Miketić, Ristić, Todorović... Terminalna faza zloupotrebe institucija - kad se diskredituje pomoću policije i tužilaštva

U razmaku od svega dva dana, dva čoveka iz unutrašnjosti poslužila su kao pokazna vežba kako će u ovoj predizbornoj kampanji proći svako ko se usudi da drugačije misli ili kaže nešto protiv vladajućeg režima, a kao šlag na torti dogodila se afera ,,Miketić“. Prvo je predsednik u Hit tvitu „diplomatskim rečnikom“ nazvao predsednika beogradskog odbora stranke Zajedno „ljudskom sramotom“, ali da on o tome ne sme mnogo da priča?! Zatim se ujutru Đorđu Miketiću javio onaj koji izgleda sme da priča o onome o čemu predsednik ne sme i poslao Miketiću fotografiju, na kojoj se on nalazi sa ženskom osobom u intimnoj atmosferi. 

Taj što sme da priča o onome o čemu Vučić ne sme, nije se predstavio, ali mu je ,,potpis“ poprilično prepoznatljiv. Pošto su zli jezici, pa i sam Miketić taj ,,potpis“ prepoznali kao potpis BIA, služba se brže-bolje oglasila sa dva smehotresna saopštenja, u kojima navodi da oni nemaju ništa sa tim i da to nije predmet njihovog interesovanja, ali da onako usput znaju i da je to skrinšot snimka koji je autentičan, da znaju da ga je napravilo treće lice i da će oni sprovesti detaljnu istragu o nečemu što ih uopšte ne zanima.

Naravno, nisu propustili da skrenu pažnju Miketiću i medijima da prestanu sa „napadima na vrhovnog komandanta“. To što je predsednik pričao u Hit tvitu, naravno, nema nikakve veze sa ovom aferom i svaka sličnost sa stvarnim događajima i likovima je slučajna.

MUP, za razliku od pobratimske službe, nema baš tako sofisticirane metode. Ratni veteran iz Kuršumlije Zvezdan Ristić, nakon što mu je ministar Nikola Selaković uručio boračku spomenicu za učešće u ratovima devedesetih godina, usudio se da 3. novembra razvije transparent ,,Kosmet je Srbija. Vučić je izdajnik“ i dostojanstveno siđe sa bine, ostavivši na njoj zabezeknutog ministra. U narednih 15 minuta, Zvezdan je uspeo da se vrati kući, da ga usput iz policije zovu na mobilni telefon koji je bio ugašen i da mu na vrata zakuca policijski inspektor, koji ga je pozvao u policijsku stanicu kako bi dao izjavu povodom ovog neprijatnog događaja po ministra Selakovića i predsednika lično. 

Da nije bilo medija koji su ovu vest preneli - i vuk sit i ovce na broju. Međutim, pošto javnosti i nije bilo baš najjasnije zašto je veteran priveden, MUP se oglasio čuvenim zvaničnim saopštenjem gde je, po pravilu, sam sebe pokopao. U tom saopštenju smo mogli da pročitamo da je Ristić saslušan u svojstvu građanina, zbog toga što je pokazao transparent pred 450 ljudi i da je postojala sumnja da se u radnjama Ristića stiču obeležja krivičnog dela izazivanje panike i nereda.

Kako izgleda biti saslušan u svojstvu građanina

Kako sam policijski posao, pre nego što sam se ,,latio pera“, radio skoro deset godina i saslušao stotine ljudi u svojstvu građanina, probaću najplastičnije da objasnim šta znači biti saslušan u svojstvu građanina. Najprostije rečeno, to je policijska radnja koja se preduzima kada policija posumnja da neka osoba možda ima neka saznanja o nekom krivičnom delu. Takva izjava može da služi samo kao indicija u daljoj istrazi, a kao dokaz na sudu je ništavna. Znači, glavni ,,impuls“ da nekoga tako saslušate je sumnja. Međutim, sumnja u pravnom smislu ima svoju definiciju i svoje kategorije, kao što su osnov sumnje i osnovana sumnja. Sve ostale sumnje su u kategoriji baba-Milevinih sumnji i takve sumnje može svako da ima, sem policije i tužilaštva.

U slučaju veterana Zvezdana Ristića policija se vodila upravo ovom baba-Milevinom sumnjom, jer krivično delo izazivanje panike i nereda je jasno definisano zakonom i onaj ko ga učini bi, na primer, morao javno da kaže, na nacionalnoj frekvenciji, pred milionskim auditorijumom, usred pandemije: ,,Groblja će nam biti mala!“.

A transparent ,,Kosmet je Srbija. Vučić je izdajnik“ je slobodno izražavanje političkog stava, zagarantovanog našim izranjavanim Ustavom. Takvih i sličnih transparenata je bilo na stotine tokom masovnih protesta ,,Srbija protiv nasilja“ i ne videh da je zbog njih iko priveden. Ovakve transparente bi, naravno, trebalo razlikovati od transparenata ili izjava kojima se poziva na nečije ubistvo ili nasilno menjanje ustavnog poretka, što zaista predstavlja krivično delo. A konkretno ovaj transparent paniku je mogao da izazove samo kod ministra Selakovića i predsednika Vučića, a nerede samo u redovima SNS-a, jer neko nije igrao po napisanom scenariju. No, to nisu obeležja krivičnog dela izazivanje panike i nereda u zakonskom smislu.

Jednom rečju, policija ovde nije imala apsolutno nikakav zakonski osnov za postupanje, pa makar to bilo i saslušanje Ristića u svojstvu građanina. Međutim, iako saslušavanje nekoga u svojstvu građanina formalno-pravno gledano nema veliku težinu, ono de facto može da deluje poprilično neprijatno i stresno za čoveka koji nikada nije imao problema sa zakonom. U Srbiji ljudi još uvek zaziru od policije, takav nam je mentalitet, a ni policija se ne trudi bogzna kako da promeni nešto povodom svog imidža, pa stoga inspektor na vratima nečijeg stana koji poziva čoveka ni krivog ni dužnog na nekakav razgovor, u njemu mora da probudi osećanje izvesnog straha.

Kada se na sve to doda i mala sredina u kojoj se to dešava i da se na saslušanje poziva zbog političke parole, dobija se savršen recept za zastrašivanje. I za to se koriste institucije, a sve to uvijeno je u ukrasni papir navodnih zakonitosti. Običan čovek, pa i neki mediji ne prave mnogo razliku između saslušanja u svojstvu građanina i u svojstvu osumnjičenog, iako je razlika ogromna. Onaj koji je pozvan na razgovor se uglavnom oseća kao da je osumnjičen i uhapšen, a mediji će uglavnom preneti vest kako je neki građanin priveden, ne udubljujući se mnogo u pravne forme. Sve to skupa odaje lažnu sliku u javnosti da je neki aktivista uhapšen jer je istakao nekakav politički transparent, a to i jeste bio cilj u ovom konkretnom slučaju. 

Drugi slučaj koji se desio samo dva dana kasnije oslikava istu matricu, samo uz korišćenje drugačijih vidova zloupotrebe policije i tužilaštva u političke svrhe. Zoranu Todoroviću, penzioneru i aktivisti, oduzet je automobil koji je bio oblepljen nalepnicama na kojima su ispisane razne poruke i kritike vladajućem režimu, nakon čega je ponovo usledilo tragikomično zvanično saopštenje MUP-a. U saopštenju se prvo navodi da je Zoranov automobil bio nepropisno parkiran, te da su mu policijski službenici ispisali kaznu za nepropisno parkiranje.

U ovom delu nema ništa sporno, čovek se nepropisno parkirao i platiće kaznu za to. Međutim, to neće trajno ukloniti ovaj jeretički automobil sa drumova Mladenovca, pa su tako policajci, gle čuda, ponovo posumnjali, koristeći se sad već opravdanom sumnjom baba-Mileve, da su brojevi na šasiji auta falsifikovani. Koji im je osnov sumnje, malo su zaboravili da kažu u saopštenju, a to je izgleda zaboravilo da ih pita i nadležno tužilaštvo kada je izdalo nalog da se vozilo privremeno oduzme radi veštačenja.

PROMO / Privatna arhiva 

A šta kaže ZKP, na osnovu kog je vozilo privremeno oduzeto? Po zakonu se vozilo može privremeno oduzeti ukoliko postoji osnovana sumnja u verodostojnost njegovih isprava u koje spadaju i brojevi na šasiji. Da bi policajac zaista posumnjao da tu nešto nije kako treba ti brojevi bi trebalo da imaju određene nepravilnosti, kao što su tragovi ,,prekucavanja“, neslaganje brojeva u saobraćajnoj dozvoli i ugraviranih na vozilu… Sve je to u redu i svega toga ima u policijskoj praksi, ali je malo čudno da automobil koji je star deceniju i po uredno prolazi tehničke preglede na kojima se ovakve stvari strogo kontrolišu. 

Preplašeno tužilaštvo i još prestrašenija policija

Primera radi, zakon dozvoljava policiji da građaninu privremeno oduzme i ličnu kartu ukoliko osnovano posumnja u njenu verodostojnost. Osnovano znači da lična karta običnim vizuelnim pregledom odaje utisak falsifikata ili, ređe, da izgleda istovetno ali da policajac ima operativna saznanja da je falsifikovana iako izgleda istovetno kao original. Kada u zakonu ne bi stajala ova stavka ,,osnovana“ sumnja, onda bi policajci mogli, po sistemu sumnje baba-Mileve, da oduzimaju lične karte ljudima na pravdi boga.

I dok policija i tužilaštvo zaključuju da politički transparenti mogu da izazovu paniku i nerede, a automobili oblepljeni transparentima protiv vlasti su im sumnjivi zbog brojeva šasije, izjava ministra državne uprave i lokalne samouprave Aleksandra Martinovića - plasirana u saopštenju koje je objavilo njegovo ministarstvo - da će „opozicija dan nakon izbora da pravi haos po ulicama, pa možda i građanski rat“, ne predstavlja im ni najmanji problem. A Martinović je ministar u Vladi i iznošenje takvih poruka zaista može da izazove paniku među ljudima.

Tim pre što u zemlji koja je već preživela dva građanska rata, samo njegovo pominjanje kod mnogih ljudi zaista izaziva paniku. Zbog toga bi tužilaštvo moglo bar da pozove ministra na razgovor i zatraži od njega da objasni gde je došao do saznanja da zli ljudi iz opozicije pripremaju građanski rat, linč, silovanje, nasilje ili već kakvu drugu gadost. Građani zaslužuju da to znaju. Ili naše tužilaštvo i ne shvata baš mnogo ozbiljno ministra Martinovića?

Preplašeno tužilaštvo i još prestrašenija policija osnovne su karakteristike ovih institucija. Ono što je ova vlast uspela da dovede do savršenstva je to da uvede strah tamo gde mu je najmanje mesto. Oni koji bi trebalo da nas štite i brinu o našoj bezbednosti se trenutno više plaše nego građani. I to ne zato što se bave opasnim poslom u kojem svakodnevno svoju ličnu bezbednost dovode u pitanje, već zbog straha od progona, gubitka zasluženo stečenih položaja, montiranih procesa...

Ne generalizujem i nikada neću, u ovim sistemima zaista ima hrabrih i časnih ljudi koji svim silama pokušavaju da svoj posao rade pošteno i profesionalno i odolevaju pritiscima podnoseći velike žrtve. Proveo sam skoro deset godina u policiji, strah se oseća u vazduhu toliko da može nožem da se seče. Ima tu dosta i iracionalnog straha i autocenzure, ali ja na taj fenomen ne mogu da dam odgovor - to je pitanje za psihologe ili sociologe.

Ono što smem odgovorno da tvrdim je to da nijedan policajac koji je saslušavao Zvezdana Ristića i Zorana Todorovića i čiji potpisi stoje na zapisnicima i potvrdama o oduzetim predmetima, nije to radio samoinicijativno i zato što misli da je to zakonito i ispravno, već zato što su dobili naređenja od čuvenog Odozgo. Zbog čega ti ljudi nemaju snage da se odupru takvim pritiscima iako imaju zakonske mogućnosti, ni na to nemam odgovor.

Elem, kako bi oni kojima je stalo do ovih ljudi prestali da brinu, ni Zvezdan ni Zoran neće snositi nikakve zakonske posledice za ovo brljanje nadležnih. Niti će Zvezdan dobiti krivičnu prijavu za izazivanje panike i nereda, niti će se na Zoranovom autu pronaći bilo šta inkriminišuće i vratiće mu automobil, ali posle izbora.

Sve je ovo najobičnija zloupotreba institucija koju je ovaj režim doveo do savršenstva. Ali svi mi trebalo bi da brinemo o nečemu mnogo ozbiljnijem, a to je kakve nam poruke, preko ovih ljudi, nadležni šalju? Da li će u budućnosti svi koji na ovaj ili onaj način iskažu neslaganje sa ovim režimom završavati na informativnim razgovorima ili će im biti oduzimana imovina zbog nečijih proizvoljnih sumnji i ličnih frustracija?

Zloupotreba institucija, a naročito policije i tužilaštva, ulazi u terminalnu fazu i postavlja se pitanje šta je sledeće? Možda da nas pendreče odredi policije zbog lepljenja plakata, kao zlatnih devedesetih. Jer sve je već pokušano i isprobano, ostaje još samo gola sila, a ona će biti srazmerno brutalna kako se bude bližio kraj ovom režimu, a i to će jednom da se desi, jer svaka vlast ima svoj početak i kraj. Na vladavinu režima sam nekako i svikao, što bi rekao predsednik, ali kraja se, bogami, ozbiljno pribojavam.

Autor je bivši kriminalistički inspektor iz Novog Sada, koji je dao otkaz u MUP-u nakon pritisaka što je podržao aktiviste koji su branili Šodroš