Ko je sve pucao po Sarajlijama

Prošlo je skoro 12 godina od završetka rata u Bosni, a 21. novembra obeležiće se i još jedna godišnjica od kako su Alija Izetbegović, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman potpisali sporazum u Dejtonu. Nijedan od trojice bivših predsednika više nije živ, u Bosni se više ne puca, ali građanski rat u centralnoj republici bivše Jugoslavije i dalje je aktuelna tema; i na nekadašnjem ratnom poprištu, ali i u Haškom tribunalu. Sudije Tribunala pišu presude, ali pišu i istoriju ovog rata. Ovih dana, završnim rečima tužioca i odbrane, privodi se kraju suđenje generalu Vojske Republike Srpske Dragomiru Miloševiću, nekadašnjem zapovedniku Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS, optuženom za zločine protiv čovečnosti, terorisanje civila, napade na civile... Suđenje nije bilo zatvoreno (u najvećem delu), ali je proteklo daleko od javnosti. Sarajevo, olimpijski grad, u ratu je postao grad-žrtva. Srpska opsada i snajperi, glad, restrikcije struje i vode. Izrešetane zgrade u centru. Rečima haških tužilaca, sprovođena je “kampanja granatiranja i snajperskog delovanja, u kojoj je ubijeno i ranjeno na hiljade civila oba pola i svih starosnih dobi, uključujući decu i starce. Ova strategija sprovođena je u cilju ubijanja, ranjavanja i terorisanja civilnog stanovništva Sarajeva. (...) Život svakog stanovnika Sarajeva postao je svakodnevna borba za opstanak. Bez plina, struje ili tekuće vode ljudi su morali izlaziti da nađu osnovne životne potrepštine. Svaki put kad bi izašli, bilo da sakupe drva, donesu vodu ili kupe hleb, rizikovali su život. Pored pravog pokolja ljudi prouzrokovanog granatiranjem i snajperskim delovanjem, neprekidni strah od smrti i osakaćivanja doveo je kod stanovnika Sarajeva do velikih trauma i psihičkih povreda.” Dokumenti prihvaćeni u Haškom tribunalu kao dokazi – a reč je o dokumentima UNPROFOR-a, Armije BiH i Predsedništva ove zemlje – kao i svedočenja visokopozicioniranih oficira snaga Ujedinjenih nacija pokazuju, međutim, da slika nije sasvim crno-bela. Da je i Izetbegovićeva vojska pucala po svojim sugrađanima kako bi produbila paniku, da su srpske snage namerno provocirane radi sticanja medijske podrške ili povoljnije pregovaračke pozicije, da su Sarajlije namerno korišćene kao živi štit... Nekoliko je dokumenata Haškog tribunala do kojih je NIN došao koji govore o pucanju na sopstvenoj teritoriji, unutar Sarajeva. “Dnevni borbeni izvještaj” 101. brigade Armije BiH za 7. april 1995. godine, tako, u delu naslovljenom Naše snage, beleži: “Sinoć oko 19.30 naši borci na ‘Lorisu’ smrtno ranili stariju osobu, ženu, koja je htjela preći na drugu stranu. Izvučena na našu stranu uz pomoć UNPROFOR-a. Identitet osobe nije poznat.” Dan pre toga, 6. aprila, u “Redovnom borbenom izvještaju” Komande 1. korpusa, stoji: “U večernjim satima dejstvom iz p/n spriječen je pokušaj prebjega jednog lica na PZT (Grbavica).” Nešto ranije, 15. decembra 1994. godine, stoji da je “pucao naš snajper”, još pre toga policajac Sulejman Pilav sastavlja “službenu zabilješku” o uviđaju koji su francuski unproforci vršili zbog pucanja na jedan tramvaj u centru grada, i dolaze do zaključka “da se pucalo sa muslimanske strane iz susjedne bijele zgrade”. Zatim, borbeni izvještaj za 15. oktobar 1994. godine, u kome stoji da je stražar pucao na “bjegunca koji je pokušao prebjeći na agresorsku stranu”. Stražar je pucao i pogodio ga u leđa, a zatim je ranio i vojnika UNPROFOR-a koji je pokušao da izvuče ranjenika. Samo dan ranije sličan incident, u kome je ranjeni begunac uspešno izvučen, bez žrtava među snagama UNPROFOR-a, a dokument koji nam o tome govori zapravo je protestna nota komande 1. korpusa Armije BiH UNPROFOR-u zato što su se pripadnici ruskog bataljona umešali u obračun spasavajući ranjenika. I međunarodne vojne snage bile su na udaru bosanske vojske. Alija Izetbegović, 21. aprila 1995. godine, piše generalu Rasimu Deliću, komandantu Generalštaba Armije BiH: “Službena Francuska je veoma ljuta zbog ubistva njenog vojnika na Dobrinji. Vojne ekspertize pokazuju da je vojnik pogođen s položaja bosanske armije. (...) Francuski ambasador nas je neugodno iznenadio tvrdnjom da ima dokaze da je od 24 ubistva njihovih vojnika iz sastava UN (ne računajući one u saobraćajnoj nesreći na Igmanu), više od polovine počinila Armija BiH!” Pismo se završava sa “Selam, Alija Izetbegović”. Izuzetno je zanimljiv i dokument od 4. novembra 1994. godine, protestna nota UNPROFOR-ovog Sektora Sarajevo komandantu 1. korpusa Vahidu Karaveliću. Ukratko, protestuje se zato što je s položaja bosanske vojske pucano na konvoj UNPROFOR-ovih vozila, i to konvoj koji je bio u pratnji bosanskog premijera Harisa Silajdžića! Ove i slične incidente pred Haškim tribunalom sažeo je Dejvid Harland, bivši šef civilnog sektora UN-a u BiH: “Mi smo primetili da vojnici Armije BiH pucaju na ljude na sopstvenoj teritoriji da bi stvorili paniku i zbog toga su međunarodni faktori protestovali kod bosanskih vlasti.” Vojni posmatrači UN-a zabeležili su raketni udar bosanskih Srba na zgradu televizije, 28. juna 1995. godine. UN oficir odlazi kod oficira za vezu Armije BiH. U izveštaju stoji: “Zatražio je (UN oficir) od oficira za vezu Armije BiH da zaustavi vatru Armije BiH koja se stalno otvara iz zgrade PTT-a i okolice kao i iz zgrade televizije, izazivajući uzvratnu vatru vojske bosanskih Srba na tom području.” Imajući ovo u vidu, možda ne treba previše da čudi ono što će holandski oficir u UNPROFOR-u Ronald Eimers kasnije svedočiti pred Haškim tribunalom, opisujući situaciju u Sarajevu u ratnim godinama: “Stambene zgrade u urbanom delu mogle su se izjednačiti s rovovima”, dok su se “u običnim kućama nalazili štabovi brigada”. Naravno, u situaciji u kojoj su bili – okruženi, bez kasarni – vojska BiH i nije imala mnogo izbora, iako je to dovodilo do još veće ugroženosti nezaštićenog, civilnog stanovništva. Posledicu toga, iz vojničkog ugla, objasnio je Tribunalu holandski general Kornelis Hendrik Nikolaj, bivši načelnik štaba UNPROFOR-a u Sarajevu: “Po mom mišljenju, broj ispaljenih granata nije relevantan za ocenu proporcionalnosti odgovora. Relevantan odgovor je pozicija na koju se uzvraća vatra. Dokle god je vatra usmerena na izvor neprijateljske vatre, odgovor je adekvatan.” Dodatni problem, međutim, nastajao je kada je minobacačka vatra otvarana “blizu kasarne UN-a”, kako je to posvedočio pakistanski general Muhamed Mohatarem, glavni vojni posmatrač UN u BiH. A prema svedočenju generala Nikolaja, “pretpostavka UNPROFOR-a je bila da se namerno pucalo blizu UN položaja u nadi da će Srbi odgovoriti i pogoditi UN mete. Ovo nije zasnovano samo na izolovanom incidentu. Dešavalo se redovno da se pucalo u blizini UN položaja od strane BiH snaga.” Uzgred, i Muhatarem i Nikolaj, i ostali ovde citirani predstavnici UNPROFOR-a i UN-a, u Hagu su bili svedoci optužbe protiv srpskih generala, teško ih tereteći za granatiranje i snajpersku vatru otvaranu po Sarajevu i njegovim stanovnicima. Mohatarem je, primera radi, opisao kako su srpski generali reagovali na njihove proteste zbog civilnih žrtava u gradu: “Odmahivali su glavama. Jednostavno, nije ih bilo briga.” Ali žalosno je što ni drugu stranu nije bilo previše briga. Spomenuti Holanđanin Eimers, tako, svedočio je: “Bosanska vojska nije ništa preduzimala da zaštiti civile u području tunela i to je štitilo njihove operacije.” Ili, navodi se u izveštaju UNPROFOR-a za 18. septembar 1994. godine: “Ovaj napad (minobacačkim granatama) verovatno je imao cilj da isprovocira Srbe da učine grešku i otvore vatru na grad – što su uz određenu suzdržanost i uradili – kako bi predsednik Izetbegović imao snažan argument sada kad u Sjedinjenim Američkim Državama pregovara o skidanju embarga.” Ni ovo nije jedino mesto u haškoj dokumentaciji na kome se govori o ovakvim manipulacijama bosanske strane. Harland je, tako, svedočio i da “Muslimani nisu hteli stabilizaciju situacije” (tokom 1994. godine), dok u jednom dopisu Aliji Izetbegoviću (4. april 1995. godine) general Rasim Delić piše kako “produženje primirja nije prihvatljivo”, da “demilitarizacija Sarajeva ne dolazi u obzir”, te da “mi moramo i dalje govoriti da ćemo se braniti i nećemo prvi napadati (kao što to uvijek činite”. A u avgustu te godine, armijski general Rasim Delić navodi i ovo: “Posljednjih 15-20 dana pojavila se američka mirovna inicijativa za Bosnu i Hercegovinu. (...) Predsjednik Klinton ulazi u četvrtu godinu obavljanja dužnosti, a o vratu mu, kao Damoklov mač, visi nerješeno pitanje BiH. (...) Zbog toga je on riješio da mirovnu inicijativu iz ruku Evrope preuzmu SAD. On će nastojati da rat zaustavi po svaku cijenu što ne garantuje pravedno rješenje za BiH mada je od strane SAD više puta naglašeno da se legalne vlasti BiH neće prisiljavati ni na kakav plan. (...) Zbog mogućeg nepovoljnog razvoja mirovne inicijative po BiH, a u cilju stvaranja povoljnijih uslova državnim organima za pregovore, NAREĐUJEM: Intenzivirati aktivna b/d (borbena dejstva) na ratištima, ali dobro pripremljena i sa povoljnim rezultatima.” Sveopšta ratna hipokrizija, da ne upotrebimo težu reč, nije mimoišla ni predstavnike međunarodne zajednice. Veoma rečit primer pruža izveštaj Viktora Andrejeva, zamenika specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN, od 20. septembra 1994. godine. Posle sastanaka na Palama i u Sarajevu, u zaključku izveštaja Andrejev navodi: “Sa vedrije tačke gledišta, nameće se zaključak da je brza odluka generala Rouza da optuži Bosance za nedeljni napad, bila uspešna (reč je o onom napadu tokom Izetbegovićevog puta u SAD – prim. nov). Wegovi komentari su zamalo oslabili njihovu osnovnu prednost: međunarodnu naklonjenost i podršku izraženu kroz pozitivno izveštavanje medija. Ako u budućnosti budu opet preduzeli ovakve provokativne korake, mislim da će barem biti dovoljno pažljivi da ih bolje maskiraju.” Inače, tokom ove ture razgovora, kako beleži Andrejev, Radovan Karadžić besno je zbog bosanskog napada pretio da će ‘srušiti Predsedništvo’ ako se ova epizoda bude ponovila”, a rekao je i: “Ako nas međunarodna zajednica bude tretirala kao zver, onda ćemo se mi tako i ponašati.” Zversko ponašanje bosanskih Srba prema Sarajevu od početka rata, složiće se mnogi, zapravo ih je i dovelo u takvu poziciju. No, kako se vidi iz citiranih dokumenata i svedočenja stranih oficira i diplomata, situacija u Sarajevu i Bosni tokom rata nije bila nimalo crno-bela, iako ju je srpski medijski poraz učinio baš takvom. Da li je ovo pokušaj relativizacije stradanja Sarajeva i Sarajlija? Nipošto; počinjeni zločini isuviše su strašni da bi bilo šta moglo da ih relativizuje. Ovo je, samo, pokušaj da se razgrnu nametnute medijske simplifikacije, u dubokom uverenju da samo potpuna istina na koncu može dovesti i do suočavanja sa prošlošću i do (nekakvog) trajnijeg pomirenja na ovim prostorima.