Rolanje u Srbiji

Dok je većina Srba stajala u redu za hleb devedesetih godina prošlog veka, razvijenim svetom kotrljali su se roleristi. Kad su prestale sankcija počeli su da se rolaju i Srbi. Krenule su rolerijade, taj je sport postao trend, pogotovo u prestonici. Beograđani u subotu imaju jubilarnu desetu rolerijadu. Robert Prstovšek, organizator rolerijade, objašnjava za NIN da se broj učesnika mora ograničiti na 3.000 zbog njihove bezbednosti, da bi se sprečili padovi i povrede zbog gužve. Rolerijada počinje, u stvari, u petak, ali – takmičenjem u zorbingu. Reč je neobičnom sportu koji trenutno preplavljuje svet. Zorbing je kotrljanje džinovske lopte čiji je prečnik 3,2 metra. Takmičari u loptu ulaze i iznutra je pokreću snagom svojih mišića. Drugog dana rolerijade je glavni program: promenada, to jest lagana vožnja rolerima centrom. Posle toga je trka za odrasle, trka za decu, porodične i štafetne trke, trke na 100 metara i ekstremna vožnja sa trikovima na rolerima u skejt parku postavljenom na Trgu. Glavna trka, za starije od 16 godina, počinje od Slavije, da bi preko Terazija, Trga Republike i Vasine ulice zaokrenula kod Etnografskog muzeja i završila se na Trgu. Prstovšek najavljuje i postavljanje zabavnog parka za decu i odbojkaškog terena, kao i besplatnu žurku sa di-džejevima na Trgu Republike. Pored naše rolerijade, i u svetu je sezona trka rolerista, doduše, nešto ozbiljnijih. Posle završenog Nacionalnog prvenstva u Švajcarskoj, 20. maja, i Francuskog inlajn kupa, 27. maja, predstoje trke i takmičenja u junu. Drugog je Svetsko prvenstvo u Južnoj Koreji (maraton – 42 kilometra), devetog u Švajcarskoj, dok se desetog juna Francuski inlajn kup održava u Dižonu, ponovo na 42 kilometra dugoj stazi. Za ovakva takmičenja nužna je i profesionalna oprema. Dušan Adamović, suvlasnik novog rolerskog brenda “Reptajl” i jedan od najvećih distributera skoro svih rolerskih brendova u našoj zemlji, kaže za NIN: “Roleri za rekreativce i profesionalce bitno se razlikuju, ne samo po materijalu i dizajnu već i po ceni. U Srbiji su najprodavaniji oni koji su za uličnu upotrebu, rekreativni modeli. Wihova cena se kreće od 6.900 dinara do 10.900, u zavisnosti od firme i kvaliteta. Prodaja rolera raste svake godine u našoj zemlji. Od firmi koje zastupamo dobijamo obaveštenja da je u Sloveniji, Hrvatskoj i Austriji manji rast prodaje nego ovde.” Sem rekreativnih, postoje i fitnes roleri namenjeni za dužu, konstantnu trening vožnju, i oni su brži i lakši. “Agresiv” modeli namenjeni su skakanju i akrobacijama na rolerima. Ipak, Adamović kaže da se, sudeći po prodaji, u Srbiji najviše voze najjeftiniji roleri. Pop pevačica Ksenija Pajčin, uprkos trendu, više ne rola. “Prva sam se slikala na rolerima. Jedna firma za rolere me je angažovala kao promo lice i to je bilo neuobičajeno za tadašnji marketing, 1997. godine. Konkretno, Milan Alavanja, čuveni Đole ekstrem, prepoznao je pogodnost oglašavanja preko pop zvezde. Uradili smo i spot za moju pesmu zajedno, vodila sam njegovu ekipu ekstremnih rolerista na TV sa sobom da rade trikove na rolerima. Uopšte, cilj kampanje bio je popularizacija tog sporta kod nas. Ja sam prestala da rolam pre pet godina jer nemam vremena za to”, kaže Pajčinova za NIN. Iako tvrdi da je taj sport odličan način da se održi kondicija i oblikuje telo, i dosta je zanimljiviji od trčanja, ona više ne vidi izazov u rolanju, koji je postao masovna pojava. “Nije to više kao pre. Ranije sam vozila roške na Adi za koju mislim da je jedino i najbolje mesto u gradu za to. Sada je tamo kafić do kafića, prepuno je ljudi i velika je gužva. Dolaze mladi koji su fensi i turbo. Ne volim takvu vrstu energije, posebno kada treniram”, zaključuje Ksenija Pajčin. Ne misli samo Ksenija Pajčin da je Ada neprikladna za rolanje zbog gužve. Mnogi se Beograđani svakodnevno žale na energičnu i brzu vožnju rolerista, koja se ponekad završe sudarima sa pešacima, a i povredama. “Roleristi se tretiraju kao pešaci u saobraćaju”, kaže za NIN Filip Pejović, načelnik uprave Saobraćajne policije za Beograd. On napominje da se prelazak trotoara na crvenom svetlu kažnjava sa 3.000 dinara; ako rolerista vozi kolovozom a ima trotoara, kazna je 3.000 dinara, koliko iznosi i kazna za prelaženje autoputa. Ako ima više rolerista, moraju voziti jedan iza drugog, inače plaćaju 2.000 dinara a isto je tolika kazna za prelazak kolovoza van pešačkog prelaza. Najinteresantnija je zabrana vožnje rolerima na biciklističkoj stazi ako se uzme u obzir da su roleristi, pored Ade, najčešće na ovim stazama u glavnom gradu. Kazna za vožnju tuda je 2.000 dinara jer biciklistička staza je namenjena isključivo biciklistima. Pejović objašnjava da ne postoje kazne za sudare se pešacima jer se i jedni i dugi tretiraju kao pešaci. Inače, nećemo uskoro videti pripadnike saobraćajne policije na rolerima oko Ade, kao u evropskim gradovima oko popularnih jezera. Pejović kaže da se u MUP-u ne planira uvođenje takvih novina. Bar za sada. Roleristi koji preferiraju ekstremni vid vožnje, manje smetaju pešacima od rolerista–rekreativaca. “Ekstremni roleristi ne vežbaju na stazama, već na ekstremnim, neobičnim lokacijama”, kaže za NIN Milan Alavanja. On je počeo da rola 1994. godine i sa novonastalom ekipom rolerista vežbao je svakodnevno na Platou kod Filozofskog fakulteta i kod “Konja”. Kako je vežbanje trajalo duže nego prosečni radni dan, a i zbog problema s nabavkom skupe opreme, Đole uspeva da zainteresuje uvoznike sportske opreme svojim akrobacijama. “Mnogi momci kupovali su tada roške samo da bi se udvarali devojkama na rolerima, koje su želeli da na ovaj način upoznaju. E to je već bio period ozbiljnijeg uvoza opreme. Izgradili smo skejt park za vežbanje. Distribucijom rolera po celoj zemlji trudili smo se da naciju učinimo zdravijom”, kaže Alavanja. Na jednoj od opasnijih akrobacija Alavanja je ozbiljno povredio koleno, napustio ovaj sport i kao kaskader stigao do Holivuda. Radio je sa svojom ekstrem ekipom na “Matriksu”, “Derdevilu”, “Honedž”, i mnogim drugim poznatim filmovima a učestvovao je i na kaskaderskim takmičenjima u Moskvi. Statistika kaže da 1984. godine, kada je firma Rolerblejd počela sa masovnom proizvodnjom kvalitetnih rolera, bilo 3,3 miliona rolerista u svetu. Danas ih ima oko 50 miliona, te se zaključuje da je rolanje masovna pojava u modernom svetu i da se može nazvati fenomenom. Da li se pojava rolerista kod nas može nazvati urbanim fenomenom, ili su oni samo fenomen letnje sezone? Imamo li, sem u Beogradu, dovoljno staza za roleriste po gradovima Srbije? Time se još niko nije ozbiljno pozabavio.