Tomina žrtva

Toma Nikolić ovih dana ušao je u srpsku istoriju (a i u svetsku), kao predsednik parlamenta najkraćeg mandata, od pet dana. Uz to, on u srpsku istoriju ulazi s jednom redukovanom izjavom da mu je žao što Srbija nije ruska gubernija. U stvari, radi se o protivničkoj redukciji prvog dela izjave: „Nažalost, Srbija nije ruska provincija ...” Potom je sam Nikolić, u intervjuu Politici, ostavio mogućnost da „glasa” za Srbiju u statusu „bilo kakvog organizacionog dela Ruske Federacije”. Nikolićeva izjava ima barem tri dimenzije: pravnoistorijsku, političku i ličnu. Sa pravnoistorijskog stanovišta Nikolić ima samo jednog prethodnika, i to starog tačno dvesta godina. Bio je to markiz Pauluči koji je u ustaničku Srbiju stigao u junu 1807, kao opunomoćenik ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Sastavši se sa Karađorđem, Pauluči je uz pomoć vojvode Milenka Stojkovića i pisara Jeremije Gagića, sastavio tzv. Konvenciju, koja je po imenu bila srpsko-ruski ugovor o savezu, a po sadržini peticija – izjava srpskih želja ruskom caru Aleksandru I. Po ovom dokumentu, ustanička Srbija je imala da dobije Rusa za „zemljoupravitelja” („sposobnoga gubernatora”), a u tvrđavama ruske garnizone. Rečju, tzv. Paulučijevom konvencijom Srbija je definisana kao oblast ruskog carstva. Konvencija je predstavljala izraz želje markiza Paulučija da stekne zasluge kod svog cara, a takođe i izraz želje Karađorđevih protivnika da uz pomoć Rusa vladaju Srbijom. Karađorđe je, nastojeći da obezbedi rusku pomoć, pristao na Konvenciju. Međutim, kada je trebalo da se pritisne pečat uz njegovo ime, on se izgovorio da ga je izgubio. (Pošto je Karađorđe kao i većina vođa ustanka bio nepismen, pečat je imao veću vrednost od potpisa.) Sama Konvencija izgubila je praktični značaj već posle desetak dana pošto se Aleksandar I izmirio s Napoleonom, protiv koga je Konvencija prevashodno bila uperena. Na prvi pogled, Nikolićeva izjava – koja asocira na dvesta godina staru ideju jednog preterano revnosnog ruskog činovnika – izgleda kao izraz ličnog slepog rusofilstva. (Da se takvo rusofilstvo ne pripiše stranci, diskretno se pobrinuo Aleksandar Vučić.) Međutim, postoji jedan politički aspekt izjave, koji je vezan za neke Nikolićeve karakterne osobine. Naime, Nikolić ima veoma razvijen zaštitnički nagon i osobinu žrtvovanja za drugog. Kao njegov bivši politički i lični prijatelj, sećam se slučaja sa onom čuvenom radikalskom izjavom o Slobodanu Miloševiću kao „najvećem izdajniku i kriminalcu”. Pošto je ta izjava stigla u poslanički klub, kao Šešeljeva „direktiva”, Toma Nikolić je primetio da je jednom delu poslanika ta izjava neprijatan teret s kojim će teško izaći pred skupštinsku govornicu. Stoga, on je odmah te poslanike oslobodio „direktive” rekavši otprilike: „dovoljno će biti da samo ja to kažem”. Izjava o želji za statusom ruske gubernije izgleda kao jedan od tereta koji Nikolić preuzima na sebe samog. Ta izjava uglavnom predstavlja vapaj za ruskim vetom pred odsudnim odlučivanjem Saveta bezbednosti UN o statusu Kosova i Metohije. Ta izjava trebalo bi da odagna neku varijantu ruskog odgovora koji je (pre nešto više od dvesta godina) dobio prota Mateja Nenadović. Naime, na izjavu prote Mateje da Srbi teže samostalnoj upravi pod ruskom zaštitom, ruski ministar spoljnih poslova A. Čartoriski je odgovorio: „Serbi ot Rosii očenj daleko, a mi s Turkami prijateli”. Prof. dr Marko Pavlović