Bez svih odgovora

Deo fundusa Narodnog muzeja, kao i celokupan fond Muzeja savremene umetnosti biće smešteni u trezore Narodne banke. Međutim, preseljenje drugog dela eksponata Narodnog muzeja, koji će biti pohranjeni u specijalizovanom depou, ovih dana povod je brojnih komentara. Kao sporne činjenice navode se prostor, angažovanje strane, u ovom slučaju austrijske firme “Kunsttrans” koja je zadužena za transport i smeštaj zbirki i visina mesečne rente od 35.000 evra koja će se za tu svrhu isplaćivati. Pored navedenih stavki često se može čuti i pitanje: Zašto eksponati dok traje rekonstrukcija ne ostanu u depoima Narodnog muzeja? - Muzej se rekonstruiše, i ostaviti kulturna dobra u objektu za to vreme je nemoguće, jer se u zgradu uvodi nešto što nikada nije postojalo i menjaju se celokupne instalacije, ističe dr Marica Šuput, predsednik Upravnog odbora Narodnog muzeja. “I ovde i u svetu je običaj da kada se radi takav poduhvat, da se prostor za smeštaj traži u privremenom specijalizovanom depou. Takav prostor kod nas ne postoji, niti je Narodnom muzeju ponuđen prostor koji bi mogao da se adaptira u specijalizovani depo koji mora da zadovolji čitav niz uslova, od bezbednosnih do konstantne temperature, vlage itd. Zato ogranak austrijske firme “Kunsttrans”, koji se nalazi u Beogradu, ovde, o svom trošku pravi projekat koji će da zadovolji sve moguće zahteve stručnjaka. “Kunsttrans” je specijalizovana firma koja se bavi specijalizovanim skladištenjem i transportom i u tome ima iskustva. Oni imaju reference koje to potvrđuju. Pored toga što su Narodnom muzeju u Italiju, Nemačku, Japan transportovali velike izložbe sa visokom vrednošću osiguranja i visokom umetničkom vrednošću, oni su za Muzej grada Beča napravili depoe. Ne može se nekome ko nema iskustva dati da se vežba na Narodnom muzeju!” S obzirom na to da je 35.000 evra mesečni iznos koji će se do 2010, kada je planiran završetak rekonstrukcije i ponovno otvaranje Narodnog muzeja, plaćati “Kunsttransu”, iz Ministarstva kulture se čulo da je to visok iznos, da je ugovor sklopljen bez održanog tendera i da će se samim tim sve to i proveriti. Tatjana Cvjetićanin, direktorka Narodnog muzeja, navodi da je muzej u postupak–dogovor sa firmom “Kunsttrans” ušao uz saglasnost Uprave za javne nabavke, tako da je zakonska procedura ispoštovana u potpunosti. “To je bio postupak direktnog pregovora sa firmom “Kunsttrans”. Transport, potencijalno osiguranje eksponata i sl. je vrsta poslova za koju se ne raspisuje veliki javni poziv. Ne zato što za to ne treba niko da zna, već da bi se smanjila potencijalna opasnost i ugroženost. To nije nešto što bi u samom postupku trebalo da bude otvoreno. Povodom najave u Ministarstvu kulture da će da provere postupak, oni na to imaju pravo i to nije sporno. Takođe, postoji zaključak vlade iz 2006. kako se projekat rekonstrukcije prihvata u punom obimu i taj zaključak je nama dostavljen. U NIP-u je za rekonstrukciju Narodnog muzeja planirano da se odvoji 25 miliona evra. Mi smo u tom iznosu sve obuhvatili, od preduslova koji su neophodni da bi se počelo sa rekonstrukcijom, preko projektne dokumentacije, građevinskih radova, opreme itd. U okviru tih sredstava planirana su i sredstva za izmeštaj eksponata”, naglasila je Cvjetićanin. Često spominjani objekti Vojske kao prelazno rešenje, kako saznajemo, nemaju uslove za smeštaj eksponata. Po nekim procenama adaptacija samo jednog objekta u depo bi iznosila više od milion evra, tako da zbog nepostojanja odgovarajućeg specijalizovanog depoa, rešenje za koje se Narodni muzej opredelio izgleda jedino moguće. Svi sagovornici NIN-a se slažu da je za naše uslove mesečna akontacija od 35.000 evra izuzetno velika ali da je ono što se dobija zauzvrat izuzetno važno, tako da bi hazarderstvo bilo kog tipa moglo da bude kobno. Drugo je pitanje koliko se državi isplati da plaća mesečno 35.000 evra, umesto da napravi odgovarajući objekat koji će biti u njenom vlasništvu, jer i ostalim muzejima u Beogradu i Srbiji tek predstoje rekonstrukcije i samim tim i problem privremenog deponovanja. Postojanje posebnih uslova u tom specijalizovanom objektu, kao i u trezoru Narodne banke, ne dovode se u pitanje. Dejan Sretenović, šef Odeljenja umetničkih zbirki u Muzeju na Ušću kaže: “Sve zbirke MSU, koje broje 7.700 dela, će tokom rekonstrukcije zgrade na Ušću biti privremeno deponovane u trezor Narodne banke Srbije. Prostor koji nam je dat na raspolaganje u potpunosti zadovoljava mikroklimatske uslove čuvanja umetničkih dela. Qubaznošću i izuzetnim razumevanjem Direkcije za trezore Narodne banke Srbije, MSU ne plaća nikakav zakup za korišćenje prostora”. Iste uslove za smeštaj u trezor Narodne banke ima i Narodni muzej, ali s obzirom na to da on ima više od 400.000 arheoloških, numizmatičkih, istorijskih i umetničkih predmeta, svi oni ne mogu biti zbrinuti u trezor Narodne banke. Narodni muzej je uradio kategorizaciju eksponata na osnovu koje će se izvršiti njihova preraspodela ali postoje i drugi faktori koji određuju gde će koje delo biti smešteno, poput dvodimenzionalnih eksponata koji imaju bojeni sloj tj. slika, jer se one ne smeju držati zapakovane i moraju da “dišu”. Brojni specifični odnosno mikroklimatski uslovi koji su neophodni za čuvanje zbirki, kako se navodi, do ugovorene selidbe fonda Narodnog muzeja u septembru, u potpunosti će biti obezbeđeni. Ono što je takođe u javnosti predstavljeno kao sporno je lokacija, jer se depo nalazi na periferiji Beograda. - Postavljeno je pitanje lokacije, odnosno zašto depo nije u centru grada? Zato što onda ceo postupak ne može na adekvatan način da se uradi. Mnogo je lakše to uraditi u predgrađima, prvenstveno zbog transporta, kontrole nad objektom, i činjenice da nikog ne uznemiravate svojim zahtevima. Ideja je da to ne bude mnogo ugledno a da unutra budu svi uslovi, jer na zgradi ne može da piše da je to Narodni muzej! Svi bezbednosni i sigurnosni uslovi su ispunjeni i treba reći da na toj lokaciji ne postoji fabrika boja i lakova, kao što se navodi, istakla je Tatjana Cvjetićanin. Sve to bio je povod brojnih negativnih izjava u medijima za koje Marica Šuput kaže da nisu slučajne, jer se slična situacija desila i pre nešto više od četrdeset godina. - Svaki veliki i značajan poduhvat kod nas se redovno opstruira. Tako je bilo kad se radila rekonstrukcija Narodnog muzeja 1966. Tada se nije izmeštalo blago, jer je bio manji obim rekonstrukcije, ali je i taj projekat opstruiran zato što smo mi sredina koja nije konstruktivna. Mi smo sredina koja hoće da opstruira prave i velike stvari. Ova kampanja koja se sada vodi je nastala zahvaljujući tzv. anonimnom poštovaocu muzeja i ako je to izvor za sredstva javnih informisanja, onda je to njihov problem! Na taj način se široko otvaraju vrata za multiplikovanje laži i za to naravno niko neće odgovarati. Danima je javnost sistematski dezinformisana i zloupotrebljene su određene ličnosti, jer su na osnovu toga uzete izjave. Ja razumem ljude, izuzetno uvažavane i cenjene poput Cuce Sokić, Bate Mihailovića i drugih, jer svako, ako biste mu servirali takve informacije da muzej uništava blago koje mu je povereno na čuvanje, odreagovao bi negativno, naglašava Šuput. Akademik Dejan Medaković, i ujedno jedan od najuvažavanijih istoričara umetnosti kod nas, prilikom bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu je selio nacionalno blago Narodnog muzeja, tada Muzeja kneza Pavla. - Ja sam danas najstariji živi svedok koji je 1. marta 1942. ušao u Muzej kneza Pavla i u njemu ostao do 1946. Nije logično da me reda radi nisu pozvali i pitali šta mislim o svemu ovome. Muzejsko pitanje je aktuelno pitanje u Republici Srbiji i izuzetno je složeno. Muzeji u Nišu, Zrenjaninu, Vršcu, Karlovcu, Muzej grada Beograda, Vojvođanski muzej i mnogi drugi zahtevaju ozbiljan pristup stvarima i to treba rešavati kao celoviti problem. Evidentno je da se, uslovno rečeno, akutni problem Narodnog muzeja mora posmatrati kao posledica višedecenijske nebrige države. Činjenica da trenutno, baš kao ni u narednom periodu, ni u jednom muzeju u Beogradu neće moći da se vidi deo nacionalnog blaga je sama po sebi šokantna. Za utehu je to, da ako se obezbede sredstva, rekonstrukcija Muzeja na Ušću će trajati svega osam meseci. U međuvremenu ovaj muzej, baš kao i Narodni, diljem Srbije i inostranstva organizuje izložbe, što se može posmatrati kao pozitivna strana ove priče. Brojni drugi muzeji u Beogradu, koji postoje ali su zatvoreni za javnost, svoje izložbeno ruho i depoe tek kroje.” Olivera Vukotić Miomir Korać, pomoćnik ministra za zaštitu kulturne baštine Nije bilo tendera Prethodno ministarstvo je to moralo da uradi, jer sada ne bi bila ova nagađanja kao što jesu Proteklih dana bili smo svedoci brojnih analiza i polemika u medijima oko preseljenja eksponata Narodnog muzeja. Koji je vaš stav o svemu tome ? - Nije dobro da se eksplicitno objavljuje gde će biti smešteno nacionalno bogatstvo. To ne treba da se iznosi pred širu javnost, ne zato što tu ima neke tajne, već zbog toga što neki ljudi mogu da preduzmu različite radnje koje nam ne bi išle u korist. Ne verujem u zlu nameru novinara i mislim da je tokom objavljivanja tekstova o svemu ovome bila u pitanju briga za nacionalno bogatstvo. Ali na kraju samo što nisu date koordinate objekta a to jednostavno treba da ostane u struci i ne sme da ide u javnost. Lično bih voleo da celokupan fundus ide u trezore Narodne banke ali ne mogu se idealne situacije postavljati u životu. Treba znati i to da je trećina bogatstava muzeja u Evropi izvan tih samih muzeja. Kako komentarišete iznos od 35.000 evra mesečno koji će se od trenutka kada se radovi smeste u specijalizovan depo, pa do završetka rekonstrukcije Narodnog muzeja 2010, plaćati? - Ne bih preterano ulazio u cenovnik takvih transakcija, jer postoji niz specifičnosti koje moraju da se ispune, tako da ono što se nama laički učini velika suma, kada se vide koji i kakvi su to sve uslovi i zna da je u pitanju nacionalno blago, onda sve to na kraju ne izgleda strašno. Sa druge strane, to je novac od bud`etskih obveznika i mora da se zna kuda taj novac ide. Lošija strana ove priče sa premeštanjem zbirki Narodnog muzeja u specijalizovani depo je to, što koliko ja znam, nije bilo tendera. Prethodno ministarstvo je to moralo da uradi, jer sada ne bi bila ova nagađanja kao što jesu. Verovatno je brzina preseljavanja Narodnog muzeja uticala da ne bude tendera. Mi u Ministarstvu kulture smo imali sastanak tim povodom i biće oformljena komisija koja će ispitati taj deo, tako da je sada sve u proceduri. Međutim, ne treba zaboraviti da kada se rekonstruiše objekat i sredstva za preseljavanje moraju negde da budu planirana a struka uvek treba da kaže najviše o tome. Firma “Kunsttrans” je respektabilna firma koja ima reference. Vi ste videli “sporni” objekat. Kakav je vaš utisak ? - Nisam zadovoljan lokacijom, ni ambijentom. Negativno je to što ambijent u kome je specijalizovani depo ne deluje muzejski, spolja deluje vrlo neugledno, ali imam poverenja u direktorku Narodnog muzeja i mislim da sve to oko uslova treba prepustiti struci, jer oni su ti koji daju validnu ocenu. Takođe, istakao bih činjenicu da unutrašnjost građevine ima tehničku superiornost i to je jako dobro, a prostor će do kraja avgusta biti kompletno završen. Prostor će imati sve uslove kao što treba, čak ima i jednu sobu za kustosa.