “suspektan slučaj” smeštena je u motel “1000 ruža”. Posle dva dana dijagnoza je isključena, ali je Liska u međuvremenu došla u dodir sa bolesnicom od variole. Iz tog razloga je upućena u karantin “Šumadija”, motel paviljonskog tipa iza Avale. Mada neupadljive spoljašnjosti, Liska je za muškarce imala snagu usisivača. Nije pomagalo ni što su čuvani i vrata i prozor njene sobe. Preplašeni građanin simpatične spoljašnosti, proveo je sakriven skoro celu kišovitu noć ispod strehe paviljona, jer je Liska htela da se zbliži s njim. Svi su odahnuli kada je otpuštena i u pratnji milicajca sprovedena do železničke stanice. Te večeri, umesto da, sa kartom koja joj je plaćena, bude u vozu, zatečena je u stanici milicije kako čeka da dva nestrpljiva milicajca završe smenu, pa da krenu s njom “u život”. Prepali su se tek kada smo se pojavili. Laknulo nam je kada je konačno vraćena u prebivalište. Ako je bolest iskorenjena, zašto još strahujemo od nje? Zašto su Amerikanci nedavno vakcinisali deo svojih trupa? - Amerikanci ne veruju Rusima (a ni oni sami sebi). Naime, u bedi nastaloj raspadom SSSR-a, osiromašeni naučnici su se na razne načine dovijali da prežive. Pretpostavlja se da su pojedinci trgovali onim što su imali: nuklearni fizičari radioaktivnim materijalom za pravljenje “prljavih bombi”, a virusolozi uzročnikom velikih boginja. To je jedno od najboljih sredstava za biološki napad. Može li slična situacija da se ponovi? - Pandemije čekaju svoje vreme. Sve zavisi od nas. Za uspešnu protivepidemijsku akciju potrebni su dobra organizacija, motivisani stručnjaci posvećeni poslu i građanstvo koje u njih ima poverenje, pa je spremno da sarađuje. Mi nemamo vladu, a pitanje je da li bi neki prostak na ministarskom ili sličnom položaju išutirao (mislim bukvalno) doktora koji prikuplja detalje o kontaktima sa izvorom zaraze. Pored toga, ukoliko bi se javila kakva karantinska zaraza, vrlo je verovatno da bi se trgovalo otpusnicama, pa bi se jedino postavljalo pitanje cene “oprosta”. Da li ste se plašili da ne obolite? - Zvuči kao parola, ali za mladog epidemiologa se takav stručni izazov ne propušta, kao što ni oficir ne beži iz rata, niti fudbaler od lopte. Profesija mi je nalagala kako da se čuvam, što sam često radio samo da bih dao primer. Bio sam vakcinisan nepune tri godine pre epidemije, dakle svestan da sam zaštićen. Među prvima sam dobio dozu gamaglobulina, pa nije postojala mogućnost da se zarazim. Ipak, zbog teoretske opasnosti da viruse preko odeće prenesem svojoj sitnoj deci, mesec dana sam spavao van kuće, uglavnom u karantinu “Mladost”, ali i u Štabu, Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja ili sanitetskom vozilu. Radilo se puno, pa je trebalo iskoristiti svaki trenutak da se, na parče, sakupi nekoliko sati sna. Kako se desilo da kao mlad lekar budete u žiži događaja? - Imao sam neke formalne kvalifikacije. Završio sam postdiplomske studije iz oblasti tropskih bolesti na Londonskoj školi za higijenu i tropsku medicinu. Interesovala me je ta oblast, a jedino sam bio u nedoumici da li da krenem odmah na jug, poput druga iz generacije, Dragana Hercoga, koji je otišao da operiše ranjenike u Bijafri, pa je tamo ubijen, ili da se prvo iškolujem. Pitao sam za savet dvojicu profesora koje sam cenio. Slavoljub Harisijades, mikrobiolog, inače poetska duša, pričao mi je kako u Indiji svakog jutra bodu žute čiode za jednog, a crvene za 10 umrlih, pa se generalštabna mapa sva šareni. Čuveni kardiolog, Boža Đorđević, bio je racionalniji: “Kakva je to dilema? Prvo se peče zanat, pa se radi. Idite u London!” Poslušao sam obojicu. U leto 1969. seo sam u fiću sa kumom Pavlom Jevremovićem, sada našim ambasadorom pri UN i otišao u Indiju. Tada je to bila avantura, jer čak ni put kroz Srbiju nije bio asfaltiran celom dužinom, a u Aziji smo više puta nailazili na “ukrštanje puta i reke u nivou” i slična iznenađenja. Na jesen sam krenuo na školovanje u London. Međutim, u nas se, bez obzira na kvalifikacije, strogo poštuje hijerarhija, pa je bilo presudno što sam na kraju prvog dana suzbijanja epidemije, kada se u Štabu postavilo pitanje dežurstva tokom noći, prihvatio da ostanem i radio-vezom koordinišem aktivnosti na terenu. Bilo je dramatično, ali sam zato ujutru držao sve konce u rukama o događajima protekle noći, imenima ljudi i njihovim kontaktima. Više nije bilo odmora. Bogami, profesore, imate o čemu da pričate svojim unucima. - O ovoj temi nisam ni pokušao. Deca traže heroje, a u suzbijanju epidemije variole vere 1972. nije bilo heroja, niti su traženi herojski poduhvati. To je bilo vreme razuma i trijumfa ljudske solidarnosti. U svakom slučaju, možemo se ponositi onim što je urađeno pre tačno 35 godina.