Aleksandar Vajzner za NIN o svom istraživanju o masovnim ubistvima: Srbija je najopasnije mesto za život u Evropi

Skoro u dan kada se navršilo pet meseci od masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca, dan je počeo vešću da je u Niškoj Banji jedan trinaestogodišnjak ubio drugog na izuzetno surov način.

Povod za intervju sa Aleksandrom Vajznerom, docentom Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta za mir UN je njegovo istraživanje o masovnim ubistvima u Srbiji, a za rezultat istraživanja kaže da su brojke neumoljive.

Upravo ste završili istraživanje koje ćete objaviti u novembru i imate vrlo uznemirujuće rezultate. Šta je vaše istraživanje pokazalo?

Srbija je prva zemlja u Evropi po broju masovnih ubistava počinjenih za poslednjih deset godina i broju žrtava u tim masovnim ubistvima, u odnosu na broj stanovnika. U Srbiji se od 2013. do septembra 2023. dogodilo devet masovnih ubistava s ukupno 102 usmrćene i ranjene osobe, ili 1,42 na 100.000 stanovnika. Opasnost da građani Srbije stradaju u masovnom ubistvu je mnogo veća nego da građani Francuske ili Turske stradaju u terorističkom napadu u svojoj zemlji. U Francuskoj, u čijoj prestonici je 2015. samo u jednom terorističkom napadu islamističkih ekstremista stradalo 130, a ranjeno 416 ljudi, ukupan broj žrtava za poslednjih deset godina na 100.000 ljudi iznosi 0,95. Treća je Turska s 0,34. Tako je Srbija postala najopasnije mesto za život u Evropi u poslednjih deset godina. Poređenja radi, u periodu od 2002. do 2012. godine, u Srbiji su se desila tri masovna ubistva s trideset ubijenih i ranjenih osoba. Ukupna lista zemalja Evrope u kojima su se desila masovna ubistva poslednjih deset godina sadrži 25 zemalja.

Kako tumačite ogromnu nesrazmeru u broju masovnih ubistava u poslednjih deset godina i u periodu pre toga?

Reč je o kumulativnom efektu višegodišnje kriminalizacije, militarizacije i militarizma i socijalno-ekonomskog raslojavanja društva. Istovremeno smo temeljno i intenzivno razarali rezilijentnost mladih, kapacitete amortizacije problema i devastirali mentalno zdravlje. Takvu strategiju kontinuirano sprovodimo tri decenije, a sada smo u nekoj metastazi. Ne može to bez posledica. Za decu i mlade smo izgradili okruženje u kojem se afirmiše i nagrađuje nasilno ponašanje. To je već svima jasno. Zašto onda to ne menjamo? Zato što postoje interesne grupe koje značajno profitiraju od takvog stanja. Međutim, kao što u kućama u kojima se čuva oružje, najčešće, pre ili kasnije, strada neko od samih ukućana i njima najbližih, tako i u društvima koja ulažu u naoružanje i sopstveni militarizam i militarizaciju, najčešće stradaju građani samog tog društva.

Da li su majske tragedije bile prilika da stanje promenimo? Da li vas je iznenadilo gde smo danas, pet meseci kasnije?

Prošlo je već dovoljno vremena da barem obrisi ideje o temeljnim promenama u programima prevencije nasilja treba da budu uočljivi, a nisu. Nakon dva masovna ubistva u maju svi su govorili da Srbija više nije ista, da više ništa nije isto. U maju sam u intervjuu za Danas rekao da to ipak ne znači da nećemo nastaviti da se ponašamo isto kao ranije. Nažalost, rekao bih da sam bio u pravu. Znači, za mene, odsustvo promene paradigme i suštinskih promena i veće uranjanje u antagonizam nije neočekivano. Pet meseci kasnije, prosvetni radnici su ponovo u štrajku, s potpunim pravom, roditelji učenika su dezorijentisani i frustrirani, sasvim razumljivo, a učenici sve više gube motivaciju za učenje i bilo kakva očekivanja od školovanja. Takođe je ostalo kao ogroman problem i sve ostalo nasilje, ono koje se svakodnevno valja svim našim društvenim nivoima, segmentima, ulicama.

Da li su neke mere izvršnih vlasti u smeru prevencije bile valjane, a u čemu su bile pogrešne?

Eksperti koji su decenijama unazad bili neuspešni u prevenciji vršnjačkog nasilja žele da i nadalje budu ključni u programima prevencije nasilja Vlade Srbije, uprkos demonstriranom neznanju. Ne mislim na one koji su nesebično i stručno pružili i pružaju podršku žrtvama u još uvek kritičnoj situaciji, već na one koji su godinama u Ministarstvu prosvete razvijali pogrešan koncept prevencije vršnjačkog nasilja. „Ribnikar“ je bio jedna od prvih škola u kojima je Unicef započeo svoj program prevencije vršnjačkog nasilja. Posle brojnih godina njegove realizacije, shvatili smo da tamo sistem nije funkcionisao, kao i u brojnim drugim školama. Delimično je bila dobra početna faza programa, a kasnije aktivnosti su bile stranputica zbog pogrešnog modela prevencije vršnjačkog nasilja koji se značajno razlikovao od svetskih iskustava.

Najčešći narativi koje ti eksperti godinama plasiraju u medijima su da je Srbija postratni region sa velikim brojem interno raseljenih lica i još uvek visokom etničkom distancom, da se problem vršnjačkog nasilja dešava i u drugim zemljama i to značajno učestalije, da smo problem uvezli sa Zapada i da nije deo naše autentične kulture, da se nasilje svuda normalizuje putem sadržaja nasilnih video-igara... sve je to tačno, ali je od marginalnog značaja, jer nijedan od tih faktora ne igra ključnu ulogu u problemu pod kojim posrćemo. Problem je endemijski, između ostalog i zbog nepostojanja sistematskog i integrativnog modela prevencije, a zbog izuzetno niskog nivoa rezilijentnosti mladih i lokalnih zajednica, globalni negativni uticaji u nas ostavljaju teže posledice nego u drugim zemljama.

Kako tumačite Smernice Ministarstva prosvete, protiv kojih su prosvetari ustali, na čelu s nastavničkim većem čačanske gimnazije?

Ako dozvolite, pre bih rekao nešto o tome kako uopšte dolazimo do mera protiv nasilja, i to kroz primer SAD koje sada mnogi vide kao uzor za to kako treba postupati. Nakon masovnog ubistva u decembru 2012. u Osnovnoj školi „Sendi Huk“ u Konektikadu, kada je ubijeno dvadesetoro učenika od šest i sedam godina, kao i šest odraslih osoba, predsednik Barak Obama najavio je formiranje komisije koja će kreirati politiku koja treba da spreči nova masovna stradanja dece i da proizvede prave reforme. U januaru 2013, Obama je izneo poseban plan za zaštitu dece i zajednica i smanjenje oružanog nasilja, Now Is The Time to Take Action Against Gun Violence. Plan je kombinovao izvršne radnje, pozive na zakonodavnu akciju i aktivnosti koje bi učinile škole sigurnijim i povećale pristup uslugama mentalnog zdravlja. Bio je to rezultat konsultacija i zajedničkog rada sa preko dvesta različitih grupa roditelja, nastavnika, sportskih klubova, pravnih institucija, verskih lidera i eksperata za mentalno zdravlje. Međutim, desilo se nešto suprotno očekivanom.

Te 2013. godine, u SAD je vatrenim oružjem ubijeno 1.258 dece. Godine 2017. bilo je ubijeno 1.814 deteta, a u 2021. njih 2.590. Tokom 2020, u SAD je bilo 115 incidenata sa vatrenim oružjem u školskom okruženju, dok ih je 2022. bilo čak 305. Pretpostavljam da svako veruje da su SAD zaista ulagale ogromne napore i resurse, angažovale najbolje forenzičare psihologe i psihijatre, imale najbolju bazu podataka, brojna istraživanja i bile rešene da se izbore s problemom. Za nas je vrlo važno da znamo na koja vrata da zakucamo i potražimo pomoć i da znamo ko zna kako da ovaj problem rešava. Kao i da razumemo koje su dosadašnje mere i one o kojima se sada raspravlja, a inspirisane modelom iz SAD (video-nadzor, školski policajac, detektor oružja, metode kažnjavanja učenika i roditelja...) imale pozitivne, a koje negativne efekte. Sada usvajamo jednu katastrofalnu meru – udaljavanje učenika sa nastave u trajanju od pet dana u slučaju teže povrede obaveza i pravila škole. Ta mera je suprotna onome što znamo u nauci da je potrebno uraditi. Ona se verovatno prosvetnim radnicima čini kao ispravna, ali je pogrešna i dovešće do još većih problema.

NIN / Oliver Bunić

Problem u slučaju Srbije ste definisali kao endemijski. Na šta mislite?

U Bijeljini je 2015. godine u školskom dvorištu ubijen petnaestogodišnjak vatrenim oružjem. Iste godine su maskirani dečaci upali s pištoljima u školu „Vasa Pelagić“ u Beogradu i oteli dnevnik. Samo pukim sticajem sretnih okolnosti 2019. nije došlo do masakra u školi u Velikoj Plani, kada je nastavnik fizičke kulture uspeo da preotme „kalašnjikov“ osobi koja je naoružana upala u učionicu i zapretila učenicima masovnim ubistvom. U maju 2022, u Trgovačkoj školi u Beogradu je učenik u toku časa izvadio nož „skakavac“ i naneo povrede drugom učeniku. Bilo je u školama još mnogo drugih upozorenja da moramo da podignemo sistem prevencije oružanog nasilja adolescenata. Čak ni nakon užasnog iskustva iz Velike Plane sistem se nije dovoljno zabrinuo ili probudio, već su uslovi za rad prosvetnih radnika u školama postajali sve teži, a društvene promene koje okružuju porodice i školu sve više doprinosile daljem razvoju nasilja. Doduše, mi ni danas ne pristupamo problemu dovoljno odgovorno, uprkos tome što se pojedine osobe u sistemu silno trude.

Podsetiću vas na Izveštaj Centra za kontrolu lakog naoružanja u jugoistočnoj i istočnoj Evropi, koji je u skladu sa mandatom Programa UN za razvoj radio na jačanju nacionalnih kapaciteta za kontrolu i smanjenje proliferacije i zloupotrebe lakog oružja. Centar je 2007. organizovao konsultativni susret sa predstavnicima Ministarstva prosvete, nastavnicima, predstavnicima nevladinih organizacija... Ideja je bila da se u školama pokrene program jačanja svesti od rizika u vezi sa oružjem i prevencije incidenata. U spomenutom izveštaju stoji da je kod predstavnika Ministarstva prosvete, nastavnika i predstavnika nevladinih organizacija preovladala sumnja da bi ovakav program bio vredan i efikasan. Njihova sugestija bila je da ne postoji potreba ili opravdanje za njegovo sprovođenje i da ne treba da se primenjuje u školama. U izveštaju je utvrđeno i da je zvanična statistika o nasilju počinjenom uz oružje u porodičnom okruženju uglavnom nedostupna i da se pouzdano istraživanje ne može sprovesti. Najpogubnije po sistem jeste donositi nekompetentne odluke.

Od 2010. do danas je osnovano pet radnih grupa Ministarstva prosvete i Vlade RS, ili, u proseku se na svakih trideset meseci osniva nova radna grupa – za prevenciju nasilja, za sprečavanje vršnjačkog nasilja, za suzbijanje nasilja u školama, za zaštitu od nasilja... Sada zabranjujemo da učenici unose mobilne telefone u učionicu, a ne znamo koliko učenika unosi u školu raznog oružja, koliko se učenika svakodnevno oseća ugroženim i strahuje od toga da ponovo bude žrtva nekog vršnjačkog nasilja i nosi oružje da bi se zaštitilo i nema kome da se obrati za pomoć.

Da li imamo pokazatelje efikasnosti rada tih grupa? Da li vas je neko pitao da učestvujete u njihovom radu?

Javnosti nije poznato zašto su se prethodno formirane grupe raspadale, pa su formirane nove, ili su one radile paralelno, šta su učinci njihovog rada, jer nema evaluacija i izveštaja. Posle svakog većeg incidenta i uznemirenja javnosti, nastane nova radna grupa. Uostalom, ovaj problem se ne rešava na nivou radnih grupa. Nedostaje sistematski i integrativni pristup rešavanju problema koji mora da se gradi planski, temeljno i kontinuirano. Ukratko, nemamo kapacitet da rešavamo problem vršnjačkog nasilja i nasilja nad decom i mladima, pogotovu oružanog nasilja, jer nam izgradnja takvog društvenog kapaciteta nikada nije bila prioriteno pitanje. Od maja Srbija više nije ista, ali se mi i dalje ponašamo isto. Naše snažne afektivne reakcije nisu i ne mogu biti garancija promene. I dalje pokušavamo da rešavamo stvari ponavljanjem već propalih pokušaja. Koliko je meni poznato, u Srbiji postoji pet eksperata za prevenciju oružanog nasilja adolescenata, i, koliko mi je, takođe, poznato, niko od nas petoro nije uključen ni u jedan od programa ili timova koje vodi Vlada Srbije ili neko ministarstvo. Naravno, ne našom krivicom, već suprotno našim željama i inicijativama.

S jedne strane se govori da nema sredstava za poboljšanje stanja u prosveti, pa ni za implementaciju programa koji bi smanjio vršnjačko nasilje, recimo programa „Škola bez nasilja“ čiji ste autor, a s druge strane se novac upumpava u sektore odbrane i bezbednosti. Šta nam to govori?

Državni revizor je utvrdio da se svaki peti dinar u javnim nabavkama koje su proveravali trošio nenamenski i nezakonito, oko dve stotine miliona evra. U sivoj ekonomiji je oko šest milijardi dolara, a budžet Srbije godišnje izgubi preko jedne milijarde evra zbog korupcije u javnim preduzećima. Da ne govorimo o stotinama hiljada evra koje samo jedno javno preduzeće godišnje poklanja jednom sportskom klubu. Samo jedan odsto tog iznosa bio bi dovoljan da se svi problemi u obrazovanju radikalno bolje i dugoročno reše. Pozivanje na to da Srbija nije bogata i da nema novca koji je potrebno uložiti u školski sistem nije argument i opravdanje. To jednostavno nije tačno. U pitanju je naš odnos prema školstvu, u suštini prema deci i mladima. Pogledajte koliko se godišnje poslednjih godina povećava budžet za oružje, a koliko za prosvetu i nauku. Slično onome što smo videli u devedesetim.

Da li su razlog tome stalne tenzije i ugrožena nacionalna bezbednost? Pa, nisu. Ta ugroženost postoji zato što imamo vlast koja je nesposobna da državu vodi drugačije do produkovanjem neprijatelja i koja nas svojim očajnim akcijama stalno uvlači u nove krize koje se koriste kao izgovor za nove državne investicije u vojnu privredu u kojoj profit odlazi vlasnicima agencija za trgovinu oružjem. Zbog ogromnog profita u ovom poslu, u Srbiji je do 2020. godine broj kompanija koje se bave trgovinom oružjem porastao sa 150 na 233. Njihov ideal je nacionalni naučno-tehnološki i ekonomski razvoj zavisan i ucenjen od vlasnika vojnoindustrijskog kompleksa, model društva na koji je upozoravao još Dvajt Ajzenhauer, šezdesetih godina prošlog veka.

Među razlozima za nasilje ste pomenuli i proces društvenog raslojavanja, u kome takođe prednjačimo na evropskom nivou. Kako on pogoduje rastu nasilja i kako se naša država odnosi prema tome?

U nauci je poznato da socio-kulturni uticaji mogu da kreiraju epidemiju individualnog nasilja. Studija Svetske banke iz 2002. pokazala je da je u svih 39 zemalja koje su bile obuhvaćene istraživanjem broj ubistava pozitivno korespondirao sa porastom nejednakosti. Drugim istraživanjem upoređivani su podaci iz 26 zemalja Evrope za period od 1970. do 2007. godine i potvrdilo se da svakih jedan odsto povećanja nezaposlenosti vodi ka 0,79 odsto povećanja broja samoubistava i ubistava. Još jedna intersektorska studija iz 2012., sa presekom stanja u 165 zemalja, pokazala je da ekonomska nejednakost i siromaštvo jesu značajni prediktori ubistava. Ne radi se o apsolutnom materijalnom siromaštvu, već o procesu osiromašenja koje je posledica društveno-ekonomskih i političkih promena, dinamici devastacije životnih uslova, posledicama strukturalnog i kulturalnog nasilja i anticipacije daljeg negativnog trenda, zbog kojeg mentalno zdravlje egtistencijalno ugroženih i stigmatizovanih osoba bude narušeno do mere započinjanja serije (auto)destruktivnih odluka i ponašanja.

To su psiho-socijalni dezintegracioni procesi na individualnom nivou u određenoj populaciji, recimo najvećih društveno-ekonomskih tranzicionih gubitnika koji su ostali bez posla. Ali, to su i primeri delinkventnog ponašanja jednog broja dece i mladih, koji vrlo rano počinju da trpe zbog društvene marginalizacije i nepravde, žive u porodici koja je višestruko diskriminisana. Vrlo je važno razumeti da su to primeri društva u kojima postoji vrlo privilegovana politička klasa kojoj taj isti period predstavlja vrlo dinamičan period bogaćenja i osvajanja moći - političke, ekonomske, medijske. Ovakvo dinamično raslojavanje nije moguće na legalan i legitiman način, odnosno bez raznih zloupotreba i organizovanog kriminala. Znači promene u rastu i opadanju društvenih nejednakosti i njihova predikcija za neposrednu budućnost jesu generatori rasta i opadanja nivoa nasilja, između ostalog i (samo)ubistava, a ne materijalno siromaštvo per se. To je kontekst za sve odrasle, ali i za svu decu i mlade.