Luka Babić za NIN: Nisu svi isti, u politici ima i neukaljanih ljudi

Recimo da je ova naša sredina Bronks. On je onda naš NBA igrač. Đak generacije škole „Vladislav Ribnikar”. I na putu da to bude i u Trećoj gimnaziji, gde je četvrta godina. Pobednik je. Onaj koji nosi sam po sebi poruku - Moguće je. Ako pitate Luku Babića, aktivistu udruženja „I mi se pitamo”, kako zaraziti ovo društvo virusom uspeha, on će vam između ostalog reći: „Izbori su ta mogućnost. Mi upravo to pokušavamo da kažemo mladima. Da mogu da pobede. Da odlučuju o svojoj budućnosti sami. I da je ovo naša zemlja, „u kojoj se neće igrati po mojim, njihovim ili tuđim pravilima nego po zajedničkim, pristojno, ljudski”.

Kako posmatraš Skupštinu, tamo su oni koji odlučuju o našoj sudbini, kako ti izgledaju?

Na prvi pogled smešno. Na drugi, tu nema ničeg nimalo smešnog. Poražavajuće je da narodni poslanici, predstavnici naroda koji bi trebalo da odlučuju o najvažnijim pitanjima u državi nemaju dostojanstvo, integritet i poštovanje prema instituciji u kojoj su, a ni prema samima sebi.

Kada bi tvoju generaciju podelili u dva tabora i smestili u Skupštinu, kakvi biste bili?

Mi nikada ne bismo bili takvi.

Šta bi vas ograničavalo?

Etika. Ljudsko dostojanstvo. Moral. To nedostaje generalno tim ljudima koji odlučuju o našoj sudbini i oni taj posao ne bi trebalo da rade ni u ludilu. Oni su bez morala, integriteta i ličnog dostojanstva. Bave se stvarima potpuno nevezanim za rad Narodne skupštine, za život građana, toliko banalnim i mizernim da je to sramotno i neverovatno. Prvi utisak je da se zapitate - je l’ ima tu uopšte nekog dnevnog reda. Čime se ovi ljudi uopšte bave? I jasno vam je - oni se bave samo svojim interesima. I prilično su nepristojni u svojim nastupima.

Oni su predstavnici naroda?

Ali Narodnu skupštinu ne bih poistovećivao sa narodom i državom u kojoj živim. Saziv Narodne skupštine, ponašanje poslanika ne može da mi govori o karakteristikama jednog naroda i njegovih osobina već o (ne)spremnosti naroda da se zauzme za sebe. Poslanici su skupina pojedinačnih interesa i sigurno nisu najbolji od nas. Oni su tamo zbog svojih interesa a ne interesa zajednice. Oni ne obavljaju zadatak koji im je poveren a to je da se bave problemima zajednice i da ih rešavaju.

Kada neko kaže - svi su isti, šta ti odgovoriš?

Nisu svi isti! Postoje ljudi u opoziciji neukaljani, neumešani u kriminalne afere. Postoje oni koji nisu ni imali prilike da tako nešto učine. I postoje ljudi u opoziciji koji imaju integritet i dostojanstvo i to je jasno vidljivo. Afere izbijaju iz dana u dan o umešanosti državnih funkcionera sa kriminalnim miljeom.

Imali smo masakr baš u tvojoj osnovnoj školi. Šta je crvena linija, kada mladi kažu - e sad ipak moramo da se uključimo u izbor za budućnost?

To vreme je prošlo. Ta crvena linija je pređena. I važno je da mladi izađu na izbore i sami odluče o svojoj budućnosti i da grade društvo po meri etike, dostojanstva, morala.

Kako se grade dostojanstvo i etika?

Kroz školu, porodicu, društvo. Mene lično, bilo bi sramota da nemam empatije, solidarnosti, dostojanstva, interesa za zajednicu, već da sam vođen samo sopstvenim interesima.

Imaš 18 godina i ponosan si na ono što živiš, ko si i kako se ponašaš?

Apsolutno. Ponosan sam na svoje okruženje i na to što smo se izborili za državnu maturu, ponosan sam na način na koji se borimo, na način na koji razgovaramo međusobno, na način na koji se ophodimo prema drugima, i na socijalnu kulturu koju iskazujemo.

Da li bi sebe mogao da zamisliš u ulozi poslanika?

Nikada!

Kada bi stao za govornicu, šta bi im rekao?

Tako nešto ne bi moglo da mi se desi. Ja nikada ne bih postao to što su oni, ti likovi iz drama Nušića i Domanovića. Nije moguće da se tako nešto desi. Ne bih se u takvoj situaciji nikada našao, ali znam šta jedino narodni poslanik treba da govori, a to je da se bavi isključivo dnevnim redom i pravilima poslovnika i modelima ponašanja koji bi trebalo da su odavno jedino društveno prihvatljivi.

Četvrta si godina gimnazije. Možda bi mogao predavanje o etici, moralu, dostojanstvu da im održiš?

Nije na meni da tako nešto radim. Ali mogu da pozovem sve da shvate da je važno da uzmu budućnost u svoje ruke, da ne dozvolimo drugima da odučuju o stvarima koje se nas vrlo neposredno tiču. I ukoliko ne vidimo idealno rešenje, hajde da glasamo za najbolje moguće. Ukoliko mislimo - svi su isti, hajde makar da im pokažemo da su promenljivi i da ne smeju da se bahate, smenićemo i njih. Hajde da pokažemo da je u stvari ova država u rukama naroda, a ne uskog kruga ljudi.

Hajde da ne budemo društvo ljudi koji se međusobno ne uvažavaju, ne poštuju, hajde da ne živimo kao da nemamo kulturu. Hajde da budemo društvo koje će smanjiti korupciju, ukloniti loše vrednosti i promovisati pozitivne i lepo i pristojno vaspitanje.

Ako ne dođe do promene sistema, kada završiš fakultet, osnuješ porodicu, da li ćeš umeti da se snađeš u takvom društvu?

Nastaviću da se borim i da dajem sve od sebe da bude drugačije, ukoliko ostane isto, a sumnjam da će ostati isto. Hoću društvo u kojem se ljudi ne vode ličnim interesima u institucijama koje odlučuju u naše ime i našu zajedničku korist. Hoću društvo u kom vlada empatija i koje je vođeno zajedničkim interesima, u kojem se kultura, moral, etika, dostojanstvo podrazumevaju.

Vidiš sebe kako ostaješ ili ideš ako ne uspeš u svojoj borbi?

Ostajem ovde. Studiraću i živeću ovde jer volim ovu zemlju i hoću da bude bolje ovde. Ovo je i moja zemlja.

Misliš da su tu tvoja pravila ili su njihova?

Nisu ni moja a ni njihova, nego bi trebalo da su naša. Izborićemo se da budu naša.

NIN / Đorđe Kojadinović

Imaš li neko zamišljeno društvo kakvo bi voleo da je Srbija?

Ono što bih voleo, to je neka utopija. Da vlada, kao što sam rekao, među ljudima saosećanje, svima zajednički interes.

Kako ćemo stići do njega? Političari se nadmeću u prostakluku. A mi smo društvo u kom osuđenik uđe u školu, odgurne nastavnika, kaže - e sad ja. Umesto dnevnika, izvadi pištolj na sto, i drži čas – kako najlakše ubiti čoveka. Neko sa strane mislio bi da je replika filma, ali to je naša realnost. Šta bi nekome van ove zemlje rekla tvoja generacija o tome?

Mi, moja generacija živi u tome. Oni pokušavaju da to normalizuju iako to nije normalno. To može biti zabavno, ali ne i normalno. Mladi ne misle da je to normalno.

Porast nasilja, zlostavljanje u školama, ne mora nužno da bude vezano za politiku i političare. Vidno se afirmišu loše vrednosti i to ima svoje posledice, dok neko na tome, na promociji loših vrednosti zarađuje.

Kao kada deca izvuku nastavnici stolicu, dok je njen sin u susednoj učionici. Kako bi se ti osećao? Šta bi radio da si na mestu njenog sina?

Ne umem da odgovorim na to pitanje, ni da se stavim u tu situaciju. Osećao bih se loše. Ali zato baš sva deca koja imaju pravo glasa, ti mladi, čiji su roditelji uniženi, obespravljeni i po čijem dostojanstvu gaze, moraju to prekinuti. Moraju imati nadu u bolju budućnost i založiti se za bolju budućnost. Svemu lošem dođe kraj. I sve što je loše je moguće prekinuti. Naše je da želimo i da se trudimo. Naše je da izađemo i glasamo za sebe i svoje roditelje.

Pozivaš na veru i nadu, vrednosti u društvu u kom institucije funkcionišu tako da hapse automobil lamborgini a ne vozača?

Baš zato treba glasati. Zar je potrebna bolja pozivnica za izbore? Mladi su ovde prinuđeni da prate cene školovanja, hrane, prevoza… Niko nema volju, ali smo prinuđeni da to pratimo. I zato treba sve ohrabriti. Treba imati nade, treba se boriti. Toliko ima loših stvari da svakome nešto mora da smeta. I moramo urediti ovo društvo, institucije i državu. Ali, pre svega ćemo biti ljudi i međusobno ćemo razgovarati. Nećemo ništa nametati, nećemo siliti, vodićemo se osnovnim ljudskim osećanjima i bićemo ljudi jedni prema drugima. To ljudski u nama nije zaboravljeno, to da budemo ljudi jedni prema drugima. Većina bi volela da se jedni prema drugima ophodimo ljudski.

Šta si zaključio o nama i drugim narodima, izučavajući istoriju? Šta nas razlikuje kroz vekove od drugih? Kako smo od pobednika teških ratova hodom unazad postali varvari sa Balkana a ne hrabri vikinzi poput Šveđana?

Karakteristike naroda ne bih generalizovao. Svaka generalizacija naroda je temelj za ksenofobiju, mržnju, a narod se teško može generalizovati. Ima mnogo različitih karaktera i tipova ličnosti. Mogu da poredim i primetim da kod nas fali sistema, odgovornosti, elana i dobre volje, dok kod njih, razvijenih zemalja EU, postoji sistem uređene države.

Aktivista si udruženja mladih „I mi se pitamo”. I, da li vas pitaju?

Pokušali su u nekoliko navrata da se ne pitamo, ali podigli smo glas, tako da su nas ipak pitali. Oni bi voleli da se ništa ne pitamo, ali kada podignemo glas ipak se pitamo.

Kako ste nastali, kako ste se organizovali?

Projekat državne mature, nepravedno rešenje, predstavili su nam kao gotov projekat i pokušali da nam zamažu oči, da se sa nama ne konsultuju i da nas ne pitaju. Prepoznali smo da je to problem svih mladih, taj projekat državne mature, udružili smo se i izborili za izmenu državne mature.

Učestvujete na protestima?

U protestima „Srbija protiv nasilja” da. Na protestima sam koji afirmišu neke vrednosti koje afirmišem i ja. Bio sam mlađi i moj prvi protest je sa roditeljima u Hercegovačkoj, Savamala. Prvi protest na koji sam otišao sam su bile prve blokade zbog Rio Tinta. Naša organizacija sada želi da pokrene mlade da izađu i glasaju, da odlučuju o svojoj budućnosti.

Da li mladi misle da mogu nešto da promene izborima ili su odustali iako su tek dobili pravo glasa?

Postoje oni koji su puni optimizma i entuzijazma da može nešto da se promeni, oni koje uopšte ništa ne interesuje i pesimisti. Naš je zadatak da pesimiste ohrabrimo, nezainteresovane da zainteresujemo, a one pune optimizma da nagonimo da još više shvate da je izbor najdemokratskiji i jedini način kako odlučujemo o vlasti, odnosno o svojoj budućnosti.

Optimisti, pesimisti, nezainteresovani. Kako nastaju te razlike među mladima?

Sve potiče iz kuće. Optimisti, pesimisti i nezainteresovani formiraju se takvi u svojim kućama, gledajući i slušajući roditelje. Model ponašanja i mišljenja prenosi se sa roditelja na decu. To je ono što se meni čini na osnovu razgovara koje smo imali do sada vezano za izbore. Na kom je nivou zainteresovanost u kući za izbore i vera da se tako može uticati na sopstvenu budućnost, na tom nivou je i kod dece. U poslednje vreme čini mi se da bi mladi mnogo lakše prihvatili optimizam, da postoji nada, da mogu da poboljšaju društvo, da krenemo u ispravnom pravcu iako u kući nije takva atmosfera. Tako da i kod mladih to nije zabetonirano, može se promeniti. Mladi bi ipak da se krene u ispravnom pravcu, iako nismo baš sigurni ko je nosilac tog pravog pravca, ali ono u šta smo sigurni jeste ono što svi vide - da je ovaj vladajući pravac potpuno neispravan.

Šta mladima najviše smeta? Kako se taj neispravan pravac, kako ga nazivaš, odražava na život u kućama mladih i njihovih roditelja, unutar četiri njihova zida, za koji institucije nisu zainteresovane?

To je ono čime svaki političar propušta da se bavi, a to je svakodnevni život. Škole u koje ulazimo svaki dan su u katastrofalnom stanju, naše nastavnike sistem je potpuno ponizio. Moja škola je spomenik kulture. E, nas je 1. septembar sačekao tako da je inspekcija zatvorila jedno krilo škole zato što je nebezbedno. Međuspratna konstrukcija je težila da padne.

S obzirom na to da 65.000 ljudi godišnje napusti zemlju, ove godine je više od 2.000 studenata manje? Ljudi odlaze zbog siromaštva, nesigurnosti, besperspektivnosti i socijalne nebrige? Kako to mladi doživljavaju?

Generalno se krećem kroz grad i ne mogu da kažem da su preterane razlike u Beogradu, ali ono što me poražava je razlika između Beograda i unutrašnjosti Srbije. Živim na Vračaru i istina je, da se ne lažemo, „krug dvojke” je povlašćen, ali ono što svi mi vidimo je velika razlika između glavnog grada i recimo, juga Srbije, istočne Srbije. Vidimo kako se živi, to materijalno stanje, ali i mentalitet, pa čak i slobode. Manji gradovi širom Srbije van izbornih kampanja potpuno su oblepljeni plakatima SNS-a, i vi vidite da tu alternative ne postoje. Južnije, istočnije, ka Bugarskoj, gde hoćete, svugde je nedostatak sloboda, alternative i dominacija vladajuće partije.

Zašto je onda najviše mladih spremno na bunt i aktivizam iz srednjeg sloja, a nema masovne pobune mladih koji su najugroženiji? Oni su zauzeti još od srednjih škola pripremama za odlazak iz zemlje?

Nisam siguran da je jedini njihov plan kako da odu iz zemlje. Što se tiče spremnosti na aktivizam, to zavisi od razmišljanja u kući, odnosno roditelja. Ukoliko mogu da osete kod roditelja da se vredi boriti, oni će to slediti. Ukoliko ne, manje su šanse.

Ima aktivističkih organizacija mladih i u unutrašnjosti Srbije. Da li ste povezani?

Ima ih i mi imamo članove koji nisu iz Beograda, sa juga su, iz Kruševca, Leskovca, Vranja, Kraljeva… Ali postoje i organizacije koje nisu vezane za nas u Novom Pazaru, na jugu, na severu u Kuli, Apatinu… I svi smo povezani uglavnom preko mreža.

Na čemu ćete zasnivati kampanju animiranja mladih za izlazak na izbore?

Biće bazirana na neposrednom kontaktu sa mladima, ali će biti to i jaka kampanja na društvenim mrežama.

Šta su vaše poruke? Zašto je važno da mladi izađu na izbore?

Mladi treba da znaju da mogu da preuzmu budućnost u svoje ruke, da odlučuju o svojoj sudbini. Izbori su prilika da odluče kako će njihova budućnost da izgleda i da ne treba da prepuštaju nekom drugom da odlučuju o tome umesto njih.

Ako su naučeni da su svi isti, da nema promena, da je demokratija laž, kako ćete ih ubediti u suprotno?

Ne slažem se da su svi isti, ali čak i da jesu, oni nisu tako bahati na početku kao posle 10 godina. Čak i ako su svi isti, hajde da dovedemo nekog drugog istog, koji će na početku biti drugačiji, pa ćemo i njega smeniti. Hajde da pokažemo da su oni ipak smenjivi, da možemo da ih menjamo da se ne bi bahatili.

Da li si čuo od mladih da su njihovi roditelji ucenjeni radnim mestima, jer reč je o egzistencijalnim pitanjima, računima za struju, kupovinom hrane…? Da li se taj sistem ucena onda prenosi i na mlade?

Dobrom voljom i vidnim elanom možemo sve njih da animiramo, da ih ubedimo da smo uz njih i da svi zajedno možemo doneti promene. I da je to način da zaštitimo jedni druge.

Sediš s nekim drugom, agnostikom, on negira svako tvoje uveravanje da su promene moguće. I, šta mu ti govoriš?

Do sada nisam naleteo na baš tolikog pesimistu koji ni u šta ne veruje. Poredim nas ipak sa drugim državama koje su iz teških okolnosti uspele da se izbore za pravednije sisteme. Promene su zdrave. Svaka promena može doneti nešto dobro. Nisam siguran da je promena nešto što nas vodi u gore. Naprotiv, promene su lekovite.