Aida Ćorović: Spremna sam da idem u zatvor

Ima nešto olakšavajuće u konačnosti. Čekanje je onaj teži deo, a konačnost, vest o nekom završetku, kraju, okončanju... makar bila i loša, pruža određenu vrstu mira koja nam je oduzeta dok čekamo. Čekanje nam ne dopušta planiranje, čak ni kratkoročno, a konačnost, i onda kada je vest o neumitnom kraju deo konačnosti, daje neophodan okvir u kome čovek može da smesti svoj budući život.

Jedna takva konačna vest je došla do mene ovih dana i bez obzira na to što se nisam osobito bavila i opterećivala implikacijama koje će, posledično, slediti nakon takve vesti, donela je određenu dozu olakšanja, iako je vest po mene sasvim loša. Oni koji su pratili dešavanja vezana za „bombaški napad“ jajima na zidni prikaz osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, znaju o čemu govorim.

Naime, ja sam pre nekoliko dana dobila presudu Apelacionog prekršajnog suda u Beogradu da imam biti kriva za uznemiravanje javnog reda i mira, biće da sam ljuto povredila tanana osećanja građana Vračara i celog Beograda, jer sam (zajedno sa umetnicom i dizajnerkom Jelenom Jaćimović), gađala lik divnog čoveka i tople dušice, đenerala Mladića.

Ono što se, međutim, uglavnom prećutkuje od šire javnosti u Srbiji su činjenice o tome ko je bio i zašto je, uopšte, osuđen dotični, odnosno, skoro da je javnost zaboravila ili naprosto nema pojma da je to čovek iza čijeg je vojnog delovanja ostao krvavi trag sledećih ratnih zločina: genocid; učestvovanje u genocidu; progoni na političkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi kao zločin protiv čovečnosti; istrebljenje kao zločin prema čovečnosti; ubistvo kao zločin prema čovečnosti; ubistvo kao kršenje ratnih zakona i običaja; deportacija ljudi kao zločin protiv čovečnosti; nehumana dela (prisilna premeštanja) kao zločin protiv čovečnosti; protivpravno terorisanje civila, ubistvo, okrutno postupanje, nehumana dela, napadi na civile i konačno, uzimanje talaca.

Taj i takav čovek i njegova jeziva zaostavština su, kroz prilično jadan zidni prikaz, u toku više od dve godine postali simbol Srbije skrojene po meri vlasti koja je na njenom čelu, ali, bojim se, i simbol većinske Srbije kojoj je ispran mozak i oduzeta svaka moć za razmišljanje i rasuđivanje.

Nema sumnje da je ova odluka, i na prvom stepenu i na apelaciji, politički čin koji ima dva „vaspitna“ aspekta - prvi je, svakako, onaj koji se tiče treniranja strogoće i pretnje upućene svima kojima padne na pamet da se suprotstave neofašističkim metodama vlasti.

Dakle, kroz ovakav način kažnjavanja jedne ili nekoliko aktivistkinja ili aktivista pokazuje se nulta tolerancija na građansku neposlušnost i mi koji smo se drznuli da se suprotstavimo takvom stavu vlasti, bićemo žrtvena jagnjad kroz čiji će primer svima ostalima biti poslata poruka.

Drugi nivo ove presude se odnosi na to da se ja kažnjavam i kao žena, zatim kao osoba koja ne pripada nikakvom lobiju ili organizovanom krugu građana Srbije, sama sam i samim tim fenomenalna meta (uz sebe imam samo svoje ženske krugove solidarnosti), a dodatno sam pripadnica manjinskog naroda. Mada je taj deo mog identiteta za mene bio jedan od manje bitnih (skoro čak i nebitan), on se sada koristi kao argument u obračunu u upodobljavanju i dodatnom ućutkivanju pripadnika manjinskih naroda u Srbiji.

Jer, uvek je lakše upreti prstom u neku/nekog Bošnjakinju/ka, Albanku/ca, Hrvaticu/ta... i optužiti nas za mržnju prema Srbima i srpskom narodu i na taj način još više zgusnuti ionako tvrdo nacionalističko javno mnjenje. Nakon ove presude, sasvim izvesno, svaka će šovinistička usijana glava imati alibi da me proteruje iz Srbije i daje kartu u jednom pravcu za Sarajevo ili Stambol, bez obzira na to što ni sa jednim ni sa drugim nemam baš puno veze.

No, ovde se o racionalnim objašnjenjima i ne radi, odavno je logika napustila građane Srbije, pa još malo iracionalne „argumentacije“ može samo da još više podgreje nacionalističke strasti samoproklamovanih patriota. 

Međutim, ono što ostaje kada se svi propagandni slojevi ogule, ova vlast je odnosom prema ratnim zločinima i ratnim zločincima iz devedesetih do suštine ogolila i legitimisala svoj modus operandi i kontinuitet zla i mržnje, formiran u periodu kada su masovno ubijani, proterivani, pljačkani, klani, silovani... svi oni i one koji se nisu uklapali u matricu „nacionalne čistote“ i velikosrpske ideje.

Jer, svi oni koji su početkom devedesetih finansirali, kreirali i podsticali rat i ono što će s njim doći kao posledica šovinističkih strasti i teorije krvi i tla, i dalje su na vlasti, sva ista, opskurna lica, sve isti ratni profiteri. Osim Slobodana Miloševića, ista ekipa sada Srbiji kroji kapu i zaista se ponekad pitam da li je iko normalan u ovoj zemlji verovao da oni koji stoje iza desetina hiljada smrti „onih drugih“, neće nastaviti svoj krvavi pir prema „svojima“u nešto izmenjenim okolnostima i kroz mnogo perfidnije načine.

U moru egzistencijalnih problema, a paralelno s tim i u nastojanju da se devedesete potisnu i zaborave, većina građana Srbije je potpuno smela s uma da zlo, jednom pušteno s lanca, na kraju uvek ujede onoga ko ga je oslobodio. Većina građana Srbije, nažalost, nikako da uvidi snažne uzročno-posledične veze između sadašnje pljačke Srbije, otimanja prirodnih resursa, Rio Tinta i svih ostalih ekoloških zločina, između potpune i nepovratne devastacije Beograda i većine gradova ove zemlje, između otimanja reka i ostalih prirodnih resursa, između sve gorih uslova života i siromaštva u koje sve dublje tonemo, između razorenih institucija i uništavanja države, između skoro opipljivog osećanja straha, nesigurnosti i bede svake vrste... sa onim što je, u ime srpstva urađeno tokom devedesetih. 

Tragični događaji iz maja ove godine i skoro 20 ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u selima oko Mladenovca su direkta posledica mržnje i zla koji se svakodnevno, na bezbroj načina, ubrizgavaju u mentalne matrice većine, a sve to korene ima u devedesetim.

Deca koja kinje i tuku drugu decu, deca koja spaljuju i čereče životinje, deca koja šalju dojave o bombama, deca koja maltretiraju starije, deca koja su puna mržnje, straha i srama, deca koja su dezorijentisana i izgubljena u svetu koji se menja nikad brže, a ona tapkaju u mestu, deca otuđena od sebe i sveta oko sebe, posledica su devedesetih i vrednosnog sistema koji smo kao društvo iznedrili.

I, nažalost, ja ne vidim kraj nastojanjima da se ta stalna mržnja nanovo i nanovo ne generiše, jer ljudi koji vode Srbiju, definitivno, niti umeju, niti žele drugačije. I bojim se da će građani i građanke Srbije još mnogo krvavih i strašnih dešavanja morati da vide i dožive da razumeju ovo o čemu govorim, a pre svega da pruže organizovani otpor ovakvim matricama ponašanja. Do tada, ako će bilo šta pomoći Srbiji, a neće, ja sam spremna da stojim iza svoje javno izgovorene reči i snosim konsekvence onoga što sam, čak i u čistom očajanju i emotivnom pomračenju, uradila.

Za razliku od mnogih koji sebe smatraju borcima i borkinjama za demokratiju, ja sam spremna na žrtvu i odlazak u zatvor, jer verujem da je sve to zaista sitnica u poređenju sa, recimo, četiri godine preživljavanja opsade Sarajeva u kome su ubijene i teško ranjene desetine hiljada ljudi i dece.

I dok se ja budem „krčkala“ u ćorki, preporučujem da svako od vas razmisli o tome gde je Srbija danas ako su joj branitelji/ke ljudskih prava u zatvoru, a Ratko Mladić heroj. Onaj isti iza koga stoje, ponoviću, ova dela: genocid; učestvovanje u genocidu; progoni na političkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi kao zločin protiv čovečnosti; istrebljenje kao zločin prema čovečnosti; ubistvo kao zločin prema čovečnosti; ubistvo kao kršenje ratnih zakona i običaja; deportacija ljudi kao zločin protiv čovečnosti; nehumana dela (prisilna premeštanja) kao zločin protiv čovečnosti; protivpravno terorisanje civila, ubistvo, okrutno postupanje, nehumana dela, napadi na civile i konačno, uzimanje talaca. 

Pročitajte još jednom. Pa, još jednom. I još jednom. Ako vam je O. K., onda ništa. Jednom, međutim i ipak neće biti ni O. K., a ni svejedno. Jednom, pre ili kasnije, i dobro i zlo se vrate tamo odakle su krenuli. Jednom, pre ili kasnije, biće svima jasnije. Ali, to već neće biti moja briga...