Kosovska karta

Osma sednica DSS-a (održana pre dve godine) bila je mnogo zanimljivija od redovne devete stranačke skupštine prošlog vikenda u Centru “Sava” u Beogradu. Onomad je žario i palio Zoran Drakulić priželjkujući potpredsedničko mesto koje mu je predsednik stranke tom prilikom uskratio. Valjda zato što je agilno najavljivao radikalnu reformu DSS-a tvrdeći da će od inertne partije stvoriti modernu stranku koju će predvoditi novi, sposobni ljudi. Prirodno je da su se posle toga mnogi osetili ugroženo i priželjkivali da propadne prvo na lokalnim, a onda i na stranačkim izborima (Drakulić je bio kandidat u trci za mesto gradonačelnika Beograda). Priča se, kao što znamo, završila razlazom... Ove godine u julu stranka je proslavila 15. rođendan. Od tada skoro da se nije promenila osim što se uvećavala pa opet smanjivala primetiće i oni koji stranku kritikuju i oni koji komplimentiraju. Druge stranke su se promenile i još se menjaju – “ni u jednoj više ne postoji vođa – apsolutni autoritet... To su sve manje stranke svite, dvorske partije ili vojnički organizovani sledbenici harizmatičnog vođe... Sve više su mašine za osvajanje i držanje vlasti kojima su vođa i ideologija samo upotrebna sredstva, nikako ne i neupitni ciljevi” (Slobodan Antonić, NIN – 15. 07. 2004)... Vojislav Koštunica i Vuk Drašković jedini su lideri sa, kako sada stvari stoje, neograničenim rokom trajanja, tj. vladanja. Ruku na srce, za Koštuničin slučaj mora se imati više razumevanja nego za njegovog kolegu Draškovića. Koštunica je bio prvi demokratski predsednik SR Jugoslavije i po drugi put je premijer Vlade Srbije. Zanimljivo je da se do ove poslednje, devete, Skupštine rukovodstvo stranke biralo na dvogodišnji period. Sada je predsedništvo izabrano na četiri godine, a Vojislavu Koštunici (koji nije imao protivkandidata) potvrđen je još jedan mandat. Ovom prilikom stranački Statut je izmenjen pa su delegati u paketu glasali za predsednika i potpredsednike stranke. Na izbornoj skupštini pre dve godine bilo je drugačije – glasanjem je izabrano petoro od ponuđenih sedmoro kandidata: Sanda Rašković-Ivić (dobila je najviše glasova i postala prva žena potpredsednik u DSS-u), Aleksandar Popović, Dragan Jočić, Aleksandar Pravdić i Vladeta Janković. Novo predsedništvo nasledilo je dvojicu “starih” – Dragana Jočića i Aleksandra Popovića, a novopridruženi su narodni poslanici – Svetlana Stojanović, Miloš Aligrudić i Borko Ilić kao i Vuko Antonijević, šef Koordinacionog centra za KiM. Mnogi su se zapitali zašto nije izabran sedmi potpredsednik kojeg su izmene Statuta stranke predvidele. Koštunica je, navodno, kako se u stranci priča, na tom mestu hteo ministra prosvete Zorana Lončara i predsednika Vojvođanskog odbora DSS-a, ali on je ponudu odbio zbog previše obaveza. Široj javnosti dobro su poznata dostignuća Dragana Jočića, Aleksandra Popovića i Slobodana Aligrudića. O manje poznatim saznali smo sledeće. Svetlana Stojanović članica je DSS-a od osnivanja – 1992. godine. Iste godine izabrana je za odbornika u SO Stari grad. Članica GO DSS postala je već sledeće godine a bila je i članica Izvršnog odbora DSS-a, članica Saveta DSS-a, predsednica Odbora za kulturu i aktivistkinja Izbornog štaba Koštunice na predsedničkim izborima 2000. godine. Poslanica je od 2000. godine do danas i članica je skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje. Radila je kao novinarka Tanjuga od 1971. a predsednica UO ove agencije postala je 2000. godine. Status samostalne umetnice imala je od 1998. do 2002. godine. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i bila je urednica u izdavačkoj kući “Plato”. Nagradu “Miloš N. Đurić” dobila je 1994. godine za prevod dela “Uvod u genetičku epistemologiju” Žana Pijažea. Vuko Antonijević je rođen 1958. godine u Leposaviću, gde i danas živi sa porodicom. Posle završene specijalizacije bio je načelnik Hitne službe Doma zdravlja u Leposaviću, po završenoj supspecijalizaciji – načelnik Službe za transfuziju krvi u Zdravstvenom centru u Kosovskoj Mitrovici i direktor pokrajinskog Zavoda za javno zdravlje u Prištini, izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu. Član je stranke od 1993. godine, član je GO DSS u svim sazivima i narodni je poslanik već treći mandat. Od formiranja Koordinacionog centra 2001. godine član je predsedništva, od 2005. do 2007. godine potpredsednik je KC za KiM, a od polovine tekuće godine, odnosno formiranja Ministarstva za KiM – pomoćnik je ministra i predsednik KC za KiM. Novoizabrani potpredsednik Borko Ilić rođen je 1980. u Novom Sadu. Kaže da u kolima trenutno sluša Kingse i Yonija Keša. Apsolvent je francuskog jezika i književnosti a studira i menadžment. Član je DSS-a od 2001. godine. U januaru 2005. drugi put je izabran za predsednika Omladine DSS-a. Član je Izvršnog odbora. Stalni je učesnik Demokratskog liderskog programa Saveta Evrope i član je skupštinskog Odbora za sport i omladinu. U januaru prošle godine postao je najmlađi poslanik DSS-a. Tako je predsednik stranke donekle ispunio obećanje da će omladinci DSS-a polako zauzimati najviše pozicije u stranci koju mnogi smatraju toliko konzervativnom da je predvode samo ljudi u godinama. Ilić se nedavno pohvalio: “U DSS-u na mnogim funkcijama ima mladih ljudi – od portparola, preko narodnih poslanika do ministra Aleksandra Popovića, tako da nisam usamljen... Nisam od onih koji sede kod kuće, gledaju šta se dešava oko njih i žale se na sve. Rešio sam da utičem na svoj život i život moje države.” Ima tri godine unazad kako sličan tekst izgovaraju pupoljci DSS-a. Recimo, Andreja Mladenović je u leto 2004. godine poručio da će DSS na tada predstojeće lokalne i pokrajinske izbore “izaći kao potpuno osvežena stranka, sa promenama u načinu organizacije i odlučivanja”. Neki su, dakle, već tada bili svesni da ih čekaju teški trenuci i naporan rad za ponovno podizanje rejtinga, koji je bio u padu posle preuzimanja kormila vlade, a naročito od kraha vladinog kandidata Dragana Maršićanina na predsedničkim izborima. Ipak, većina rukovodilaca tada je smatrala da je pad rejtinga trenutan. Dobronamerni analitičari upozoravali su DSS-ovce da su jedinstveni na pogrešan i nefunkcionalan način: “On je jedinstven u svojevrsnoj neorganizaciji, neambicioznosti, nepreduzimljivosti svojih rukovodilaca. On je jedinstven u njihovom bekstvu od odgovornosti, u prepuštanju svake veće odluke ‘šefu’... Ako se DSS ne trgne, lako je moguće da se krunjenje njegovog biračkog tela nastavi”, proročanski je u to vreme pisao a očigledno i savetovao Slobodan Antonić. On je formulu uspeha video u najozbiljnijem shvatanju odgovornosti i zdrave konkurencije unutar stranke. Vreme, međutim, pokazuje da se biračko telo DSS-a i dalje osipa bez obzira na izvrsno savladanu lekciju o tehnologiji vlasti i održavanje zavidnih veza sa novobogatašima. Ovladavanje tehnikom koja je stvorila nezamenljivog političkog stožera, koja je Koštunicu pretvorila u najuspešnijeg političara a koja je nezamisliva bez izdaje načela u koja se prethodno zaklinjao, nezamisliva bez ucena, bez podmetanja, učinilo je da se skoro istopi slika skromnog, inteligentnog, poštenog i moralnog političara koji je u jednom trenutku bio popularniji od Slobodana Miloševića. Ovih dana DSS-ovci deluju tvrđe no ikad. Svesno ili nesvesno, sve su stavili na kartu KiM. Ne treba zaboraviti da im je to već uspelo tokom prethodnih izbora. Osim Koštunice i radikala malo ko se ozbiljno u predizbornoj i postizbornoj kampanji bavio sudbinom KiM. Svi su se držali drugih nerealnih obećanja vezanih za bolji život. Iako su se toj taktici mnogi podsmevali kao prevaziđenoj zahvaljujući međunarodnoj zajednici, KiM je postalo osnov koji je trebalo da pokaže (i pokazao je) ko može da sastavi vladu. Samo zahvaljujući interesima međunarodne zajednice, došli smo do toga da je naš prevashodni interes postao formiranje vlade prodemokratskog bloka. Da nije bilo tako, našli bismo se u sendviču strasnog zagrljaja između radikala i Koštunice. Zanimljivo je da lider DSS-a nikada nije objasnio razloge za svoju avanturu koja mu je čast dovela u pitanje i zahvaljujući kojoj možda i doživljava dalje osipanje glasača, bar po procenama trenutnog raspoloženja javnog mnjenja. Prolongiranje izbora i ultimativan stav našeg premijera i njegovih ministara više priliči radikalima. Pogotovo što zapadni mediji oživljavaju stereotip o Srbima kakav je stvoren u Miloševićevo vreme. Ko god ne deli američki entuzijazam za nezavisnost KiM, predstavlja se kao okoreli nacionalista koji uvek želi više od onog što mu pripada. DSS na polju rodoljubivog zanosa ipak ne može da parira radikalima koliko god iskreno isprovocirani bili. Neka alternativa morala bi da postoji. I dok se odlučuje o statusu KiM. I posle toga. Glavni odbor Bivši potpredsednici stranke Sanda Rašković-Ivić i Vladeta Janković sada su među 170 članova GO. Tu su i ministri Predrag Bubalo, Zoran Lončar, Radomir Naumov, bivši ministri – LJiljana Čolić, Milan Parivodić, Zoran Stojković, Slobodan Lalović i Slobodan Vuksanović. Narodni poslanici – Jovan Palalić, Đorđe Mamula, Dragan Šormaz, Marko Jakšić, Rade Obradović, Zoran Šami, Nebojša Bakarec, Andreja Mladenović, Radoš LJušić, Dušan Proroković i aktuelni direktor NIS-a Srđan Bošnjaković. U GO nisu ušli Dejan Mikavica i Mika Vlaović, obojica iz Vojvodine, što zbog skandala koje su često priređivali što zbog činjenice da su im radikali bliži od vlastite stranke.