Specijalni rezervat Uvac: Dedovina koju je teško sačuvati

U procepu između zaštite prirode i nebrige o ljudima, starosedeoci sve brže nestaju, bez svoje volje ustupajući mesto bahatim došljacima bez ikakvog osećaja za lepotu koju uzurpiraju.

U prethodnim napisima u okviru serijala tekstova o Uvcu, NIN se bavio divljom gradnjom koja se prethodnih godina rasplamsala u investitorsku groznicu, sve više preteći da ugrozi zaštićenu prirodu. Pisali smo i o najezdi kvadova, pa i helikoptera koji remete mir beloglavih supova i drugih ugroženih vrsta ptica. Skretali smo pažnju javnosti na zagađenje podzemnih voda, kao i voda jezera zbog toksičnog otpada iz tamošnjih klanica, mlekara i pilana. Pokušavali da dobijemo odgovore na sporna pitanja od predstavnika svih nivoa vlasti, mahom uzalud.

Ukazivali smo i na promenljivi vodostaj akumulacija sa lošim posledicama po biodiverzitet. Govorili smo i o nesanitarnom smetlištu Goveđak kod Sjenice, kao i o besmislenoj nameri vlasti da sve đubre iz ovog grada, ali i Priboja i Nove Varoši, usmeri na Duboko kod Užica, uveliko pri kraju eksploatacije. Alarmirali smo na nekontrolisanu seču šuma koja izaziva eroziju zemljišta. Isticali smisao nadzora nad lovom i ribolovom, bez kojeg nema sklada u području pod protektoratom prvog stepena zaštite.

Tako je došao red da u fokus stavimo seljaka, starosedeoca tih oko 12.000 hektara, na koliku se površinu Specijalni rezervat Uvac proširio početkom ove godine. Taj seljak tvrdi da je žrtva mnogih „političkih odluka“, ali i samog upravljača, Rezervata Uvac d.o.o. „koji nema nikakav osećaj za potrebe lokalnog stanovništva“. Štaviše, rukovodstvo ovog organa i ne zna koliko ljudi živi na terenu kojim upravlja, kako tvrdi Marko Ćirović iz Akmačića.

Starosedeoci u sunovratu bespravnosti

Selo Akmačići je najveće i najbogatije u Opštini Nova Varoš, i najbliže ovom gradu koji se pamti po ekstremnom siromaštvu. To selo je raštrkano, kao svako planinsko, pa se i glavni put račva u razne pravce. Ako se krene makadamom, levo od Osnovne škole „Momir Pucarević“, za četiri kilometra se stiže do pitoresknog zaseoka od nekolicine kuća. Naš cilj je upravo domaćinstvo Ćirovića, karakteristično po povratništvu glave porodice, tridesettrogodišnjeg Marka, što je par ekselans presedan.

Jer, većina stanovništva se rasula, ognjišta se zagasila, žitelji otišli u gradove, trbuhom za kruhom. „Kad se jedna generacija izmesti iz svog matičnog okruženja, prekida se spona sa tradicijom, pa sve mora da se uči ponovo“, Marko sažima ono sa čim se sam suočava. Njemu je taj komad zemlje od 13 hektara – dedovina, gde je u detinjstvu provodio raspuste, živeći u Varoši.

„Tokom studija sociologije, preselio sam se u Beograd, a kad sam se oženio, otišao sam sa suprugom u Sloveniju, odakle mi je majka, i gde smo dobili dvoje dece“, on objašnjava. Sit velegradske vreve, ali i „automatizovanog života“ , odlučio je da „nešto pokuša“ na tlu sa kog vuče korene. Vukla ga je i lepota Uvačkog – ili Sjeničkog jezera, čiji se jedan od krakova prostire ni 100 metara ispod kuće. Iz dvorišta pogled puca i na maleno poluostrvo Begića breg i zaliv Šipovik.

Godovi na stenovitoj obali svedoče o veštačkom poreklu i tog dela jezera koji je nekad, pre izgradnje Hidroelektrane Uvac, bio potok. Na potok se vodostaj svede u doba kad jezero presuši zbog velike potrebe za strujom, ili njenim izvozom, što govori o nepatriotskom poslovanju energetskog sistema Srbije.

NIN / Zoran Ilić

Sklepana naseobina na Bregu nešto drugo poručuje. „To su za ove tri godine, otkad smo ovde, napravili razni lekari, advokati, ali i bivši rukovodioci državnih institucija, neki i sa vrlo problematičnom prošlošću“, Marko navodi. Zamenica „to“ se odnosi na petnaestak uglavnom natkrivenih kamp prikolica, što je već poznati sistem osvajanja teritorije. Naime, budući montažno-demontažni, ovi objekti ne podležu propisima o zabrani gradnje u zaštićenim područjima, sve iako su nadležni svesni da će uskoro biti prošireni betonskim terasama i stepenicama do vode. Uz svaku „udžericu“ ide i poljski klozet, što je neoboriv dokaz izliva fekalija u češće državno no privatno zemljište i dalje – u jezero. I sve to – u prvoj zoni sanitarne zaštite.

Nepokretnosti Ćirovića pokrivaju kuću od kamena i drveta, staru bar 100 godina, slično građenu štalu i nedovršenu dvospratnicu, zidanu devedesetih prošlog veka. Kako im se porodica proširila rođenjem Anke, porasle su i potrebe. Otud želja da dograde štalu, kako bi bilo mesta za još pokoju kozu i ovcu, ali i priželjkivanog konja. Al’, gle apsurda: iako je zemljište zvanično građevinsko, oni nemaju pravo da grade, već samo da postojeće rekonstruišu i adaptiraju.

„Takav se zakon primenjuje od proširenja Rezervata, sa čim Opština nema nikakve veze, i sama zakinuta za mogućnost da na svom posedu, u blizini pristaništa za turističke čamce, napravi Vizitorski centar“, objašnjava Boban Vasiljević, rukovodilac odeljenja za prostorno planiranje, stambene poslove, urbanizma i građevinarstva SO Nova Varoš.

NIN / Zoran Ilić

Sad, što je to mesto iz opštinarskih snova u neposrednoj blizini hranilišta beloglavih supova, i što im je građevinska dozvola uskraćena na apel novovaroškog udruženja Studenac i RERI-ja, a zbog prekršaja Zakona o planiranju, sasvim je druga priča (već ispričana u jednom od prethodnih tekstova).

„Ta pozicija Vizitorskog centra bila bi suluda i sa stanovišta turista koji pitaju gde je toalet, čim izađu iz auta na divljem parkiralištu kod pristaništa na brani Uvac“, ističe Milanko Luković, komšija Ćirovića. Jer, da je plan Opštine prošao, gosti bi morali da trče 200-300 metara da podmire osnovne fiziološke potrebe, kako Milanko primećuje.

Mere zaštite referišu i na nemogućnost postavljanja mobilnih toaleta duž pešačkih staza koje vode do nekolicine vidikovaca, pa i ovde ostaju nedolični ljudski tragovi. S druge strane, meštanima se sve zamera, uz stav Ministarstva ekologije da i „brabonjci zagađuju“. „Pre nekih godinu dana na naše imanje su došli ljudi iz Ministarstva i Rezervata i opomenuli me da moram da odmaknem štalu od jezera. Kako – kad je zimi po snegu i ledu, nekad i na minus 28, veoma teško obići stoku u štali gde je sada – na desetak koraka od kuće“, pita se Marko. I kako – ako mu je zabranjeno da bilo šta novo ovde izgradi, dodaćemo.

Od ovih paradoksa ipak je važnije to što se gradski oci i žitelji sela u okviru Rezervata slažu da je zakonska zaštita prirode „omča oko vrata lokalnog stanovništva“. Ipak, prvi ne čine ništa da život olakšaju drugima, pa čak ignorišu poziv da se u jednoj staračkoj kući izoluju osigurači koji vise sa bandere, ogoljeni. „S obzirom na to da je u opisu posla Rezervata da se brinu i o kulturnim dobrima - a svako starosedelačko domaćinstvo u ovo spada, s pravom očekujemo njihovu zdušniju podršku“, Marko podvlači.

Na obostranu korist bi bilo da ih tu i tamo neko obiđe i uputi ih u državne preporuke za đubrenje, primera radi, meštani veruju. Ili da ih upravljač s vremena na vreme snabde pijaćom vodom, koju žitelji Akmačića nemaju, ili je dobijaju sporadično. „Otkad je zatvoren naš matični izvor Bjelanac, zbog prisustva teških metala, a posebno žive u vodi, upućeni smo na alternativno izvorište Đenadića vrelo“, navodi Markova supruga Ivana. Živa je poreklom iz jedne od okolnih mlekara, budući da njom obiluju hemikalije za čišćenje proizvodnog posuđa, kako meštani pretpostavljaju, lišeni zvaničnih informacija. Ovo znači da nije došlo ni do istrage, ili da je nečija konkretna krivica zataškana.

NIN / Zoran Ilić

Đenadića vrelo je opet skromnog kapaciteta, dok je mreža bušna i dotrajala, opterećena ilegalnim priključcima, pa bi bilo nužno da bude zamenjena novim cevima. Tada bi žitelji ovog dela Akmačića bili opskrbljeni osnovnom životnom potrepštinom duže od par sati dnevno.

„Mi sarađujemo sa lokalnim stanovništvom u meri u kojoj možemo, s obzirom na ograničene resurse“, kaže Nikola Šaponjić, novi v. d. direktora Rezervata, tela kojeg Ćirovići drže za najodgovornije za svoju nezavidnu situaciju. Jer, s čuvarima se svakodnevno sreću, pa bi oni morali da prenesu „gore“ dug popis nepravdi kojima su izloženi meštani.

Ali, svaki potez Rezervata ograničen je saglasnošću Ministarstva ekologije i Zavoda za zaštitu prirode, kako naglašava Šaponjić. Iz tog razloga su (verovatno) čuvari pisali prijavu za postavljanje klupa, stola i table na strmini nad zalivom Šipovik, sve iako ih je poslala Turistička organizacija Zlatar. „Problem je (verovatno) u ovo malo betona kojim je inventar učvršćen u peskovitom tlu“, Marko nagađa. Milanku s druge strane nije jasno kako u Nacionalnom parku Tara, gde su mere zaštite prirode strože, klupa i stolova sa sve nadstrešnicom ima u izobilju.

Izgleda da je problem u (suviše) striktnom pridržavanju zakona što liči na strah od onih „iznad“. Taj strah se lomi na grbači nejakih, ali nekad i na sopstvenoj, pa upravljač SRP Uvac godinama pokušava da se davno izgrađeni Vizitorski centar na magistrali kod Kokinog Broda priključi na vodoizvorište Vraneša, kako bi konačno stekao upotrebnu dozvolu. Tome nasuprot, ingerencije glede divlje gradnje upravljaču su ograničene na pisanje prijava koje posle niko ne procesuira. Ili ilegalni neimari plate skromne kazne, pa nastavljaju da zidaju. Tako je i sam Rezervat Uvac d. o. o. u nekoj vrsti procepa, bar kako zaposleni ističu.

Za prilježniju brigu o stanovništvu, Rezervat nema sredstava koja su namenski opredeljena od države, po rečima Šaponjića. U čemu je onda „kvaka“, ako je pre neku godinu Rezervat deo novca vratio u budžet, kako je Marko obavešten? Verovatno u tome što niko iz vlasti nije zaista razmišljao o održivoj budućnosti uvačkih lepota, koja mora da uključi opstanak naroda.

U taj manjak vizije može da se ubroji i odbijanje Opštine Nova Varoš da se Ivani pruži pomoć od 345.398,70 dinara, na ime rođenja trećeg deteta, u prvom pokušaju. Naime, Azra i Jakov su rođeni u Sloveniji (kako rekosmo), pa se valjda ne računaju u srpsko stanovništvo. Tek upornim opsadama nadležne službe, Ivana se izborila za to što joj pripada. Za to vreme, trpeli su svakodnevni poslovi – muženje koza, spravljanje sira, hranjenje živine i druga briga oko domaćinstva.

Na popisu aktivnosti preko kojih Ćirovići preživljavaju je i sakupljanje lekovitog bilja i gljiva, vožnja turista čamcem Uvačkim jezerom i pružanje usluge smeštaja gostima. Na svaki od tih aspekata svog, ali i opstanka svih drugih žitelja zaštićenog područja, Marko ima bar poneku zamerku, utemeljenu na zdravoj logici.

NIN / Zoran Ilić

„Džaba ti subvencije po grlu stoke, kad je to vrsta medveđe usluge. Ovdašnjim seljacima treba da se obezbedi otkup svega što proizvedu, a ne da moramo da bacimo krompir jer se uvozi jeftiniji i nekvalitetniji“, Markova je primedba na račun populističkih mera države, njima nenaklonjenih. Za dozvole da jezerom prevoze turiste, meštani svake godine konkurišu pod istim uslovima kao i kandidati iz Kragujevca, Čačka, Užica.., žali se i Milanko, pa ni tu nema ni traga razumevanju za održavanje lokalne zajednice. Da se naspe makadamski put do njihovih kuća, osut svakim nevremenom, moraju da moljakaju Opštinu, sa tek povremenim uspehom. A boljim putem bi se bitno povećao broj gostiju.

Jedino što besprekorno funkcioniše jeste prevoz dece do OŠ „Momir Pucarević“. Međutim, i ovo je u nesaglasju sa odlukom da se zatvori vrtić u centru sela, za čiji su petogodišnji rad dali novac Fondacija „Đoković“ i Svetska banka. Tek nakon Markovog pritiska, vrtić je ponovo otvoren na radost šesnaestoro dece i njihovih roditelja, pretovarenih obavezama.

Život meštana Akmačića olakšala bi i ideja koju dele Marko i Milanko. Naime trenutna početna stanica čamaca koji krstare Uvačkim jezerom je litica kraj brane Uvac, gde nije dozvoljeno ni zaustavljanje, ni fotografisanje, dok je pristup vodi strm i klizav. „Poslali smo dopis Ministarstvu za zaštitu životne sredine i SRP Uvac sa pet predloga vezanih za desetogodišnji plan upravljanja Rezervatom, za period od 2023. do 2032. Jedan od njih je bio da čamci kreću sa poluostrva Begića breg, gde je padina blaga i gde je parcela opštinsko vlasništvo. Put do tog odredišta već postoji, i to vekovima jer su tuda prolazili karavani od Sarajeva i Dubrovnika prema Novom Pazaru i dalje put Istanbula, pa bi se posetiocima skretala pažnja na ovdašnje dragoceno istorijsko nasleđe. Gosti bi prolazili kroz okolna sela, u mogućnosti da kupe sir, kajmak, parče heljdopite i sve drugo što lokalno stanovništvo proizvodi“, komšije nabrajaju prednosti svoje zamisli.

A šta ćemo sa vodostajem koji zna drastično da opadne? To je stvar koja bi morala da se reši i zbog rizika da se pokrene klizište i izvrši atak na živi svet u jezeru, odgovaraju uglas. Tako jedno drugo vuče – u sunovrat.

Princip održivosti bez održivog naroda

Milanko je neke od svojih zamisli hteo da sprovede u delo, ali su ga spotakle mere zaštite, nametnute formiranjem Rezervata 2006. godine. Tako, kad je zaravnao teren na svom posedu, u želji da napravi mesto „gde bi turista mogao da sedne, popije kafu i nešto pojede“, inspekcija ga je primorala da obustavi radove i sve vrati u pređašnje stanje. Posle se latio pravljenja auto-kampa na Begića bregu, na parceli takođe u svom vlasništvu, ali se u međuvremenu Rezervat proširio na gotovo dvostruku površinu, zahvativši i taj prostor, pa čisto sumnja da će dobiti dozvolu u čije se pribavljanje uveliko upleo. Tako je izgubio i vreme i novac, a nadasve nadu u opstanak.

„Baš bih voleo da vidim te što crtaju granice Rezervata i priupitam ih zašto su njima obuhvaćena drevna naselja“, kaže nekako prkosno. Prkos drugih većinom je splasao, pretvorivši se u pomirenje sa životarenjem. U tom beznađu, mogu samo da nemo posmatraju kako niču divlja naselja nekih imućnijih i zaštićenijih vlasnika.

Apsurdno je i to što ono malo starosedelaca ništa agresivno ne bi radilo prirodi, zagovarajući tradicionalno bavljenje poljoprivredom i čak sakupljačkom delatnošću. Kad bi se vratio drevni metod gajenja stoke, hranilište beloglavih supova ne bi bilo potrebno, kao veštačka alatka. „Kako će supovi preživeti ako se hranilište zatvori, generacijama naviknuti da im se ugađa“, Marko upozorava.

Leksički noviteti poput „održivog turizma“, koji neodređeno prate zamišljenu utopiju, povod su za njegovu opservaciju „zar mi nismo održivi, ako smo ovde opstali više od hiljadu godina“. „Takođe, zar održivi turizam ne znači da i ti i gost budete zadovoljni“, on poentira. Ova oblast preživljavanja, njegovog a i drugih stanovnika Rezervata, otkriva još jednu poražavajuću činjenicu. „Kineski turisti znaju mnogo više o okolnostima naših života od samog upravljača zaštićenim područjem“, naglašava gotovo pobedonosno. Jer, to je još jedan od argumenata za njegovo nezadovoljstvo ophođenjem nadležnih.

Da su neke „budže“, sa političkom ili finansijskom (a često i jednom i drugom) zaleđinom, Milanko i on se ne bi obazirali na zabrane, već bi pravili šta im se hoće, po ugledu na tako opisane. Međutim, u neposlušnosti propisima sprečava ih „lični moral“, kao i uverenje da time ne bi „promenili društvo nabolje“. I šta bi onda uradili? Utopili se u besprizorni prosek, nekad oličen i u važnim funkcijama i pozicijama u vlasti.

Kad smo već kod toga, i - da je Marko teoretičar zavera, mogao bi da posumnja da je na meti onih koji propisuju pravila zbog svog porekla. Njegovog dedu Milojka mnogi su zvali Poslednji Mohikanac jer je prkosio takozvanom progresu, držeći se usamljenosti i pravog sklada sa prirodom. Oca su mu etiketirali kao „ostrašćenog Žutog“, jer se nije slagao sa državnom politikom. I sam se Marko oglasio u dnevnom listu Danas, tvrdeći da njegova odluka da se vrati na dedovinu, polako „postaje neodrživa zbog strukturalnih prepreka“, pa i to teoretski može biti razlogom za saplitanje.

Ali, Marko je realan, znajući da njegovu sudbinu dele svi koji su odlučili da ostanu na svojim ognjištima. U procepu između zaštite prirode i nebrige o ljudima, starosedeoci sve brže nestaju, bez svoje volje ustupajući mesto bahatim došljacima bez ikakvog osećaja za lepotu koju uzurpiraju.