Aleksandar Kukolj za NIN: Sve bih dao za olimpijsku medalju, ali treba živeti i posle

Đak generacije u osnovnoj i srednjoj školi. Magistar ekonomskih nauka. Vrhunski sportista. Umesto unosnih ponuda da nastupa pod zastavama Emirata i Turske, Srbiji je doneo prvo i jedino evropsko zlato u džudu. Kako kaže, Srbiju i Srbe neizmerno voli, a ljubavlju se ne trguje. Vlasnik je i svetskog srebra, kao i bogate kolekcije gren slemova i drugih velikih takmičenja. Imali smo zadovoljstvo da pričamo sa Aleksandrom Kukoljem, najboljim srpskim džudistom.

U Zagrebu ste krajem avgusta prošle godine osvojili zlatnu medalju na Gran priju. Zatim je usledila povreda i 12. oktobra ste operisani, da biste samo dve nedelje nakon intervencije osvojili srebrnu medalju na gren slemu u Abu Dabiju.

Sličnih intervencija sam imao mnogo tokom karijere. Dovoljno sam iskusan u ovoj fazi karijere da znam kako da se oporavim. Što se tiče Abu Dabija, bio sam slobodan u prvom kolu, a onda sam u drugom bio bolji od Merta Sismanlara iz Turske. Zatim sam se nakon finala Zagreba po drugi put revanširao Horheu Fonseki iz Portugalije za poraz u finalu Svetskog prvenstva 2021. godine. Krčio sam dalje put preko Kanađanina Šadija Elnahasa, i u polufinalu Marka Fransou Ngajapa iz Francuske. Nažalost, u finalu me je iponom pobedio Arman Adamjan, Jermenin koji nastupa za Rusiju.

Kada smo pomenuli povrede, sa nepunih 17 godina doživeli ste najtežu povredu u sportu – kidanje prednjih ukrštenih ligamenata, kao i brojne druge, koje vas ipak nisu sprečile da napravite sjajnu karijeru koja još traje.

Nažalost, povrede me tokom karijere nisu zaobišle. Kao mlad nisam dovoljno znao, lutao sam, nisam imao stručnu podršku. Tada je džudo bio na mnogo nižem nivou u Srbiji. Sada već imam svoju platformu i znanje, ali plaćam danak iz ranih dana moje karijere. Generalno, trudim se da ne pričam o povredama jer ta tema često obeshrabruje roditelje koji razmišljaju da svoju decu upišu na džudo. Rekreativno bavljenje bilo kojim sportom je i te kako zdravo, u to ne sumnjajte. Profesionalno nije toliko, ali svaki posao ako se radi na vrhunskom nivou ima posledice. U sportu je to intenzivnije: karijera je kratka, za petnaestak godina moraš da uradiš ono za šta u „običnom“ poslu imaš pred sobom 40 godina. Bavljenje bilo čim na najvišem nivou nosi profesionalne deformacije, samo su u sportu izraženije telesne. Postoje i psihološke. 

Nije teško pretpostaviti da ste fokus sada stavili na Olimpijske igre u Parizu?

Olimpijada 2024. je kruna, verovatno i završetak karijere. Ne razmišljam šta će biti posle. Nije isključeno da se borim i dalje, ali telo stari, kreće nizbrdo. Imam iskustvo, ali telo dolazi u fazu kada neće moći da isprati znanje koje sam stekao. Možda zvuči ružno, ali u nekom trenutku i prestaje da bude vredno te žrtve. Ja sam rezultate napravio. Imam svetsku i evropsku medalju, mnogo gren slemova. Voleo bih da imam olimpijsku. Sve dajem za to.

Ali, treba malo i živeti nakon toga. Nisam se štedeo kroz karijeru. Imam nakon džuda šta da radim. Magistrirao sam ekonomiju, osnovao sam klub koji broji oko 200 klinaca. Imam mali sportski sistem – 17 angažovanih ljudi i tri sale: u Zemunu, na Banjici, i u Jerkoviću, gde mi je takođe i teretana. Ja sam taj posao stavio u indukovanu komu da me ne odvuče previše od džuda dok se još borim na vrhunskom nivou. Možda budem pomagao u radu Saveza. Već sam kratko tamo bio saradnik u nastavi.

Kako izgleda jedan vaš radni dan?

Ume da se razlikuje malo, odnosno značajnije, u zavisnosti od faze priprema. Moj radni dan pred takmičenje se dosta razlikuje od toga kada je sve mirno i vlada takmičarsko zatišje. Tada odrađujem kratke treninge. To je lep period, pogotovu od kada ne skidam težinu. Tada se telo samo održava svežim i odmaranje je veoma bitno.

Pripreme su druga priča. Sve je usmereno na trening. Poenta je da dovedem svoje aktivnosti na način da drugačije ne mogu da opstanem. Svi sistemi ti se pale da preživiš. Ako imam trening pred borbe sa najvećim „aždajama“ na takmičenju, i te kako moram da razmišljam da li sam legao na vreme, popio suplement, umočio šake u led, ušao u ledenu kadu, istegao telo posle treninga. Muka te natera da budeš ekstremno fokusiran. Ništa te ne drži bolje fokusiranim nego jak i oštar trening. Tri puta spavam i tri puta treniram u toku dana. Nemam sat vremena lufta. 

Koliko je bitna lista odnosno renking u džudu?

Iskreno, ne opterećujem se time. Nije to kao u tenisu. Bila je, recimo, nagrada za prvo mesto na kraju godine i ja sam te 2017. bio prvi. Ali, generalno se ne nagrađuje. Razdvajaju te kao nosioca i to može da bude malo lakše. Da bi čitaocima bilo jasnije: zamislite da se tenis igra na jedan dobijen gem. Koliko bi tada bilo važno koji si nosilac? Padne malo fokus i leti prvi na listi. U tom smislu je mnogo stresnije nego u tenisu jer je prostor za grešku veliki, a kvalitet ogroman. Izuzetno je teško da imaš kontinuitet, plus smo kontaktni sport gde su ogromne šanse da se povrediš.

Primera radi, ako odradim pet borbi u danu i budem prvi, verovatno sam u izvesnoj meri povređen. Posle takvog takmičenja u kojem sam stigao do samog kraja sedam dana ne mogu da dođem sebi. Renking posebno u mojoj kategoriji od 100 kila nije bitan. Dakle, biti nosilac nije presudno. Prvih 20 boraca su skoro potpuno jednakog kvaliteta. Na svakom takmičenju neki autsajder izbaci velikog favorita. Jednostavno, džudo je takav. Sve se dešava brzo. Ja mog protivnika mogu da pobedim za 15 sekundi. I to više volim nego maratonske borbe. 

Desnoruki ste, ali levonogi. Vaš stil je specifičan. Na koji način ste ga razvili? 

Imao sam sreće u situacijama nedovoljno kvalitetnog nadzora kada sam stasavao. To sada iskustveno mogu da prepoznam i skrenem pažnju trenerima. Kada imaš 15, 16 ili 17 godina i pobeđuješ, verovatno nisi bolji nego si samo brže stasao. Ključno je da trener to prepozna. Takvom džudisti je neophodno da se bori sa starijima i jačima od sebe.

NIN / Mitar Mitrović

S obzirom na to da sam ja stasao kasnije, tek sa 19 godina, morao sam da nađem kreativna rešenja kako da pobeđujem vršnjake koji su se pre mene razvili u fizičkom smislu i zbog toga bili u prednosti. Tako mi je džudo postao nesvakidašnji, i zato imam čudna rešenje, drugačije „algoritme“. Ta rešenja su i za mene rizična, ali kada probam jednu strategiju, pa drugu, treću, i ne ide – tada izvučem svoj kreativni adut. Nije loše kada je frka da imaš taj četvrti motorčić. Ne postoje dve iste borbe. Teoretski je nemoguće. Imaš plan pred borbu, a onda se dosta improvizuje jer ne znaš kojim će putem krenuti. Što bi Tajson rekao, svi imaju plan dok ne dobiju udarac u glavu. Generalno, imam problem sa dobrim borcima (smeh). Kada su dobri, stil nije presudan. Presudna je određena specifičnost kod borca. Meni je borba za gard jedno od najjačih oružja. Dosta sam preuzeo od korejskog stila, iako moja borba za gard ipak nije tipska. Korejci su strpljivi, imaju dobar gard, odlično su zaštićeni u svim pozicijama.

Da li postoje zemlje koje imaju svoje specifične škole džuda u svetu, prepoznatljive po stilovima?

Apsolutno. Japanci su efikasni, jako su školovani, imaju čistu borbu, oštra im je borba za gard, i najviše problema imaju sa Gruzinima jer oni sve rade kontra. Protiv Gruzina je najvažnije izdržati te početne minute jer imaju jak intenzitet. Nekonvencionalni su, ne rade izvoran džudo, umeju da „zaprljaju“ borbu, preskaču borbu za gard koji Japancima i njihovoj građi najviše odgovara. Oni uspevaju da nateraju Japance da rade nekonvencionalni džudo, a tu su od njih bolji. Kad uspeju, ako uspeju. Bivše sovjetske republike su najbolje u toj vrsti borbe, džudo im je isto nekonvencionalan, dobro rade poluge. 

Francuzi imaju izuzetno ozbiljnu školu, čistu školu. Italijani su standardno foliranti (smeh), namažu te da izgleda kao da rade nešto, a ne rade ništa, tebi ne daju šansu da budeš aktivan, ne troše se, ti se umoriš, sudija ti da tri kazne za neaktivnost jer je Italijan navodno aktivan, što je isto umetnost. Nema previše stilova, ali postoji reprezentativna kultura džuda.

Ono što ljude generalno zanima, laički rečeno, jeste poređenje veština. Koji je borilački sport najjači?

Pokušaji poređenja različitih borilačkih sportova su prevaziđeni. Naravno da je borba bez pravila uvek najjača. U tom smislu, to je MMA neupitno. Stilski, ako uporediš džudistu i boksera, bokser ne može pobediti jer je dovoljno samo da mu se baciš u noge i gotov je, ne može da te nokautira. Limitacija pravila (koje nema u MMA) postoji da bi se u jednom sportu izvukla maksimalna sofisticiranost jedne oblasti, a ne da bi se bio najbolji u opštoj tuči. MMA borac ne treba da bude sofisticiran posebno u ni u jednoj oblasti i da iz nje izvlači maksimum, nego da je konkurentan u svim segmentima.

Igrom slučaja rođeni ste u Pragu. Imate li njihovo državljanstvo i da li su pokušali da vas privole da nastupate za njih?

Nemam državljanstvo. Po njihovom zakonu nije dovoljno da si tamo rođen, moraš i da živiš. Da sam se nudio da nastupam pod njihovom zastavom, možda bi mi dali, ali nisam razmišljao o tome. Imao sam ponude od Emirata i Turske 2015. i 2017. ali, naravno, nisam prihvatio da nastupam za njih. Volim svoj narod i svoju zemlju. Čast mi je da nastupam za Srbiju, a čašću i ljubavlju se ne trguje.

U Pragu sam bio tek nekoliko puta nakon rođenja. Opljačkan sam tri puta u životu. Dva puta je bilo tamo. Iz sale su mi ukrali novčanik i telefon 2013. godine. Drugi put su mi opljačkali automobil, pokrali torbe. Prag je po tome poznat. Nisam imao prilike da stvorim neku posebnu emociju prema svom rodnom gradu. Samo se zadesilo da sam rođen u Češkoj, a vrlo brzo sam je napustio usled rata koji se zahuktavao u bivšoj Jugoslaviji.

Poreklom sam iz Bosne. Mnogo više emocija imam prema svojim korenima, u Kukoljima kod Zvornika. Iako sam i tamo malo vremena proveo. Tamo bih radije otišao nego u Prag. 

Svojevremeno si pomenuo da je džudo za tebe u različitim životnim periodima imao drugačiji smisao. S obzirom na to da imaš dvoje dece, a da smo nažalost u poslednje vreme svedoci sve češćeg poremećaja vrednosti kod mladih, koliko je po tvom mišljenju danas teško sačuvati decu od sve lošijih uticaja koji su se duboko ukorenili u društvu?

Novac ne donosi sreću. Dosta sam razmišljao o tome. Vreme za sebe, porodicu, decu. Bilo bi mi zanimljivo da sednem u skupocen automobil 10 dana. Onda bih shvatio da je to banalno, prolazno, da te ne radi. A izgubiš živce, vreme. Da te milion evra stvarno čini srećnim, u redu onda – juri za tim. Ali 99 odsto njih to ne čini zadovoljnim, samo misle da će biti srećniji. Ja sam srećniji u šumi na vikendici, sa ženom i decom ili sa drugarima na fudbalu. Jedva čekam subotu da odem na pejntbol sa ekipom.

Kao otac dvoje dece, najbitnije mi je da su mi sin i ćerka zdravi i da sutra budu dobri ljudi. Nada da će biti sve dobro čini me smirenim, skromnim i poniznim. Moliš Boga, radiš dobre stvari i nadaš se da će se poklopiti kockice. Nemaš šablon, ne postoji garancija. Nije to izračunljivo. Dva plus dva u životu može biti devetnaest.

Na primer, moje dete ide na sport zato što ja mislim da je to dobro. Sve čime se mi bavimo neminovno reflektujemo na svoje dete da bismo ga naučili da izraste u dobrog čoveka. Uvek će biti onih moralnih nakaza koje će reći detetu da je OnliFens pravi izbor i da je bolje, ako te zbog toga budu osuđivali, da plačeš u ferariju nego da budeš srećna u fići. 

Da li nas i na koji način sport može spasti da nam se ne ponovi tragedija iz „Ribnikara“? 

Što se tiče tragedije koja nam se desila... Ima tu svega. Ali mislim da je taj dečak iz nekog razloga imao predispozicije za zločin. Izmeštena realnost. Totalni poremećaj ličnosti. Pomenuli smo taj pejntbol. Ti momci nikada ne bi pomislili da urade tako nešto. Ko je stavio masku, uzeo pušku, istrčao dužinu da stigne na poziciju, i izbuše ga kao sito, njemu je poslednje da ode naoružan na splav i da izigrava mafiju. U krajnjem slučaju najmanje ćeš očekivati zloupotrebu oružja od onih koji su obučeni za to. Zloupotrebu, ne upotrebu. Klinci danas žive u nekoj paralelnoj realnosti.

Mediji, koji iznova ističu negativne primere u prvi plan, stalno navikavaju ljude na novu (ne)normalnost. Izdvojio bih i igrice kao negativan uticaj. One na duže staze neminovno dovode do poremećaja ličnosti. Da dete danas i sutra gleda crtani film ili nešto na TV-u neće mu biti ništa. Ali ako tako živi svaki dan narednih pet godina – šteta će i te kako biti učinjena, a vreme se ne može vratiti. Nama je stasala generacija na telefonima, društvenim mrežama, i sada se vide posledice koje su ranije bile zamaskirane. Ljudima su sada, mislim, svi ti problemi jasniji i o tome se sve više priča. Moja misija je upravo i da kroz posao koji planiram da promovišem u vidu džuda usmeravam klince ka pravim vrednostima. Jer, džudo je nastao kao fizičko, mentalno i moralno obrazovanje. Mislim i verujem da će se odgajanje dece okrenuti nabolje u godinama pred nama.