Tito sam sebe ozvučio

Želim da kao neposredni svedok događaja pre Brionskog plenuma CK SKJ, 1966, ukažem na činjenice koje govore o tome kako je A. Ranković optužen za prisluškivanje i na ekspresno zakazanom Plenumu relativno lako smenjen. Niti je naša služba Tita prisluškivala, niti je to bilo moguće bez njegovog znanja i prisustva njegovog obezbeđenja. Moja uprava SDB koja je pored ostalog kontrolisala pojedine objekte i prisluškivanjem imala je dva odseka – tehnički i operativni. Ja sam bio zadužen za drugi. U februaru 1966, jedan od uređaja je bio ispravan, pa sam sugerirao pukovniku Garde zaduženom za taj objekat „Beli dvor” da o tome obavesti koga treba, a ja sam zabeleškom obavestio pretpostavljene. Dana 13. ili 14. juna 1966. bio sam u Maršalatu da se obavestim o drugom objektu (Užička 15) Titov kabinet. Pukovnik sa kojim sam razgovarao rekao je da je mnogo toga adaptirano, prepravljano i verovatno uređaji uklonjeni. Meni je to bilo dovoljno da i o tome sačinim zabelešku i da eventualnu odgovornost za neispravne uređaje skinem sa sebe. Već 16. juna mene telefonom zove šef bezbednosti pukovnik Valter da hitno dođem u Maršalat. Poveo sam i tehničara za slučaj potrebe da se nešto radi. Čim smo stigli bili smo praktično lišeni slobode. Šta ovo znači, jesmo li mi uhapšeni? Valter je odgovorio u smislu: ne, bože sačuvaj! Potrebno je da mu kažem ili ako mi je lakše da napišem, gde sve imamo ozvučene objekte. Rekao sam da mi ne pada na pamet, pa je pitao i mog kolegu koji je takođe odbio. On je onda pokupio papire sa pitanjima za saslušanje i nekud otišao. Ispostavilo se da je otišao kod saveznog sekretara Miškovića. Nas dvojicu su čuvali pukovnik Duško Rusić i još jedan oficir u civilu. Pozvonio je telefon. Rusić podigao slušalicu i dao je meni. Javio se Mišković i prilično oštro rekao: Šta vi to tamo radite, misleći na moj otpor Valteru. Pokušao sam da mu objasnim. On mi je naredio da treba da kažem „sve što me drugovi budu pitali” a ja sam odbio. Nakon toga on je sa Valterom i jednim generalom, čije ime ne znam, došao u Maršalat i nas dvojicu razrešio obaveze čuvanja državne tajne. Zadržali su nas na nekoj vrsti pritvora. Sutradan oko podne su nas pustili. Spavali smo pod stražom u Vojnom sudu. Potom je nastavljena istraga najpre pred organima vojne bezbednosti a potom pred organima Saveznog SUP-a. Glavni optuženi je bio Selim Numić, pom. Sav. sekretara zadužen za sektor u kome je i služba ozvučavanja. On je zahtevao da se snimi i konstatuje stanje telefonskih veza u šahtu ispred Užičke 15 na ulici. Tu se može utvrditi šta sve od veza izlazi iz Užičke 15 i gde odatle vodi linija za eventualno prisluškivanje. To je komisijski odmah snimljeno i zapisnikom konstatovano. Naš čovek je stvarno ozvučio Titov kabinet u zgradi na zahtev i potrebe samog predsednika i za to dobio zlatan ručni sat sa njegovom posvetom na poklopcu sata. Uređaji za snimanje njegovih razgovora bili su u susednoj prostoriji i to je moglo da obavlja lice, koje je u tu svrhu tamo pozvano ili od osoblja koje tamo stalno radi. U istragu se umešao i Ivan Krajačić-Stevo, visoki funkcioner u Hrvatskoj inače sovjetski obaveštajac. Kako je rekao, sa namerom da zaštiti predsednika Tita od srpske UDBE. On je lično poslao dva čoveka inkognito, noću avionom u Beograd od kojih je jedan načelnik službe za ozvučavanje UDBE Hrvatske Globočnik, koji je sam pilotirao. Tih dana je Tito bio na Brionima i njima dvojici je bilo dopušteno da u kući urade ono zašta su poslani. Ako je komisija stvarno našla mikrofone u spavaćoj sobi onda je sasvim jasno ko ih je postavio i u koju svrhu. Da bi podvala bila kompletna bilo je nužno koristiti pomenuti šaht kako bi mikrofoni u spavaćoj sobi bili povezani sa kablovima u šahtu i dalje do mesta snimanja. Ne znam da li je ta veza uspostavljena ali da je u tom smislu nešto pokušano, Selim Numić je svedok. Naime, on je naknadno doveden do šahta da ponovo objašnjava stanje veza kablova. Ispostavilo se da je tamo neko nešto naknadno povezivao i poremetio stanje ranije snimljeno i zapisnički konstatovano. Selim je bez uvijanja odmah ukazao na pokušaj podvale, pozvavši se na pomenuti zapisnik Komisije. Tog momenta pokušaj je osujećen. Više niko nije pominjao taj slučaj. Na Brionskom plenumu (prema knjizi Miloša Mišovića „Tamna strana brionske istine” u jednom momentu predsednik komisije Crvenkovski pitao je Ćeću: Ko je poslao tu dvojicu da skidaju mikrofone? Verovatno je Komisija obavestila Plenum kako smo nas dvojica tehničar Paunović i ja – od nekoga upućeni da maknemo „korpus delikti”. Ćeća je jedva dočekao to pitanje: “To možemo odmah ustanoviti. Nikolić i Paunović su dostupni. Treba ih samo pozvati i oni će reći ko ih je uputio. Međutim, umešao se Tito i rekao da se ne radi samo o prisluškivanju već ima drugih strana. Nas, međutim, niko nije pozvao da o tome svedočimo. Dušan Nikolić, šef Odseka za kontrolu objekata i prisluškivanje Uprave Savezne državne bezbednosti 1966. godine