Konzulska vremena

Svako ljudsko osećanje ima svoju meru i granicu, čak i osećanje sopstvene veličine. Jeste da je Travnik vezirski grad i u njemu svet gospodski, odmeren i mudar, s carem da govori, ali i Travničanima su dolazili dani kad bi im njihov nam (ponos) udarao na nos i kad bi u sebi poželeli da žive mirno i bezbrižno, u nekoj od onih običnih, neslavnih kasaba koje se ne pominju u obračunima careva ni u sukobima država i koje nisu na udaru svetskih događaja ni na putu slavnih i važnih ličnosti.” Nije bilo Travniku, 1807. do devlet-musafira (državnih gostiju), nije ni Srbiji dva stoleća kasnije do toga da i dalje bude tema svetske politike ali “taka vremena došla. A konsul će sebi naći posla; sješće pored vezira da naređuje i raspoređuje, da gleda kako vladaju begovi i age a kako raja i da sve javlja Bunaparti”. “U varvarskoj zemlji, na koju su osuđeni” Andrićevim konzulima u Travniku Davilu i fon Mitereru nije bilo lako. “Divlji narod, prosta svetina, mrze sve što je strano i tako svakog dočekuju.” A kako je današnjim “konsulima” u Beogradu: Majklu Poltu, Stivenu Vordsvortu, Andreasu Cobelu, Aleksandru Aleksejevu? Da li se, za dvesta godina, ipak nešto promenilo? Beograd je naklonjen strancima, srpskim političarima je više nego nekada vezirima stalo do dobrih odnosa sa stranim “konzulima” a i za karijeru služba u Beogradu uopšte nije loša. Diplomate će reći da se u našoj prestonici vodi intenzivan diplomatski život, da ima šta da se radi pa ko je sposoban može i da se proslavi. Zato Beograd još uvek nije diplomatska “utešna nagrada” i niko ne može da se žali da mu je dosadno u Beogradu. Tako sami ambasadori u Beogradu imaju veliku moć, koju ni približno ne prati jednaka odgovornost. Dakle, malo je toga što ne smeju, još manje je toga zbog čega mogu da odgovaraju. Smatra se da je takva praksa otpočela sa Vilijamom Montgomerijom, koji je kao specijalista za Balkan nakon službi u Sofiji i Zagrebu posle petooktobarskih promena stigao u Beograd. Oko moći “stvarnog guvernera” Srbije, kako su ga nazivali, ispredene su razne verovatne i manje verovatne priče. Tako se Montgomeri borio za slobodu medija, disciplinovao Željka Mitrovića i Vladimira Popovića, ubedio vladu da smederevsku železaru burazerski, polulegalno proda američkom US Stilu, komplikovao akciju “Sablja” jer nije dozvolio sva planirana hapšenja a čak mu je i Legija napisao pismo kojim se stavio na raspolaganje njemu i Americi, ali nije stigao da ga pošalje. I drugi ambasadori imali su značajne uloge. Poznata je priča kako je britanski ambasador Kroford insistirao na Nebojši Čoviću kao premijeru Srbije posle ubistva Zorana Đinđića a i “čuvena afera Bodrum” navodno je nastala tako što se jedan duhoviti vojvođanski političar pohvalio jednom ambasadoru kako je vešto uspela prevara, a ovaj je baš tada bio u bliskim odnosima sa G17 plus... Mlađan Dinkić je prošle godine prilikom hapšenja sudije Gorana Kljajevića saopštio kako mu se jedan ambasador požalio da je stanje u Trgovinskom sudu bilo prepreka daljim evropskim integracijama... Čedomir Antić, bivši funkcioner baš Dinkićeve G17 plus, kao jedan od vođa studentskog protesta 96/97. često je stupao u kontakt sa predstavnicima stranih zemalja. “Sretao sam se sa Holbrukom, Olbrajt, Gelbardom, tadašnjim otpravnikom poslova SAD Ričardom Majlsom. Majls je, recimo, bio vrlo diplomatski ljubazan, taktičan, dok je Gelbard, tada već diplomata sa značajnim iskustvom, bio bolno otvoren. Wegov nastup pre je podsećao na oficira nego na diplomatu”. Gelbard je, podsetimo, za vreme rata u Bosni bio izaslanik američkog predsednika Klintona za Balkan a nedavno je opet dospeo u srpsku javnost “lobiranjem” da američka kompanija “Dajnkorp” dobije posao izgradnje kargo-centra na Beogradskom aerodromu. Posao je zaustavljen kada je otkrivena prevara, koja je državu za sada koštala najmanje 1,1 milion evra. Dejvid Bajdner, dugogodišnji dopisnik “Wujork tajmsa” iz Beograda, Montgomerija je ali i zapadne diplomate uopšte, poredio sa starorimskim vlastodršcima u zabačenim delovima imperije koji su imali praktično neograničenu vlast u pokorenim oblastima. Američki novinar Pol Aron govoreći o razlikama između dva ambasadora, kaže da je Montgomeri uživao u ulozi “prokonzula” dok njegov naslednik Polt ima drugačiji pristup, manje se pojavljuje u medijima i više insistira na ekonomskom prosperitetu. Ipak, ni ekselencija Majkl Polt nije izbegavao da napomene da “smo zajedno vratili Srbiju na put, koji ste vi sami sebi potvrdili oktobra 2000.” ili da istakne da je vrlo zadovoljan “kad vidi da je general Ponoš imenovan za načelnika Generalštaba”. Pred sam kraj svog mandata, zajedno sa britanskim kolegom Vordsvortom, Majkl Polt je krenuo na “turneju” po srpskim medijima, na kojoj je objašnjavao Srbima kako će Kosovo da bude nezavisno i kako će i Srbija to morati da prizna (kad bude trebalo da uđe u EU). Posle ovog “drskog, ali ne i skandaloznog ponašanja” (ocena Dejvida Bajdnera) dva ambasadora, istupio je treći, nemački, otišavši još dalje. Naime, na sednici Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji Andreas Cobel je rekao da bi “problem Kosova trebalo rešiti što pre u smislu nadzirane nezavisnosti, jer bi u suprotnom mogli da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku”. I to je bilo previše. Pošto se Srbija nije privolela da pristane na kosovski aranžman koji su osmislili Amerikanci i iza čega je stao najveći deo Zapada, Cobel se upustio u inženjering granica na Balkanu. Uz to, požalio se da srpska politička elita nije baš puno pametna i da građani Srbije zaslužuju bolju. “U principu, ambasador ne sme javno da se meša u unutrašnje stvari države. Mada, kad nešto pohvali sigurno je da neće biti napadnut. Ali, javno kritikovanje državnih organa, državnih predstavnika i politike koju država vodi za ambasadora je, svuda u svetu, apsolutno nedopustivo”, kaže Ivo Visković, šef katedre za međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, i sam ranije ambasador SRJ u Qubljani. Da li je uvideo da je preterao ili ne, tek Andreas Cobel je javno ustuknuo rekavši da je govorio u svoje lično ime i da se “izvinjava zbog možda nejasnih izjava” izgovorenih na skupu Evropskog pokreta. Srbiji, pak, to izvinjenje ne izgleda mnogo uverljivo. Uostalom, i mnogo beznačajnim gestovima u diplomatiji se traži neko značenje. Postoji anegdota po kojoj je čuveni austrijski državnik, knez Meternih, na vest o smrti ruskog ambasadora, zapitao šta li je time hteo da postigne. Sasvim je neizvesno kako će se u Cobelovoj firmi – nemačkom ministarstvu inostranih poslova – gledati na ovaj događaj. Postoji, dakako, mogućnost da je sve uradio po eksplicitnim instrukcijama, ali u tom slučaju to je nešto što će znati samo mali broj njegovih šefova. Svima ostalima Cobelovo izlaganje će izgledati kao uvredljivi ispad u zemlji u kojoj je akreditovan. I u samom Bundestagu postoje mišljenja da Cobela treba pozvati u Berlin da “objasni” svoju izjavu. Naravno, ambasador može da govori i u svoje ime, bar mi imamo iskustva sa ambasadorima koji su se i na najbitnijim adresama ponašali u skladu sa svojim mišljenjem a ne zahtevima države. Ali, ovde govorimo o ozbiljnim ljudima i ozbiljnim državama. Vladimir Vuletić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu, smatra da je ovako Andreas Cobel obavio odličan posao. “Nastupio je tako diplomatski, da niko ne može da kaže da je došao i pretio a svi su shvatili poruku.” List “Handelsblatt” iz Diseldorfa Cobelov nastup vidi kao primer novog pristupa nemačke diplomatije. Još je bivši ministar inostranih poslova Joška Fišer usadio vodećim nemačkim diplomatama “javnu diplomatiju” kao stil profesije. “Mi izričito ohrabrujemo diplomate da imaju komunikaciju sa društvom i medijima u zemlji domaćinu”, rekao je Martin Jeger, portparol ministra inostranih poslova Nemačke. Svakako, znajući da od toga često može da bude mali korak do “mešanja u unutrašnje stvari” zemlje domaćina. Ta promena stila, piše nemački list, ima veze sa težnjom Nemačke da potvrdi svoj značaj. Inače, Cobel važi za diplomatu koji voli da izražava svoje mišljenje i odmah ćemo videti kako je on shvatio promenu stila u nemačkom ministarstvu. Bezobzirno je zastupao interese nemačke televizije RTL koja nije dobila nacionalnu frekvenciju, optužujući RRA da je “kontrolišu Miloševićevi tajkuni”. Neposredno pred donošenje Ustava Srbije upozorio je srpske političare da se ponašaju odgovorno kad budu određivali status Kosova i prilikom formulacije da je “Srbija država svih Srba”. Najzad, nezadovoljan kako je u delu ovdašnje javnosti protumačena odluka Međunarodnog suda pravde, Cobel se bacio u obračun s njima, nazivajući ih “nacionalističkim”, što se, kako je specifikovao, odnosilo na “Politiku” i NIN. Preporučio im je preko radija “da posete Pjongjang i tamo potraže saveznike”. “Svaki ambasador dobro zna šta govori i gde može kako da govori. U evropskim zemljama ili u SAD ambasadori moraju da imaju dobar 'nos' i da osete koliko daleko smeju da idu”, objašnjava Qubiša Sekulić, član Foruma za međunarodne odnose. Kao uzor u “novom pristupu nemačke diplomatije” uzima se bivši nemački ambasador u SAD a danas u Velikoj Britaniji Volfgang Išinger. Međutim, ne mogu se porediti Išingerove istančane kritike iračkog rata na američkim televizijskim programima sa prizemnim političkim diskvalifikacijama i “analizama” kakve primenjuje Andreas Cobel u Srbiji ili, recimo, Marius Hasa u Libanu. Koliko smo, međutim, zapravo mi sami doprineli da se prema nama ovako ophode i kako mi sami u ovakvoj situaciji treba da se postavimo? Prema mišljenju profesora Viskovića, dugo smo bili u poziciji da smo pre bili tretirani kao objekt nego značajan subjekt. Ali, kaže, od 2000. godine promenilo se mnogo. “Ipak, trajanje situacije u kojoj se obraćamo nekome za pomoć, a sami činimo vrlo malo da rešimo problem, navodi ambasadora da bude otvoreniji nego što bi to bilo u normalnim okolnostima. Naša država možda jeste bila malo popustljivija, ali to je činjeno iz svesti da u odnosima sa zemljama i organizacijama koje su nam bitne ne smemo zatezati konopac u svakom trenutku. Pogotovo sa nasleđem koje smo mi imali. Uprkos svemu, ni u jednom trenutku, mislim da to mogu da tvrdim, nismo izgubili dostojanstvo.” Reakciju javnosti na Cobelovu izjavu, Visković vidi kao rezultat nakupljenog nezadovoljstva. Kaže da je sada na državi da odluči šta je najkorisnije po nas. Da li ostati na ovoj, protestnoj noti upućenoj u Berlin ili ići dalje i zahtevati povlačenje ovakvog ambasadora. “Mandat mu je svakako pri kraju, posle svega i sam Cobel je svestan da više ne može ovde da radi posao i sada – da li je potrebno da država ide i preko toga, na njoj je da odluči.” U nekom drugom veku Cobel bi zaslužio da bude pozvan na dvoboj, bez obzira na diplomatski imunitet. Međutim, reakcija Beograda je bila učtiva, skoro uzvišena, napisao je Dejvid Bajdner. U autorskom tekstu za “Politiku” Bajdner je napisao i da je za njega pravo čudo sa koliko učtivosti se srpska država odnosi prema ljudima koji napadaju Srbiju, pri čemu, naglasio je, ne misli samo na ambasadore. Međutim, pitanje je da li Srbija uopšte ima izbora? Qubiša Sekulić kaže da Srbija sada ne može da se ponaša kao normalna zemlja. “Znate li koja organizacija u Srbiji dobija najveću pomoć iz inostranstva? Vlada. Znate li šta bi značila nova izolacija? Propast.” Da li je, međutim, izjava Andreasa Cobela samo pretnja ili nas očekuju nove tenzije, nova pomeranja granice? Kolika je cena tog poraza koji smo doživeli suprotstavljajući se globalnom sistemu? Pa iako niko rešenje za status Kosova otvoreno ne povezuje ni sa kakvim pobedama niti porazima, profesor Visković smatra da je stav međunarodne zajednice da smo izgubili na Kosovu i da zato ne možemo da diktiramo uslove. “Ovo je, istorijski gledano, veoma retka situacija jer se porazi i eventualne teritorijalne konsekvence naplaćuju odmah a Zapad to nije naplatio od Miloševića 1999. Najveća ironija je što sada zemlja i političari koji su nedvosmisleno pokazali da se zalažu za drugačije ideje, treba da plaćaju Miloševićeve cehove.” Na pitanje da li su kada su, u okviru Foruma za međunarodne odnose, pravili novu platformu spoljne politike (koju je praktično i usvojila DOS-ova vlast) očekivali ovakav odnos vodećih svetskih država, Ivo Visković priznaje lično razočaranje ali i nalazi neke sličnosti sa Cobelovim stavovima. “U mnogim stvarima međunarodna zajednica je bila neuviđavna; nisu bili svesni osetljivosti pitanja ali smo očekivali da se i naše političke elite racionalnije i mudrije ponašaju i da manje robuju interesima dnevne politike”, kaže Visković. Kao što, pre 200 godina, pravoslavci u Travniku stalno gonjeni zbog ustanka u Srbiji nisu očekivali mnogo ni od francuskog, ni od austrijskog konzula, ali su smatrali da “bez ruskog konzula ništa ne može biti”, tako i danas taj “poraženi” građanin gleda u Rusiju nadajući se nekakvoj zaštiti, nekakvom spasu. Nakon sedam godina otišli su konzuli iz Travnika i “sve je, po božjoj volji, kako je oduvijek bilo”. Sada iz Srbije odlazi Majkl Polt (zameniće ga Kameron Manter), verovatno će uskoro otići i Andreas Cobel. Trajanje “konzulskih vremena” neće zavisiti samo od toga.