Ko je gutao laži?

Odmah da kažem: Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda, očigledno misli da ja imam mozak veličine rotkvice i da mi je pamćenje slabije nego kod retardiranog pileta. U prethodnom broju NIN-a, on, naime, kaže kako nisu postojali nikakvi TEHNIČKI PROBLEMI da Sting, jedan od najpopularnijih muzičara današnjice, prošle godine održi koncert u Areni. Evo jedne kratke i nevesele hronologije. Nekoliko nedelja pred Stingov dolazak u Srbiju, pozvao me je Srđan Stojanović, direktor beogradske kancelarije koncertne agencije Multimedija, i požalio se kako gradska vlada, po svemu sudeći, neće hteti da ustupi Arenu za Stingov koncert. Predložio sam Stojanoviću da razgovara direktno sa Bogdanovićem. Stojanović mi je, međutim, odgovorio da ne može da dođe do gradonačelnika. U redu, rekao sam, probaću ja. Sve smatrajući da između Bogdanovića i mene postoji poštovanje staro nekoliko godina, pozvao sam njegov kabinet i zamolio za susret. U međuvremenu, prihvativši ponudu da učestvujem na pres konferenciji Multimedije, podsetio sam da je Boris Tadić, predsednik Srbije, sreo Stinga i pozvao ga da održi koncert u Beogradu. “Zamislite situaciju”, rekao sam, “u kojoj predsednik jedne države pozove muzičara, a kada ovaj reši da dođe u tu državu, pošalje mu se poruka kako nema gde da svira.” Na pres konferenciji sam pozvao Bogdanovića i Tadića da se zauzmu oko ovog slučaja i sve zajedno nas spasu sramote. Mada je taj poziv dospeo u štampu i televizijske dnevnike, poslao sam, za svaki slučaj, mejl Nebojši Krstiću, Tadićevom savetniku za medije, moleći ga da interveniše kod predsednika. Tadić, Bogdanović i Krstić odabrali su taktiku karakterističnu za srpske političare: ćutali su. Tek kada sam Bogdanoviću, u dnevnom listu “Danas”, uputio otvoreno pismo, dobio sam poziv za razgovor. Pričali smo u uljudnom, čak srdačnom tonu, a na moje jednostavno pitanje (“Zašto Sting ne može da svira u Areni?”) usledio je odgovor koji je trajao šezdeset minuta. Za to vreme, Bogdanović je govorio ISKQUČIVO O TEHNIČKIM RAZLOZIMA zbog kojih koncert ne može biti održan. Govorio je o krovu koji prokišnjava, o pomeranju sedišta i, najviše, o nedostatku famozne protivpožarne zaštite, odnosno o nekakvim “prenapregnutim užadima” koja bi se, makar to bilo samo u sferi teorije, mogla zapaliti i izazvati opštu katastrofu. I ja sam se prenapregao kao uže u Areni, ali uprkos tom naprezanju nisam mogao da shvatim zašto čitavu stvar nije moguće osigurati za to jedno veče koje bi mnogo značilo za imid` Beograda. Tim pre što mi je general Miroslav Milošević, tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, rekao da će, ako je problem u tehničkoj bezbednosti dvorane, lično garantovati da će sve biti u najboljem redu. Bogdanoviću sam preneo Miloševićevu poruku, ali je gradonačelnik prema njoj pokazao izvanrednu nezainteresovanost. Samo je još jednom kazao da Arena nije TEHNIČKI OSPOSOBQENA za Stingov koncert i da tu nema mesta velikim diskusijama. Na sledećem sastanku, kojem je prisustvovao i Laslo Hegediš, predsednik kompanije Multimedija Konserts, Bogdanoviću je predočeno kako je do Stinga stigla informacija da ne može da svira u Areni i kako je on naložio svojim menad`erima da našu prestonicu izbrišu sa svojih mapa za sva vremena. Možemo li, pitao sam, ipak nešto učiniti da se ne obrukamo? Bogdanović je ostao tvrd, ponovivši priču o krovu, sedištima i užadima. Nije se nimalo uzbudio ni kada mu je rečeno da će Sting otići u Novi Sad i da će Maja Gojković, tamošnja gradonačelnica i Bogdanovićeva politička protivnica, kroz celu priču osvojiti nekoliko važnih, krupnih i zasluženih poena. Narednih dana i ja sam pričao bajku “Krov, sedište, uže” svima koji su me pitali da li je moguće da Sting definitivno neće svirati u Beogradu. Odgovarano mi je da je to prvorazredni kulturni skandal, a ja sam branio gradonačelnika koji me je, ne prvi put, osvojio ljubaznošću i finim manirima. Sada, međutim, od Bogdanovića saznajemo da, citiram, “NIKAKVI TEHNIČKI DETAQI NISU BILI PROBLEM” da Sting svira u Areni. Bogdanovićeva akrobatika u NIN-u delovala mi je toliko neverovatno da sam zamolio kolegu Gorislava Papića koji je sa njim razgovarao da mi pozajmi snimak, kako bih se svojim ušima, u koje mi se od ljutnje sjurila krv, uverio da je zaista tako kazano. Ustanovio sam da ono što je rečeno odgovara onome što je objavljeno: nema nikakvih dilema, nema dvosmislenosti, ništa nije “istrgnuto iz konteksta”. Pa, dobro, šta je, po novoj Bogdanovićevoj priči, bio problem oko Stinga? To što je promoter (nesuđenog) koncerta u Areni tražio da Grad u tome učestvuje finansijski. Da bi ova komedija zabune bila veća, Bogdanović ne govori o Multimediji, nego o drugom zainteresovanom promoteru, Komuni, koja je na kraju Stingov koncert organizovala u Novom Sadu. Gradonačelnik nije rekao da je, u slučaju Komune, pored tehničkih problema sa Arenom, bilo i nepremostivih razlika u idejama o finansiranju koncerta. Ne, on jednostavno, i izričito, PORIČE DA SU BILO KAKVI TEHNIČKI PROBLEMI POSTOJALI, poričući tako sopstvene reči izgovorene u prisustvu trojice ljudi: Hegediša, Stojanovića i mene. Najzad, Nenad Bogdanović je mom kolegi Papiću poverio kako nema dobro mišljenje o tome što je Maja Gojković iz bud`eta Novog Sada izdvojila novac za Stingov koncert. Bogdanović se prema tome odnosi kao da je novosadska gradonačelnica uzela novac iz gradske kase i presvukla nameštaj u svojoj kući. Shodno tome, ja bih mogao da završim ovaj tekst tako što bih se, recimo, rugao Bogdanoviću koji nepokolebljivo pokazuje da ne shvata koliko je Stingov dolazak kod nas bio važan. Ne želim, međutim, da se bilo kome podsmevam i da bilo koga vređam; niti je NIN pravo mesto za takve stvari, niti je to primereno mom stilu. Umesto toga bih Bogdanoviću – koji se, nažalost, ne libi pokušaja da uvredi tuđu inteligenciju i pamćenje – postavio još samo jedno pitanje: ko je, moj gradonačelniče, gutao laži o Stingovom koncertu u Beogradu: ja dok sam sedeo u tvom kabinetu ili čitaoci NIN-a pre sedam dana?