Tražeći put na Zapad

Kada sledećeg proleća pozivnice za prijem u puno članstvo NATO-a dobiju Hrvatska, Makedonija i Albanija, Srbija će, zajedno sa Crnom Gorom i Bosnom, ostati u dubokom bezbednosnom ofsajdu. Prilično daleko od regularne pozicije u jedinom preostalom svetskom bloku. Naša pozicija prema NATO-u dramatično se promenila od 1999. i te nulte tačke kada je najmoćniji vojni savez svoju snagu i odlučnost demonstrirao bombardovanjem Srbije, a delimično je poboljšana posle letonskog samita prošlog novembra, kada smo prilično neočekivano primljeni u Partnerstvo za mir. Tada je postojala odluka Vrhovnog saveta odbrane da želimo u Partnerstvo za mir a i Goran Svilanović je, 2002. godine, kao ministar spoljnih poslova u pismu DŽordžu Robertsonu, generalnom sekretaru NATO-a, zvanično zatražio prijem Srbije u PzM. Sada, međutim, još uvek ne postoji nijedna odluka bilo kog državnog organa koja bi definisala da li Srbija zapravo želi da bude deo NATO-a ili ne želi. Crna Gora, na primer, usvojila je prezentacioni dokument u kome piše da je članstvo u NATO-u “od izuzetnog značaja za Crnu Goru”. “Crna Gora izražava spremnost da doprinese u borbi protiv terorizma i očuvanju mira u svijetu, pa je odlučna da zajedno sa NATO-om izgrađuje operativne sposobnosti svojih snaga”, piše u dokumentu koji je donela Vlada Crne Gore. U Srbiji ne postoji nikakav sličan dokument koji obznanjuje takvu ili neku možda sasvim suprotnu odluku. I tu je sad raskorak između naše političke elite i onih koje ona predstavlja. Procenat podrške ulasku Srbije u NATO među građanima Srbije znatno je manji od procenta protivljenja, ali oni koji odlučuju Srbiju polako usmeravaju ka NATO-u. Najkonkretniji u tom smislu je bio Zoran Živković, koji je 2003. kao premijer Srbije prilikom posete SAD ponudio Amerikancima hiljadu srpskih vojnika za mirovne misije u Iraku i Avganistanu. Konkretna ponuda koja uključuje čak i “bratstvo po krvi” je jezik koji pragmatični Amerikanci najbolje razumeju pa je državni sekretar Kolin Pauel prokomentarisao da Živkovićeva izjava pokazuje odgovoran pristup rukovodstva Srbije. Nije to, međutim, bio odgovoran pristup Srbije već solo-akcija Zorana Živkovića. Da je država usvojila Živkovićev pristup, danas bismo verovatno imali dobre izglede da s početka 2008. i mi očekujemo poziv iz Brisela. Međutim, iza Živkovićeve odluke nije stajala ni vojska, ni srpska javnost a verovatno ni cela vlada koju je, posle Đinđićevog ubistva, predvodio. Premijerova neodgovornost kritikovana je sa svih strana, čak su i najveći pobornici evroatlantskih integracija poput SPO-a govorili o skandaloznoj Živkovićevoj ponudi a kad je video šta je uradio, i sam Živković je pokušao da se opravda objašnjavajući da je on zapravo vojnike ponudio Kofiju Ananu a ne NATO-u ili Americi. Tako se završio pokušaj da preskočimo nekoliko stepenica u putu ka NATO-u. Nastavilo se sa tihim približavanjem. To se pre svega odnosilo na reformu vojske. Vojska, koja svoje ratne karte i dalje crta tako što su naši crveni a neprijatelj plavi (po ugledu na praksu koju je uspostavila Crvena armija), polako je počela da dobija pohvale iz SAD. Roj Staford, profesor Nacionalnog ratnog koledža SAD u Vašingtonu, izjavio je kako je impresioniran napretkom koji su postigli srpsko Ministarstvo odbrane i oružane snage a grupa američkih kongresmena izvestila je predsednika DŽordža Buša “kako je sistem odbrane u Srbiji za neverovatno kratko vreme usklađen sa novom demokratskom i evroatlantskom orijentacijom”. Izabrana je i oblast za koju bismo želeli da budemo specijalizovani u okviru atlantskih integracija: vojna medicina. Sticajem okolnosti imali smo ratno iskustvo, imamo kvalitetne lekare koje nisu dobro plaćeni u ovoj zemlji i procena je da bi bili spremni da budu angažovani u vojnim misijama. A zatim, tu su inženjerijske jedinice kao oblast u kojoj Vojska Srbije takođe vidi sebe. U političkim prepucavanjima koja prate formiranje vlade jedno od najželjenijih mesta je mesto ministra odbrane a spekuliše se i sa mogućnošću smene načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša. Da li to znači da bi neke političke stranke, konkretno DSS, možda mogle da odustanu od pronatovskog puta? Slobodan Milosavljević, visoki funkcioner DS-a, nedavno je izjavio da je insistiranje na smeni Ponoša totalno nelogično “jer je on moderan oficir prozapadne orijentacije koji uživa potpuno poverenje partnera iz zapadnih zemalja i čelnika NATO-a”. Prema mišljenju našeg sagovornika iz vojske, sadašnja borba za mesto ministra odbrane ima utemeljenje pre svega u tome što će se u narednom mandatu prodavati vojna imovina. To da bi DSS možda želeo da promeni sadašnju orijentaciju vojske, kaže, skoro je neverovatno. “Ne verujem da bi do nekih radikalnih promena moglo da dođe čak ni kad bi radikali došli na vlast.” Radikali su najveći zagovornici našeg oslanjanja na Rusiju a delikatan politički trenutak u kome su svi pogledi usmereni ka Moskvi verovatno je razlog što se naša pronatovska orijentacija glasno ne saopštava. Uostalom, treba se setiti kako je na javnom servisu odmah posle same informacije da smo primljeni u Partnerstvo za mir objašnjeno kako je to organizacija kojoj pripada i Rusija. Dakle, kao što su se nekada države učlanjivale u NATO iz straha od Rusije, odnosno SSSR-a, tako mi sada da ne bismo naljutili Rusiju, ne govorimo mnogo o pristupanju NATO-u. A koliko je naša država ozbiljno posvećena, s jedne strane, ulasku u severnoatlantski vojni savez, a s druge strane, negovanju odličnih veza sa Rusijom, najbolje govori to što već skoro godinu dana naša ministarstva odbrane i spoljnih poslova nemaju status pravnih lica, a pri tom nemamo ni ambasadora u Moskvi.