Nostalgija “bronhi godina”

Predsednik Socijaldemokratske partije Hrvatske Ivica Račan u zagrebačkoj bolnici “Rebro” u besvesnom stanju preživljava svoje poslednje dane ili sate. Novinari dežuraju po hodnicima bolnice, vrebaju na prilazima stranačkih prostorija na Iblerovom trgu u Zagrebu. Oklevaju s pisanjem nekrologa, ali se zato razrađuju najfantastičniji scenariji o reformisanim hrvatskim komunistima posle Račanove smrti, o sudbini levice (ma šta ona značila u ovdašnjim prilikama) i o nasledniku Ivice Račana. Kako u liderskoj stolici hrvatskih socijaldemokrata, tako i u eventualnoj premijerskoj fotelji. Ivica Račan umire od metastaziranog karcinoma bubrega. Posle tri uspele operacije s neuspelim ishodom, 64-godišnji šef najjače opozicione partije u Hrvatskoj u bolnici je sastavio i izdiktirao tekst ostavke na mesto predsednika Socijaldemokratske partije. Pošto Ivica Račan umire u izbornoj godini, situacija je, bez obzira na apele lekara i porodice, politizovana do krajnjih razmera. Naslednik se traži u stranci i van nje. Jedan od takvih je zagrebački ekonomista velikog ugleda, teoretskog i praktičnog znanja, profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu dr Qubo Jurčić. Kao nestranačka ličnost, član SDP-a postao je na navodni Račanov nagovor pošto su dugo razgovarali uz bolnički krevet umirućeg lidera opozicije. Jurčić ne taji da ga stranka ne zanima u smislu političke karijere, nego je smatra sredstvom za ekonomsku obnovu Hrvatske ukoliko socijaldemokrate pobede na izborima, a on postane premijer. Smatra se upornijim i ozbiljnijim od aktuelnog premijera Ive Sanadera, misli da su njegovi nekadašnji ključni aduti – elokvencija, izgled i energičnost već uveliko kompromitovani. “Vidjet ćemo hoće li se birači voditi fizičkim izgledom i hoće li im biti presudno tko jače viče, jer ja u principu ne vičem, ne vrijeđam i ne napadam”, najavio je zagrebački ekonomista. Račanova zamenica na mestu predsednika SDP-a Željka Antunović najavila je da nije zainteresovana za mesto šefice stranke, ali je svima poznato da krug koji podržava Željku Antunović (nekad ministarku odbrane u Račanovoj koalicionoj vladi od 2000. do 2003. godine) nije sklon premijerskim ambicijama Qube Jurčića. “Lobi” Željke Antunović nije dovoljno jak da se suprotstavi jakim ljudima stranke koji podržavaju Qubu Jurčića, među kojima su bivši Račanov ministar kulture Antun Vujić i bivši riječki gradonačelnik Slavko Linić. Wihova vizija budućnosti socijaldemokrata ukratko se svodi na ideju da Jurčić bude kandidat za premijera, a da stranku vodi neko od mlađih, sposobnijih i ambicioznijih ljudi. Među takvima se najčešće pominje ime Zorana Milanovića. Najeksponiraniji član Socijaldemokratske partije Hrvatske, zagrebački gradonačelnik Milan Bandić misteriozno ćuti, pa su njegove namere malo poznate. Tajnovitost objašnjava svojim starim populističkim šarmom – “ne želim sudjelovati u peripetijama oko Račanova nasljednika, ja sam svoje ambicije davno izrazio, ja nisam kao drugi, ja sam Milan Bandić, imam srce i dušu”. Posle starih razmirica u bolesničku sobu besvesnog Ivice Račana ušetao je bivši komunista, reformisani socijaldemokrata i konvertita opšteg smera Zdravko Tomac. Niko ga nije prepoznao. S Račanom se u bolnici pozdravio i predsednik države Stjepan Mesić i otišao vidno potresen. Jedini koji nije imao pristup umirućem predsedniku SDP-a, otkako je hospitalizovan i nekoliko puta operisan, jeste premijer Sanader. Tako je odlučeno u sedištu stranke i krugu porodice Ivice Račana. Ova činjenica dodatno komplikuje poljuljani ugled vladajuće stranke i groteskno uvećava popularnost Račanove partije na parlamentarnim izborima najavljenim za novembar ove godine. Umirućeg Ivicu Račan svi u Hrvatskoj danas hvale. Wegovo antologijsko “odlučno možda” i manjak harizme koja je potrebna političaru kakav je želeo da bude svedeni su na marginalnu zlobu. U prvi plan ističe se da je bio čovek koji je rekao “ne” Slobodanu Miloševiću i raskrstio sa bivšim Savezom komunista Jugoslavije na poslednjem kongresu u Beogradu. Mada, i ovde ima zlih jezika koji tvrde da je odlazak iz Beograda forsirao dr Slobodan Lang, takođe dugogodišnji konvertit svih stranaka i režima, dok je Ivica Račan smatrao da takve odluke ne treba da se donose naprečac. Bez obzira na “komunističku prošlost” solidan deo javnog mnjenja u Hrvatskoj se Račanove vladavine posle smrti Franje Tuđmana sada seća s nostalgijom. Bile su to “bronhi godine”, reći će svi kojima je tada bilo dosta vladajuće Hrvatske demokratske zajednice, njene rigidne politike, mrgodnog pokojnog šefa države, zamorne nacionalističke retorike. Tri godine koje su “hadezeovci” ponovo osvojivši vlast nazvali “propalim crvenim eksperimentom”, za većinu građana Hrvatske, čak i nezavisno od simpatija ili antipatija prema Ivici Račanu, bile su godine sa zajedničkim imeniteljem “lakše se diše”. Mada je kao tadašnji premijer činio samo ono što je morao, građani Hrvatske prvi put su shvatili da su im susedi građani Srbije koji izgledaju slično kao i oni sami, a upadljivo slično i govore. Neki su čak i putovali u Beograd. “Bronhi” godine Ivice Račana trajale su kratko, ali posle njih aktuelni premijer i šef vladajuće stranke Ivo Sanader više nije mogao da nastavi tvrdu, desničarsku i ksenofobičnu retoriku kakva je praktikovana do smrti Franje Tuđmana. Za Ivicu Račana neki danas tvrde da je osećao neosnovan strah od nacionalne desnice. Smatrao ju je razularenom i bojao se njenog prelivanja na ulice, pošto je duboko sumnjao da će demokratski impulsi prevladati u nacionalistički predoziranim masama. Zato je paradoksalno da se istom čoveku pripisuje i predratna procena da je Hrvatska demokratska zajednica “stranka opasnih namjera”, kao i upadljivi pokušaji da se približi njenom političkom vrhu i sačuva sopstvenu karijeru. Drugi smatraju da je Ivica Račan time spasio demokratiju u Hrvatskoj, ali je pitanje da li su Hrvati toga svesni. Mirno je predao vlast Franji Tuđmanu u užasnim godinama koje su za neke bile “zvjezdani trenuci nacionalne slave”, za druge uvod u bestijalnosti rata koji se proširio na čitavu Jugoslaviju. Deset godina kasnije s jednakom mirnoćom izjavio je da će preuzeti mesto novog hrvatskog premijera. Sedam godina kasnije mirno je objavio da je teško bolestan i da više neće obavljati stranačke dužnosti. Ovo poslednje, uključujući i bolnički gest diktiranja ostavke učinilo ga je poštenim i moralnim čovekom u očima najvećeg broja građana Hrvatske koji se sećaju i drugačijih primera iz nedavne političke istorije. Ivica Račan rođen je 1943. godine u nemačkom koncentracionom logoru u Ebersbahu, a kao beba je s majkom preživeo bombardovanje Drezdena. I zato ga mnogi smatraju “tipičnim Hrvatom”, čovekom s lošim iskustvima koga strah sprečava da pravilno procenjuje sopstveni politički uspeh.