Pritisak na Putina

Strateški plan Stejt departmenta za spoljnu politiku u periodu 2007–2012. godina, u kome je veliki deo posvećen dugoročnim ciljevima diplomatije SAD na postsovjetskom prostoru i u Rusiji, predstavlja treći i najoštriji dokument za mesec dana u kome američki zvaničnici izražavaju nezadovoljstvo situacijom u Rusiji i želju da je izmene. Prvi put posle okončanja hladnog rata Amerikanci su otvoreno priznali da ulažu ogromna sredstva za stvaranje svojih grupa uticaja u ruskom društvu. SAD “obećavaju” da će pomoći Rusiji da sprovede “poštene i slobodne izbore” – kako parlamentarne, tako i predsedničke i zabrinutost zbog urušavanja ruske demokratije. Svoju pomoć vide u “organizovanju treninga za političke partije i sredstva javnog informisanja koja bi pisala o političkim temama”, kao i u prosvećivanju birača. Plan predstavlja smernice i prioritete za predstojećih pet godina u spoljnopolitičkoj delatnosti Stejt departmenta i Agencije SAD za međunarodni razvoj (USAID) preko koje se realizuju državni programi pomoći inostranstvu. Jedan od osnovnih zadataka plana je američki otpor “negativnom ponašanju” Rusije. “Mi ćemo sarađivati s Rusijom tamo gde možemo to da radimo produktivno, ali ćemo uz podršku naših evropskih i drugih saveznika biti čvrsti u onome što se tiče demokratskih vrednosti, ljudskih prava i sloboda, i davati otpor negativnom ponašanju Rusije”, kaže se u dokumentu. O “negativnom ponašanju” Rusije govori se i u godišnjem izveštaju o ljudskim pravima u svetu, objavljenom početkom marta. Odmah zatim usledio je i drugi izveštaj pod nazivom “Podrška SAD ljudskim pravima i demokratiji u svetu”. I u jednom i u drugom posvećuje se velika pažnja Rusiji i zemljama ZND i objašnjava da je situacija takoreći katastrofalna. Razlika je samo u tome što se prvi izveštaj zadržava na konstataciji stanja, a drugi već konkretno govori o namerama SAD da aktivno utiču na situaciju, pogotovu kad je reč o izborima u tim zemljama. S obzirom na to da Rusiji predstoje izbori – biraće se i parlament i predsednik, na kritiku se veoma oštro reagovalo. To, međutim, nije zaustavilo Stejt department. U upravo objavljenom planu za sledećih pet godina Amerika dalje objašnjava svoje viđenje situacije u RF i namere da dalje sarađuje sa Rusijom iako je uznemirena “centralizacijom vlasti, pritiskom na nevladine organizacije i građansko društvo, rastućom ulogom vlade u ekonomiji i ograničenjima slobode štampe”. Amerika se sprema da reši i probleme postsovjetskog prostora: “Još jedan krupan izazov predstavlja politika Rusije u odnosu prema susedima i posebno podrška Moskve separatističkim regionima u Gruziji i Moldaviji, njen politički i ekonomski pritisak na Gruziju i njeno monopolističko korišćenje energije za vršenje pritiska na susedne države, za dobijanje kontrole nad infrastrukturom i strateškim aktivama. Mi težimo konsolidaciji novih demokratija u Gruziji, Ukrajini i Moldaviji kroz borbu protiv korupcije i pomoć ekonomskim reformama.” Zadovoljan učinkom postignutim u nekim zemljama poslednjih godina, Stejt department ne namerava da se zaustavi – u usrećivanju naroda ići će se i dalje: “U drugim tačkama Evroazije narodi su željni nade koju su podstakle ’obojene revolucije’ 2003-2005. godine. Da bismo podsticali reforme i demokratski razvoj, mi ćemo i dalje uporno podržavati građansko društvo i nezavisna sredstva javnog informisanja, kako na bilateralnoj osnovi, tako i preko mnogostranih foruma kakav je OEBS”, kaže se u dokumentu. Sjedinjene Američke Države, ali i cela međunarodna zajednica, tvrdi se u izveštaju, posebno su zabrinuti zbog toga što Rusija prodaje oružje takvim državama kao što su Iran, Sirija i Venecuela. I na kraju – šargarepa: uprkos svemu, Vašington je zainteresovan za partnerstvo s Moskvom, i spreman je da pomogne “učvršćivanje pozitivnih tendencija, uključujući i pomoć Rusiji za ulazak u organizacije za integraciju i globalnu ekonomiju, kao i za formiranje srednje klase koja podržava demokratske institucije i poštovanje zakona”. Sjedinjene Države žele da Rusija postane “otvorena, demokratska država i stabilan geopolitički partner” i Vašington će pomoći takav razvoj “čitavim nizom ekonomskih, socijalnih, naučnih i političkih veza”. I sve bi se to, možda, moglo progutati da Kondoliza Rajs u uvodnom delu dokumenta ne naglašava da je osnovni cilj SAD – “širenje slobode u korist američkog naroda i međunarodne zajednice”. Nikada se, od raspada SSSR-a, ni u jednom od američkih zvaničnih dokumenata nije govorilo tako oštro i detaljno o “negativnom ponašanju Rusije” i potrebi da se na njega reaguje. Zato nije čudno što je i reakcija bila žestoka. Analitičari u šali kažu da niko bolje od Amerike ne radi na ujedinjavanju svih partija i političkih opcija u Rusiji. Oglasile su se čak i neke nevladine organizacije izjavama o neumesnom ponašanju Stejt departmenta. Sve se objašnjava činjenicom da idu izbori i da su navedeni dokumenti namenjeni za unutrašnju upotrebu – oslabljena gubljenjem pozicija po svetu, vlast još jednom pribegava starom triku – plašenjem naroda Rusijom. Ali, i u Rusiji idu izbori, pa je i reakcija bila adekvatna – Državna duma je zatražila od Vašingtona da se ne meša u unutrašnje stvari Rusije, a Savet federacije je predložio da se u Rusiji osnuje “fond za podršku demokratije u SAD”. Reagovalo je i Ministarstvo spoljnih poslova saopštenjem u kome se kaže “da je nedopustivo korišćenje ideje demokratije i obezbeđenja ljudskih prava kao pokrića za mešanje u unutrašnje stvari”. Rusko Ministarstvo inostranih poslova smatra da izveštaj Stejt departmenta nosi “otvoreno ispolitizirani karakter i malo odražava stanje stvari”. U njemu se prećutkuju “mnogobrojni problemi u oblasti ostvarivanja ljudskih prava u Sjedinjenim Državama, a u delu koji se odnosi na Rusiju koristi se ceo arsenal naivnih logičkih metoda – zamena teza, izbor činjenica prema ranije zadatim formulacijama, proizvoljno tumačenje događaja, i niz drugih lukavstava, kako bi se američki poreski obveznici i javno mnjenje ubedili da je Rusiji hitno potrebna demokratizacija”. Ministarstvo podseća da je upravo na taj način Stejt department pripremao ranije “obojene revolucije”. Prema mišljenju MIP-a, “demokratizatorska” delatnost SAD u inostranstvu ima malo veze s realnim naporima za širenje demokratskih principa. “Reč je o banalnom lobiranju američkih interesa, a ambasadorima i diplomatskim predstavnicima se daje zadatak da aktivno nameću standarde “demokratije na vašingtonski način”, ne samo diplomatskim nego i političkim, ekonomskim i drugim metodama”. Ministarstvo postavlja pitanje koliko takva delatnost koju sprovode predstavnici jedne zemlje na teritoriji druge odgovara međunarodnom pravu koje reguliše funkcionisanje diplomatskih predstavništava. Dozvoljava li se takva delatnost na teritoriji SAD? Nervozu izazvanu vašingtonskim dokumentima samo je pojačao intervju Borisa Berezovskog londonskom “Gardijanu” u kome odbegli oligarh priznaje da finansira grupe i partije koje pripremaju državni udar. “Mi moramo primeniti silu da bismo smenili sadašnji režim. Demokratskim putem to ne možemo učiniti pa se mora koristiti sila.” Na pitanje, poziva li Berezovski na revoluciju, on je kratko odgovorio: “Vi ste potpuno u pravu.” I da ne bi bilo nedoumica, Berezovski izjavljuje da finansira neke ljude iz okruženja ruskog predsednika koji spremaju prevrat. Ti ljudi su, po rečima Berezovskog, njegovi istomišljenici koji takođe smatraju da Putin šteti Rusiji. Imena tih ljudi nije naveo jer bi im, navodno, odletela glava. Rusija je odmah, po ko zna koji put, zatražila ekstradiciju Berezovskog zbog “pokušaja nasilnog rušenja poretka”, a Velika Britanija se pozabavila “ispitivanjem slučaja”. Da Berezovski finansira neke, uglavnom male političke partije i pojedince, nije nikakva tajna. Zato je ova izjava očigledno namerno tempirana odmah posle izveštaja Stejt departmenta kako bi se dodatno izazvala nervoza ruskih vlasti. Cilj je postignut i akcija je nastavljena – dan posle intervjua u “Gardijanu” na ulicama Moskve i Peterburga organizovano je nekoliko protestnih akcija koje bi, da nije bilo nervoze vlasti, prošle sasvim neprimećeno. U petnaestomilionskoj Moskvi, na jednom od trgova okupilo se oko 2 000 ljudi, pripadnika raznih opozicionih partija predvođenih svojim liderima. Bili su tu Gari Kasparov, Irina Hakamada, Edvard Limonov, Mihail Kasjanov... Iako im je bilo odobreno protestovanje na trgu, oni su želeli da krenu u (neodobrenu) šetnju po gradu, a to je sprečavao kordon milicije koji je činilo više od 10 000 ljudi. “Nacionalboljševici” Eduarda Limonova uporno su provocirali miliciju koja kao da je samo to čekala. Upotrebljene su palice, došlo je do međusobnog obračuna u kome je pohapšeno nekoliko stotina ljudi, među kojima i Gari Kasparov. Slično se dogodilo i u Peterburgu. Zašto su opozicionari provocirali miliciju – nije teško pogoditi; na drugi način nikad ne bi uspeli da privuku pažnju javnosti – dve hiljade ljudi se na širokim moskovskim ulicama prosto ne primećuje, mogli bi danima da šetaju i da niko na njih ne obrati pažnju. Ali, akcija milicije našla se odmah na naslovnim stranicama svetske štampe, a hapšenje Kasparova i puštanje uz kaznu od hiljadu rubalja (oko 40 dolara) postalo je prva vest u agencijama. Uznemirena je i ruska javnost – od tužilaštva je zatraženo da reaguje na prekoračenje ovlašćenja moskovskih i peterburških specijalaca. I Vladimir Lukin, opunomoćenik predsednika za ljudska prava, zatražio je istragu. “Video sam svojim očima da se na moskovskim ulicama prolila krv. Deo specijalaca je ozbiljno prekoračio ovlašćenja i za to će morati da odgovara.” Ponašanje policije naći će se ovih dana na dnevnom redu Ruske dume na zahtev jednog od parlamentaraca... Izgleda da se polako shvata da “izvoznici demokratije” pokušavaju da uvuku rusku vlast u perfidnu igru u kojoj već imaju iskustva. Za svaki slučaj, kako bi indirektno objasnili povod za tako oštro reagovanje vlasti, državna televizija “Rusija” prikazala je francuski dokumentarni film u kome se vrlo ogoljeno objašnjava tehnologija smenjivanja vlasti. U filmu vidimo između ostalih i Ivana Marovića, pripadnika “Otpora”, koji objašnjava kolegama iz ukrajinske “Pore” na koji način je organizovano smenjivanje vlasti u Beogradu, i kako to treba da se uradi u Ukrajini. Potom oni, zajedno, s ponosom objašnjavaju kako su bili dobro organizovani i spremni na sve, pa i promenu vremena. “Počela je da pada kiša, a mi smo svi izvukli narandžaste kišne ogrtače i u trenutku je ceo trg bio obojen.” Tu su, naravno, i kolege iz gruzijske “Kmare”. Svi oni pričaju kakve su treninge prolazili s američkim instruktorima, bivšim oficirima i stručnjacima za psihološki rat, kao i da je sve finansirala Amerika ogromnim novcem. Euforični momci, valjda srećni što su pred TV kamerama, tvrde da imaju snage da sruše i Kastra, a obećavaju i da će Putin uskoro doći na red. Ako se to poveže s američkim izveštajima s početka teksta, s izjavama Berezovskog u Londonu i pokušajima blede opozicije da nauči Ruse da demonstriraju – nervoza vlasti postaje jasna. Ali ne treba misliti da se vlast zaista plaši revolucije. “Jedinstvena Rusija” je, bar dok je podržava Vladimir Putin, toliko jaka da je svim ostalim partijama jasno da se mogu izboriti samo za zanemarljivi broj mesta u parlamentu. Svi oni koji danas pokušavaju da na ulice izvedu “nesaglasne”, ne računaju na “kritičnu masu” nego na kritično ponašanje. Poznato je da izlazak na ulice nije način na koji se ruski narod bori za bolji život. Naprotiv, mnogo mu je svojstvenije decenijsko trpljenje i čekanje. Podsetimo se samo da je pred Beli dom za vreme puča ’91. godine izašlo samo oko 150 000 ljudi – od 15 miliona Moskovljana! Ali ono što je zaista svojstveno ruskom narodu, to je otpor prema svakom mešanju Zapada u unutrašnje stvari njihove zemlje. Ponašanjem poslednjih meseci Amerika može samo da nanese štetu upravo onima kojima želi da pomogne – demokratama. Zahvaljujući takvim izveštajima njih će u Rusiji doživljavati kao agente zapadnog uticaja i izdajice koji domovinu prodaju za “šaku dolara”. O pogoršavanju odnosa sa zemljom sa kojom želi da ima partnerske odnose, i provociranju novog hladnog rata, da i ne govorimo. Da li je to bio cilj?