Svetislav Basara za NIN: Uzimajući u obzir opšte rasulo, književnost se zapanjujuće dobro drži

Prvu NIN-ovu nagradu Svetislav Basara je dobio 2006. godine za roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti. Predsednik NIN-ovog žirija bio je kritičar i pisac Milan Vlajčić, a članovi su bili Tihomir Brajović, Slobodan Vladušić, Aleksandar Jovanović i Stevan Tontić.

Drugu NIN-ovu nagradu je dobio 2020. godine za roman Kontraendorfin u izdanju Lagune.U žiriju su, pored predsednika Teofila Pančića, bili i Branko Kukić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević i Marija Nenezić.

Šta znači 70 godina postojanja NIN-ove nagrade? Šta ona znači za tradiciju jedne književne i kulturne scene?

Neću reći ništa novo kad kažem da je NIN-ova nagrada jedina velika književna  nagrada u Srbiji, zemlji stotina književnih nagrada. Vrlo sam inače oprezan kad govorim o bilo kojoj „tradiciji“ u Srbiji - to su uglavnom vašarske konfabulacije  - ali u slučaju NIN-ove nagrade može se govoriti o tradiciji. Koja je, poput ostalih ovdašnjih tradicija, krcata diskontinuitetima, skokovitostima i radikalnim promenama načina vrednovanja književnih dela. Sedamdesetogodišnja istorija NIN-ove nagrade, između ostalog je i priča o neprestanim naporima beogradske cincarsko-kalburske čaršije da zagospodari NIN-ovom nagradom, što je čaršiji često uspevalo, ali često i nije, i to mnogo češće nego što je to čaršiji odgovaralo, što je presedan i verovatni razlog što se NIN-ova nagrada etablirala kao najznačajnija. Da je sve vreme bila pod čaršijskom kontrolom, ne bi imala veći značaj od nagrade „Branko Ćopić“, recimo, 

Ostale „velike nagrade u pokušaju“, nekadašnja AVNOJ-eva, Oktobarska ili „Meša Selimović“ u organizaciiji Večernjih novosti, koje pozivaju kritičare kao na mobu. nikada - čak ni kad (retko) pogode, ni kad (češće) promaše - nisu uspevale da ustalasaju javnost. NIN-ova nagrada ima dinamiku  koju duguje neizvesnosti i relativnoj autonomiji njenih žirija, osim, naravno, u situacijama kad neizvesnosti nije bilo, koje su, ruku na srce, izuzeci, ne pravilo.

Šta vam je onda značila prva NIN-ova nagrada, šta vam znači danas?

Ako mislite na moju prvu NIN-ovu nagradu, onu iz 2006, rekoh da sam mamuran gledao TV. Prethodnu noć sam bio na slavi kod pokojnog Vladana Batića gde sam ostao do svitanja. Šta mi je značila? Mislim da nagrade ništa ne znače, one nagrađuju - pogotovo to čini njihov novčani deo - a to posebno čini NIN-ova nagrada. To je u suštini društvena verifikacija. Dobitnik NIN-ove nagrade, to mu dođe kao neka titula. Prvu NIN-ovu nagradu nisam očekivao. Bilo je u konkurenciji bolje napisanih romana. Ali tu je izgleda presudilo jedno od nepisanih pravila NIN-ove nagrade da žiriji posle 10-15 godina „isprave nepravdu“ nekog prethodnog žirija koji nije nagradio bolji roman. Ovu drugu NIN-ovu nagradu sam očekivao. Intuitivno. Nešto mi je govorilo da će Kontraendorfin dobiti. Osim ostalih blagodati nagrade, mnogo mi je značio i amok u koji su zapali jarani i ahbabi nekih od ličnosti pomenutih u romanu. Bio je to zvonki šamar beogradskoj cincarsko-kalburskoj čaršiji. 

Šta su u vašem pamćenju, saznanju, svetli trenuci NIN-ove nagrade?

Govorimo o rasponu od sedamdeset godina, što je čitav moj dosadašnji život – NIN-ova nagrada i ja smo vršnjaci – ko bi se setio svih svetlih trenutaka. Moglo bi se ipak reći da je odnos svetlo-tamno približno pola-pola. Gotovo da je sveto pravilo da žiri - ukoliko odabere neki odličan roman - sledeće godine nagradi neki osrednji ili čak neko sranje. U tom pogledu, NIN-ovi žiriji su - svi do jednog - Srbija u malom. Zajednički im je strah da bi nešto izuzetno moglo potrajati i steći kontinuitet. Jedan od svetlih trenutaka je NIN-ova nagrada Vladi Arsenijeviću, koja je označila kraj jednog drugog nepisanog čaršijskog zakona: da na NIN- ovu nagradu ne mogu računati pisci ispod 55 godina. To se naprosto znalo. Do svoje četrdesete uopšte nisam s nekim zanimanjem pratio šire, uže i najuže izbore. Čuo bih ko je laureat, kupio knjigu i to je bilo to. 

Šta su mračni momenti?

Krenimo od polumračnih momenata. Recimo od činjenice da srpski pisci nikada ne dobijaju NIN-ovu nagradu za svoj najbolji roman. Uzmimo primer: roman Nišči Vidosava Stevanovića – remek-delo, najautentičnija poetska slika novije srpske istorije - nije dobio NIN-ovu nagradu. Vidosav je docnije dobio NIN-ovu nagradu za Testament - takođe izvanredan roman - ali Nišči su roman koji i pisci ranga Vidosava Stevanovića napišu samo jednom u životu. Kultura koja, rekao bih svesno, previdi takav jedan roman, osuđena je na to da sledeći takav nikada ne bude napisan. Uzmimo moj primer. Često ćete čuti da se žiri „ogrešio“ o mene tako što nije nagradio Famu o biciklistima. Ali tu nije bilo nikakve greške. Te godine nagradu je dobio izvrsni roman Dubravke Ugrešić, Forsiranje romana-reke. Stvar ukusa. Ali je potom serija žirija propuštala da NIN-ovom nagradom „ovenča“ dva ili tri moja romana, da bi na kraju (prvu) NIN-ovu nagradu dobio za, unutar mog opusa osrednji, Uspon i pad Parkinsonove bolesti.

Prelazimo na jedan vrlo mračan momenat. NIN-ovu nagradu za 1997. čini mi se, dobija Milovan Danojlić za roman koji nije roman ni u najširem poimanju žanra. No, dobro. Nije to bio prvi, a neće biti ni poslednji put da nagradu za  roman godine dobije knjiga koja nije roman. Mrak je u tome što je Danojlić nagradu nezvanično dobio otprilike pola godine pre zvaničnog saopštenja žirija i što je slavlje Danojlićevih ahbaba počelo otprilike u isto vreme. Seljačka posla. Ne mogu da sakriju oduševljenje uspelom prevarom koja je - kao i mnoge druge srpske prevare - uspela uprkos tome što su i vrapci znali da je prevara. Najveći mrak je što je Milovan Danojlić, najveći virtuoz srpskog jezika, blistavi pesnik, esejista i prozaista, posle toga „prolupao“ i pridružio se horu polupismenih narikača iz SANU.  

O koga se NIN-ov žiri najviše ogrešio?

Formalno gledano - ni o koga. NIN-ovi žiriji nisu u obavezi da nagrade bilo koga. Nagrada - svaka, ne samo književna - nešto je što pada s neba, nešto nalik lutriji. Ali neformalno, a suštinski gledano, žiriji su se „ogrešili“ o mnoge pisce. Počev od jednog Andrića, čija je Prokleta avlija - najbolji komad proze štokavskih jezika - oglašena novelom da bi NIN-ovu nagradu dobio roman Dobrice Ćosića, apsolutno nebitno koji. Pomenuo bih još i Radovana Belog Markovića. Ostali „nedobitnici“ su još živi, pa bi neki žiri mogao da ispravi „nepravdu“.  

Brojni su pokušaji da se ustoliče slične nagrade, ali ostaje činjenica da nijedna od njih nije ni približno dostigla značaj i popularnost NIN-ove. Kako vidite budućnost NIN-ove nagrade?

Značaj se ne može „ustoličiti“, iako se u Srbiji neprestano pokušava ustoličiti neki „značaj“, što završava u opštoj beznačajnosti. Budućnost NIN-ove nagrade zavisi od toga čijih će šaka dopasti NIN.  

Brojna su mišljenja da je došlo do erozije književne kritike, i kritike uopšte. 

Književna kritika praktično i ne postoji. Ono malo što postoji - uz izuzetak Ivana Milenkovića i (povremeno) Teofila Pančića - bolje i da ne postoji.

Da li je reč kritike uopšte presudna u kreiranju književne scene?

Apsolutno. Kritika je neophodna radi klasifikacije, sistematizacije i formiranja kanona.

Kako trenutno vidite srpsku književnu scenu?

Uzimajući u obzir odsustvo kritike i opšte rasulo, književnost se zapanjujuće dobro drži. Ima mnogo mlađih pisaca i manje pesnika koji probijaju barijeru moje staračke mrzovolje i nateraju me da pročitam to što su napisali. Ogrešiću se o neke, ali za sada ću pomenuti prozu Ane Marije Grbić, koja je po svim parametrima ravna prozi moje generacije. 

U kojoj meri društveno-politička svakodnevica utiče na pisca danas?

U velikoj, ali veoma, veoma podsticajnoj meri. Bar za autore sklone pesimističkim poetikama.