Od “Srpskog glasa” do “Poruke”

U našem komunističkom režimu reprinti stari(ji)h knjiga i časopisa doživljavani su kao posebno nepoželjna pojava. Gotovo svakom takvom izdanju, ako nije bilo “spakovano” kao strogo naučno, automatski je pripisivana politička nepodobnost i skriveno emitovanje nekih specijalnih i po vladajući poredak opasnih poruka. Pa ipak, preštampavanja je i u to doba bilo mnogo, kao što su i mnoga od njih bila propraćena političkim osudama. Devedesetih godina, kada je truljenje tog režima doživljavalo svoju kulminaciju i kao neizbežan nusprodukt donelo i opštu, što stvarnu što prividnu, liberalizaciju društvenog i javnog života, reprinti su bili postali najvitalnija grana tada već posrnulog srpskog izdavaštva. I moglo se, bez bilo kakvih smetnji i komplikacija, preštampavati, bukvalno, sve i svašta. Osim dela Slobodana Jovanovića, što su, naravno, već zaboravili čuvari lika i dela Slobodana Miloševića koji se i danas sećaju svake zabrane iz doba srpskih liberala. Ali, zauvek im je izgleda isparilo iz pamćenja voždovo obećanje da, dok je on na vlasti, knjige najznamenitijeg srpskog istoričara i intelektualca dvadesetog veka neće biti objavljene u srpskoj prestonici. I u, od naše, razvijenijim kulturama, sve što je izašlo iz pera naučnika takvog renomea ili što je nosilo pečat takve stvaralačke ličnosti, bez odlaganja bi bilo ponovo pečatano. To se, u slučaju Slobodana Jovanovića, ipak nije desilo. Pored Sabranih dela, koja su, uprkos protivljenju vlasti, ugledala svetlo dana i u tim devedesetim, dve publikacije za koje je neraskidivo vezano njegovo ime ponovo su se pojavile pred našim očima tek poslednjih godina. Reč je o dva lista/časopisa kojima je on bio duhovni inspirator i stalni saradnik – predratnom beogradskom “Srpskom glasu” i o posleratnoj londonskoj “Poruci”. “Srpski glas” je, kao što je poznato, bio glasilo Srpskog kulturnog kluba (osnovanog 1937) čiji je jedan od utemeljivača i jedini predsednik bio Slobodan Jovanović. Uređivao ga je književnik Dragiša Vasić, od pokretanja sve do juna 1940. kada ga je definitivno zabranio jugoslovenski režim, da ironija bude veća, dekretom koji je potpisao ministar unutrašnjih poslova u vladi Cvetković-Maček, solunski borac Stanoje Mihaldžić. E pa, komplet “Srpskog glasa” obreo se ponovo među Srbima tek 2004. godine u Izdavačkoj knjižarnici Zorana Stojanovića. Priređivač tog reprinta je Milun Stijović koji je i autor uvodne monografske studije. Drugo glasilo koje je opet rođeno zaslugom Slobodana Jovanovića, da bi s njegovom smrću ubrzo i samo nestalo, a tek nedavno objavljeno u reprint izdanju bila je “Poruka”, komunističkim žargonom rečeno, organ Jugoslovenskog narodnog odbora iz Londona. “Poruka” je u periodu od 1950. do 1959. godine izašla u ukupno 57 brojeva i u njoj je Slobodan Jovanović bio najplodniji od svih autora: objavio je pedesetak političkih članaka i nekoliko nekrologa i prikaza knjiga. Reprint ove publikacije objavio je “Službeni glasnik” a kao priređivači potpisani su prof. dr Jovica Trkulja i Života Lazić. Predgovor koji je ograničen na neophodnih “nekoliko reči objašnjena” napisao je Desimir Tošić, jedna od takođe najistaknutijih figura naše demokratski orijentisane emigracije. Veliki nedostatak ovog dragocenog izdanja je, međutim, to što nije i monografski obrađeno, kao što je to učinjeno u slučaju “Srpskog glasa”. U tom kontekstu, Tošićev predgovor još više dobija na značenju. Autor odmah kaže da se zadržava samo na nekim minimalnim objašnjenjima koja zahteva ponovno objavljivanje celokupnog izdanja “Poruke”. Časopis je, kaže, izlazio u Velikoj Britaniji zato što se u toj zemlji 1950. godine, aprila meseca, osnovao takozvani Jugoslovenski narodni odbor, sastavljen od političkih ljudi nekadašnjih emigrantskih vlada koji se nisu vratili u Jugoslaviju 1945. godine. Oni su objavili najpre jednu “Poruku jugoslovenskoj emigraciji – Srbima, Hrvatima i Slovencima”, a potom, decembra iste godine, počeli da izdaju i istoimeni časopis, sve do decembra 1959. godine, kada je izašlo skromno saopštenje da pomenuti Odbor “žali što je prinuđen iz finansijskih razloga da Poruku privremeno obustavi”. Bilo je to tačno godinu dana posle smrti predsednika Jugoslovenskog narodnog odbora Slobodana Jovanovića. Uz nesumnjivi kulturološki značaj ovog izdavačkog poduhvata, Tošić ističe i dva njegova važna aktuelna aspekta. On, naime, misli da će se današnji čitaoci “Poruke” susresti u ovom časopisu sa dvema pojavama kojih skoro da nema više u našoj sredini. Prva je politička umerenost u odnosu na poratni komunistički režim koji je, inače, sve emigrante sumnjičio i optuživao kao zločince, fašiste i saradnike okupatora. S druge strane, čitaoci će se susresti i sa skromnošću izdavača: nema imena urednika, kao ni drugih imena uobičajenih za jedno izdanje. Povodom toga, Tošić napominje i da bi mogao da bude svedok imena urednika i glavnih saradnika, kao i u pogledu finansija. Tako on podseća da je urednik “Poruke” bio Radoje L. Knežević, gimnazijski profesor koji je tridesetih godina bio vođ profesorskog sindikata, takozvanog Udruženja profesora Jugoslavije. On je, kao opozicioni čovek u ono, predratno vreme, bio penzionisan sa 36 godina starosti. Pre Drugog svetskog rata, posle penzije, kratko vreme bio je urednik “Srpskog književnog glasnika”. I, dalje, piše Tošić, čitav Jugoslovenski narodni odbor, kao izdavači “Poruke”, u početku je sam finansirao ovaj časopis, iz sredstava svojih ušteđevina za vreme emigracije u Londonu. Kada to nije bilo dovoljno, prešlo se na skupljanje pretplata. Na kraju je obrazovana izdavačka zadruga “Prosveta” s očekivanjem da će se preko nje doći do odgovarajuće finansijske potpore. Ali, dodaje odmah Tošić, ni to nije bilo dovoljno, s obzirom da časopis zbog svojih umerenih stavova nije bio mnogo popularan, iako su ga izdavali ugledni ljudi, iako je imao izuzetne članke i dokumentaciju. Glavni saradnici časopisa bili su Slobodan Jovanović, koji se bavio analizama jugoslovenskog režima i Bogoljub Jevtić, koji je pisao o problemima međunarodne politike i položaju Jugoslavije u njoj. Članci ove dvojice stalnih saradnika nisu bili potpisivani. Profesor Knežević pisao je članke i donosio dokumentaciju o 27. martu i Trojnom sporazumu i posebno analizirao pokret Draže Mihailovića. Tošić smatra da pominjanje u ovoj prilici zaslužuju još četvorica saradnika: dr Prvislav Grisigono, Dr Živko Topalović, dr Miodrag Al. Purković i Miodrag Stajić. Primetiće da je “Poruka”, za svog devetogodišnjeg izlaženja, okupila ukupno samo 29 saradnika i zaključiti da će se, u svakom slučaju, današnji čitaoci “Poruke” iz vremena pedesetih godina prošlog veka, u emigraciji, sresti s materijalom koji će im poslužiti za političko razmišljanje i političku raspravu. Mi bismo dodali, i za nešto jednostavnije i prirodnije – za zadovoljenje jedne vrste intelektualne radoznalosti i čitalačke znatiželje. I, kad je već reč o kolekcioniranju i baštinjenju srpske emigrantske štampe, valjalo bi reći da je i moralna obaveza i politički dug vladajućeg režima da neki institut i neku izdavačku kuću pomogne da nam podare i reprint izdanje časopisa “Naša reč” koji je u Londonu izdavao i uređivao Desimir Tošić. To bi, naravno, bio i veći i skuplji poduhvat od onih o kojima je u ovom tekstu bila reč ali to je nešto što, ni u kom slučaju, ne može izbeći da uradi jedno društvo koje se deklariše kao naslednik najboljih demokratskih tradicija iz naše dalje i bliže prošlosti.