Liberal koji je voleo ratove

Suočen sa činjenicom da u Iraku nije moguće ostvariti željenu pobedu na bojnom polju, baš kao što i u svim drugim njegovim ratovima tokom prethodne decenije – u Africi (Sijera Leone), na Balkanu (BiH, Srbija) i u Avganistanu – nije bilo moguće realizovati sve planirane ratne ciljeve, i shvativši konačno da “spin doktori”, naslednici Alistera Kembela, ne mogu javnosti u Britaniji katastrofalne učinke ratnih pohoda još dugo predstavljati kao “briljantne uspehe”, Toni Bler je odlučio da se povuče sa premijerskog položaja. U svakom slučaju, kad politički nepristrasni istoričari budu svodili bilans desetogodišnjeg mandata Tonija Blera na čelu britanske vlade, na samom kraju XX i početku XXI veka, moraće najpre da se pozabave serijom neuspešnih ratnih pohoda u koje je Velika Britanija prosto srljala. U nekim od tih ratova ona je samo – kao lojalna saveznica – sledila Ameriku, u drugima je očito pokušavala da glumi veliku silu, da deli pravdu, da sprovodi “humanitarne intervencije” i kroji nove granice država. Naročito na jugoistoku Evrope. Premijer Bler i njegova vlada se pri tome, očito, nisu nimalo obazirali na važeće norme međunarodnog prava i postojeći pravni poredak u Evropi, utvrđen kao rezultat Drugog svetskog rata i opšteprihvaćen od svih evropskih zemalja, kao uslov za okončanje hladnog rata. Paradoks je utoliko veći što je Toni Bler, neposredno nakon stupanja na premijersku dužnost 1997. godine, svojim sunarodnicima poručio: “Ja sam pripadnik prve generacije koja bi mogla da se nada da će proživeti čitav svoj život u miru. Da nikada neće morati da ide u rat, ili da šalje svoju decu u rat.” Uz ratove koje je u poslednjoj deceniji sama vodila, ili u njima aktivno sudelovala, treba dodati da je vlada Tonija Blera u Londonu svesrdno podržavala i rat Izraela protiv Hezbolaha u Libanu, koji se takođe neslavno završio, pošto je prouzrokovao mnoge civilne žrtve i teško razaranje Libana. Jedan od istaknutih obožavalaca i sledbenika Tonija Blera u britanskim intelektualnim krugovima, istoričar Timoti Garton Eš, svedoči kako mu je sam premijer svojevremeno poverio da bi suštinu svoje spoljnopolitičke “filozofije” najradije opisao kao “liberalni intervencionizam”. U tekstu posvećenom Blerovoj političkoj zaostavštini koji je prošle nedelje objavio u “Gardijanu”, Timoti Garton Eš iznosi i ocenu da je “liberalna intervencija na Kosovu” predstavljala “najveće dostignuće” u spoljnoj politici tokom Blerove desetogodišnje vladavine. A kao dokaz za to on navodi da se “pred Tribunalom u Hagu trenutno sudi i srpskim i kosovskim ratnim vođama”. “Mi svojom okupacijom Kosova nismo prouzrokovali sav onaj užas koji se tamo dogodio. Kosovo zaista nije Švajcarska. Ali, Kosovo je sada na putu da postane evropska država”, kaže Timoti Garton Eš. Činjenica je, međutim, da se pred Tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, u predmetu protiv bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića i ostalih učesnika “zajedničkog zločinačkog poduhvata na Kosovu”, nedavno, kao svedok tužilaštva, pojavio i nekadašnji britanski vojni izaslanik u Beogradu koji je nedvosmisleno saopštio da je glavni cilj NATO intervencije na Kosovu bilo “uklanjanje Slobodana Miloševića sa vlasti”. Ako je to zaista tačno, ako je “uklanjanje Slobodana Miloševića sa vlasti”, stvarno, bio taj cilj za čiju su realizaciju angažovani ogromni vojni potencijali zemalja članica NATO-a, prvi put od nastanka ove vojne alijanse, onda se mora podsetiti da to, kao što je poznato, razornim bombardovanjem Srbije nije ostvareno. Slobodana Miloševića sa vlasti nije uklonio Toni Bler, kao što bi se sada, možda, moglo zaključiti iz tekstova nekih Blerovih obožavalaca u Britaniji. Miloševića su, tek na izborima 2000. godine i potonjim mirnim oktobarskim demonstracijama, sa vlasti uklonili građani Srbije, predvođeni demokratskom opozicijom u Srbiji. A vlada Tonija Blera je svoju politiku prema Srbiji uoči bombardovanja, kao i kasnije prema Iraku, očito, zasnivala na netačnim obaveštajnim i drugim informacijama i pogrešnim političkim procenama. London je neko vreme nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kao i Vašington, otvoreno koketirao sa Miloševićem i njegovim režimom, trgovao sa njim (NatWest, Mobtel), dok su stotine hiljada građana Srbije mesecima uporno šetale i protestovale protiv izborne krađe na lokalnim izborima. Vlada u Londonu bila je, kao i Klintonova administracija u Vašingtonu, oduvek skeptična i nepoverljiva prema demokratskoj opoziciji u Srbiji. I, na kraju, kad se trgovina sa Miloševićem pokazala kao uzaludna rabota, zaključeno je da Srbiju treba demokratizovati – bombama. Jedino bombama. Razlika je samo u tome što je bombardovanje Srbije u ono vreme objašnjavano i pravdano isključivo “humanitarnim razlozima”, dok Blerovi stranački ideolozi sada konačno i otvoreno priznaju da se radilo o “liberalnom intervencionizmu”. Dakle, o nametanju liberalne demokratije u Srbiji bombama, na način koji do tada nigde nije bio primenjen. Inače, pomenuti građani Srbije, sudeći po istraživanju koje je sproveo britanski Bi-Bi-Si, kažu da će najviše pamtiti odlazećeg britanskog premijera Tonija Blera upravo po bombardovanju civilnih ciljeva u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Aleksincu i drugim mestima, i brojnim žrtvama koje su britanski avioni i krstareće rakete tada izazvali. A Blerovi biografi u Velikoj Britaniji sada podsećaju na to da je on zdušno zagovarao i kopnenu intervenciju protiv Srbije, nudeći da izdvoji čak trećinu svih britanskih kopnenih snaga za tu namenu. Međutim, američki predsednik Klinton je smatrao da bi takva operacija bila suviše rizična i nije bio spreman da je odobri... U isto vreme, kosovski Albanci Tonija Blera smatraju, kao i Bila Klintona, Medlin Olbrajt ili Boba Dola, svojim “oslobodiocem”. Istina, nijedna od glavnih ulica u Prištini i drugim većim gradovima Kosova nakon 1999. godine nije dobila ime Tonija Blera (dok su pojedini američki političari, pa čak i bivši činovnici NATO-a tamo u međuvremenu dobili svoje ulice), a na seoskim kućama duž puteva na Kosovu se uz albanske i američke obično ne ističe i britanska zastava. Ali, neki tamošnji albanski dečaci su, u znak zahvalnosti, ipak, dobili ime “Tonibler”... Na drugoj strani Atlantika, u Americi, gde je premijer Toni Bler sve vreme uživao reputaciju najvernijeg saveznika u problematičnim ratnim pohodima, za vreme mandata predsednika Klintona i predsednika Buša, i stoga od milja nazivan “pudlicom” (najpre Klintonovom, a potom Bušovom), sada ga često upoređuju sa bivšim predsednikom Lindonom Yonsonom, u istoriji upamćenim jedino po katastrofalnom vojnom porazu u Vijetnamu. Uprkos povoljnim ekonomskim rezultatima ostvarenim za vreme njegovog boravka u Beloj kući... To je, uostalom, u istoriji sasvim uobičajeno. Ko još pamti da je Hitler gradio odlične autoputeve u Nemačkoj, a Musolini svojim “kapitalnim investicijama” zadužio Italiju? Ili da je general Augusto Pinoče unapredio ekonomiju Čilea? Drugim rečima, sva je prilika da će – prokletstvom istorije – premijer Toni Bler, uprkos nekim impresivnim rezultatima postignutim na ekonomskom planu za vreme njegove vladavine u Velikoj Britaniji, ostati upamćen samo kao britanski liberal na premijerskom položaju koji je voleo da vodi ratove. Ratobornog Tonija Blera će, svemu uprkos, neki Britanci pamtiti kao “najznačajnijeg državnika u modernoj istoriji” ove zemlje. Ali, ubedljiva većina građana Britanije danas ne misli dobro o Toniju Bleru. Bez obzira na to da li mu zameraju što je ratove uopšte vodio, što je slao britanske vojnike da bombarduju tuđe gradove i ginu u belosvetskim nedođijama, ili što nije ostvario većinu proklamovanih ratnih ciljeva. Recimo, najnovija istraživanja javnog mnjenja u Britaniji pokazuju da svega 22 odsto građana te zemlje sada smatra da se Toniju Bleru može verovati. A čak 59 odsto građana kaže da politika Tonija Blera nije doprinela podizanju ugleda Britanije u svetu. Shodno tome, čak i pojedini Bleru naklonjeni analitičari sada priznaju da su nevolje u koje je on svojim ratnim pohodima uvukao Britaniju prouzrokovale najdublju spoljnopolitičku katastrofu te zemlje još od Suecke krize 1956. godine. Naravno, karijera jednog političara i nacionalnog lidera koji je nesumnjivo već izborio svoje mesto u britanskoj i svetskoj istoriji, bez obzira na to da li je reč o mestu sa pozitivnim ili negativnim “predznakom”, može se uvek posmatrati iz različitih uglova. Ubedljivom pobedom na parlamentarnim izborima 1997. godine Bler je britanske laburiste doveo na vlast nakon čitavih 18 godina u opoziciji. Pre neki dan, kad je rešio da objavi da se povlači sa mesta premijera, otišao je u svoju izbornu jedinicu, u jedno malo mesto na severoistoku Engleske, i u tamošnjem lokalnom klubu Laburističke stranke svojim partijskim prijateljima rekao: “Ruku na srce, sve što sam činio tokom ovih godina, činio sam iz uverenja da sam u pravu. Možda i nisam uvek bio u pravu. To je sada na vama da procenite. Ali, verujte mi, činio sam samo ono što je, po mojem mišljenju, bilo dobro za našu zemlju.” U nastavku, on je – podnoseći svojevrstan završni račun svojim biračima i stranačkim pristalicama – s ponosom rekao: “Samo jedna vlada u Velikoj Britaniji nakon 1945. godine može da se pohvali da je tokom njenog mandata značajno povećan broj novih radnih mesta, smanjena stopa nezaposlenosti, ostvareni bolji rezultati u zdravstvu i obrazovanju, smanjena stopa kriminaliteta, i obezbeđen konstantni ekonomski rast u svakom kvartalu. To je ova vlada.” Vreme do 27. juna, kada će konačno napustiti sadašnju premijersku funkciju, Toni Bler namerava da provede, mahom, na oproštajnoj svetskoj turneji. Planira da poseti više evropskih prestonica i učestvuje na nekoliko skupova i samita evropskih lidera, ali i da poseti Afriku i Ameriku. Kod kuće, u Britaniji, pre nego što funkciju prepusti već izabranom nasledniku, ministru finansija Gordonu Braunu, pokušaće da u Parlamentu obezbedi usvajanje još nekoliko zakona koje smatra veoma važnim. Od čoveka zaslužnog za uvođenje osobenog stila u britansku politiku, nazvanog “blerizam” (poput nekadašnjeg konzervativnog “tačerizma”), koga su mnogi smatrali za “šoumena” na čelu britanske vlade, očekuje se, naravno, da na kraju i od sopstvenog odlaska napravi veliku predstavu. Možda je tek puka koincidencija učinila da baš u trenucima kada je premijer Bler saopštavao svojim pristalicama da je odlučio da se povuče, nacionalna banka (“Bank of England”) obznani najveći skok kamatnih stopa u proteklih šest godina, na čak 5,5 odsto godišnje. To je, nesumnjivo, bacilo i izvesnu senku inflacije na ekonomski bilans laburističke vlade i odlazećeg premijera. U svakom slučaju, Bleru je, izgleda, bilo veoma stalo da se časno, visoko podignutog čela, povuče sa premijerskog položaja. On je u tome, svakako, bio motivisan i željom da pošto-poto izbegne neugodnu i krajnje ponižavajuću situaciju kakvu je na kraju svog političkog mandata, 1990. godine, doživela nekadašnja “gvozdena ledi” Margaret Tačer, pošto su je isključili iz Konzervativne stranke... Kad budu konačno ocenjivali desetogodišnji učinak Tonija Blera na čelu britanske vlade, istoričari će verovatno biti dužni da ga porede i sa drugim svetskim liderima njegovog doba. I da traže odgovor na pitanje – ko je bolje prošao? Britanija nakon desetogodišnje vladavine Tonija Blera, Francuska nakon dvanaestogodišnjeg predsedničkog mandata Žaka Širaka, Nemačka nakon osam godina kancelara Gerharda Šredera ili SAD nakon sedam godina Yordža Buša?