Betonizacija i hotelizacija Kablara: Vlada donese, vlada prekrši ili šta to beše netaknuta priroda

Istorijski slučaj je Srbe smestio u Evropu, dakle u najurbanizovaniji, najnadgrađeniji - ili najnagrđeniji - komadić planete. Ali i u takvom okolišu, na samo dva sata vožnje od glavnog grada, postoji tačka na kojoj i običan čovek može nakratko da se oseti kao jedan od onih junaka koji osvajaju Akonkavge i Anapurne. I bez alpinističke spreme i opreme čovek tamo može da stigne do surovog grebena na kome huči vetar, a sve četiri strane sveta nude pogled na druge planinske vrhove; na petnaest planinskih vrhova, zapravo.

„Čemerno, Golija, Javor, Mučanj, Zlatar, Zlatibor, Tara, Povlen, Maljen, Suvobor, Rudnik, Vujan, Gledićke planine, Kotlenik, Jelica“, pokazuje nam sagovornik, Velimir Mitrović, pretvarajući toponime u solidnu poeziju.

Uz malo sreće, tu će preteću lepotu čovek gledati sam ili skoro sam, pa će se uzgred osetiti i kao gorštak ili - ako mu je ego baš snažan - čak i kao bog, jer biti bog pre svega znači biti usamljen. No usamljenost je samo umišljena, naravno, jer do vidika vodi šuma, dobrim delom devičanska, pa se u nju smestila sva fauna koja je zaključila da je šuma najbolje mesto da se gmiže, hoda, vere ili leti.

To je kratak i slab opis Kablara, ali dovoljan da se čitalac odmah upita šta sa njime takvim da čini, kako da ga očuva. Srećom, nad Kablarom kao i nad svime drugim u Srbiji bdi vlast, i ona je - na svakom nivou od Turističke organizacije Čačak do Vlade Srbije - zaključila da nam je najbolje da na njegovom vrhu pobodemo jedan betonsko-stakleni vidikovac od trista ili četiristo kvadrata. Pripremne radove za tako zahtevan projekat već smo obavili, bez brige. Kroz šumu smo prosekli put za neophodnu mehanizaciju, tako planski i vešto da se neke okolne bukve sada suše, jer više nemaju zaštitu drugih stabala na koju su navikle.

NIN / Zoran Ilić

Čist je bonus to što je teren na kome hoćemo da zidamo neproveren, moguće nestabilan, jer je od krečnjaka čija je izdržljivost uvek sumnjiva. Bonus je to, dakako, jer dok imamo planinski vrh imamo i problem šta sa njim da radimo. Ako se obruši, nema vrha pa nema ni problema, a problema, složićete se, Srbija ima i previše. Šteta je samo što je država odustala od početne ideje da na vidikovcu budu i kafić i restoran. Kakva bi to bila akustična bomba kada bi se među šesnaest planinskih vrhova razlegla pesma stara sa Ovčara i Kablara...

„Dešava se betonizacija, dešava se hotelizacija Kablara. Ne znamo ni kako bi taj vidikovac trebalo da izgleda, jer je javna rasprava održana tajno. Nije joj prisustvovao niko od nas, već - pretpostavljam - samo klimoglavci. Da bi napravili pristupni put, posekli su 345 metara šume, i to su nazvali ’revitalizacijom’. Ako je to revitalizacija, ja sam pingvin. Kada su sekli, zaustavljali su nas i privatno obezbeđenje i policija. Ta je policija navodno čuvala obezbeđenje od nas i nas od obezbeđenja, a trebalo je da čuva šumu, zakon, naše pravo na slobodno kretanje. Uz sve to, ljudi koji ovde planinare decenijama kažu da je stena krta, da puca. Doktori nauka i arhitekte tvrde da je taj projekt nemoguć, da su geološka istraživanja poslednji put obavljena 1965...“, u dahu priča mladi čačanski pesnik Jevđenije Dimitrijević, aktivista udruženja „Sačuvajmo Kablar“.

Aktivista je i Velimir Mitrović, koji na Kablaru ima porodično imanje. „Šume jesu privatne, ali niko od nas, Kablaraca, nema osećaj vlasništva nad ovim prostorom. Reč je o prostoru posebnih prirodnih odlika, koji pripada svima i svi treba da ga čuvamo.“

Dok su ga svi čuvali ili makar ignorisali, u kablarsku lepotu je svratila i mešovita delegacija koja se brine o zaštićenim jadranskim zonama.

NIN / Zoran Ilić

„Dekan Turističkog fakulteta iz Bolonje je tada predložio mere koje su potom praktično unete u Prostorni plan za Ovčarsko-kablarsku klisuru - da se ne gradi ništa, da se okolina samo malo uredi, da se, recimo, postave zaštitne sajle i znaci upozorenja, jer stene jesu opasne na nekim mestima. Predložio je i da se broj istovremenih posetilaca ograniči na manje od trideset i da grupe veće od deset ljudi imaju profesionalne vodiče. U pomenutom Prostornom planu, koji je vlada usvojila u mandatu Ane Brnabić, 2019, stoji da ovde nije dopušteno ništa osim uređenja planinarskih staza, odmorišta, osmatračnica. I sada vlada iste Ane Brnabić to krši“, objašnjava Mitrović.

Pravnim aspektima čardaka na Kablaru morao bi se posvetiti poseban tekst. Ovom prilikom - samo jedan pasus:

„Kada smo podnosili krivične prijave zbog seče šume, šumarski inspektor je rekao ’Nemojte mene, ljudi, imam dve godine do penzije’. Pravni osnov građevinske dozvole, koju je izdalo Ministarstvo građevinarstva, nije ni Zakon o planiranju i izgradnji, ni Prostorni plan, nego Plan razvoja Ovčarsko-kablarske klisure, koji je interni dokument Turističke organizacije. Uspevali smo da dođemo do tih dokumenata, čitali ih svojim očima. Ministarstvo koje je izdalo dozvolu, ogradilo se od eventualne štete. Grad Čačak se takođe ogradio od eventualne štete. Projektant je izričito naveo rizike, čime se i sam ogradio. Ko je onda odgovoran?“, pita u provaliju Velimir Mitrović.

Ako taj vidikovac osvane i opstane na planini, moguće je da će ljudi isprva pohrliti u turističke autobuse, pa njima u čardak, jer je prizor zaista jedinstven. Poenta je, međutim, u tome da je unikatan sada, ili da je bio do juče, jer već i samo gradilište izgleda tako dobro uklopljeno u okoliš kao da se na Kablar srušio leteći tanjir neke zlonamerne civilizacije.

„Kada se taj objekat napravi, više nećete moći slobodno da hodate. Takođe će gabaritom zakloniti deo pogleda. Na Tari imate fantastične vidikovce sa kojih se vidi dobar deo Bosne, ali pogled se, recimo, pruža 180 stepeni oko vas. Ovde imate čitav krug. Čudo je da to postoji na samo 885 metara nadmorske visine. Priroda se poigrala, i napravila nešto što stoji stotinama miliona godina, što je dočekivalo razne biljke, životinje, ljude, civilizacije. I u jednom momentu su se pojavili ljudi koji smatraju da to treba da prekinu“, govori Mitrović.

„Generacije koje budu dolazile neće znati šta je netaknuta životna sredina“

Što se tiče ljudi koji nisu nikada ni pomislili da to treba da prekinu, onih Kablaraca koji „nikada nisu imali osećaj vlasništva“, ova je fascinantno bizarna ideja naposletku podelila i njih. Dimitrijević i Mitrović tvrde da je žiteljima rečeno kako svi drugi lokalni projekti zavise od čardaka.

„To je klasična ucena. Pritom u ’projekte’ oni svrstavaju osnovnu infrastrukturu, seoske puteve, struju, kanalizaciju“, navodi Jevđenije Dimitrijević.

Velimir Mitrović govori o zloj krvi, o ozbiljnim svađama, o ružnoj lokalnoj klimi kakvu ne pamti.

„Seljani žele isto što i ja - puteve, dalekovode, vodu za sve. Ana Brnabić kaže da je njoj važno šta kažu meštani, ali govori o meštanima koje je sama skupila kada je ovde došla. Ona hoće da joj izabrani seljani odobre da krši zakon. Ne može grupa ljudi stavom da ozakoni nezakonito, pa makar to bio ceo Pravni fakultet.“

Zla krv je veče pre nego što smo se popeli na Kablar proključala napadom na Jevđenija Dimitrijevića. Napadnut je kada se vraćao sa čačanskog „Protesta protiv nasilja“, što je prikladno tragikomičan dodatak već tragikomičnoj priči. A o napadu na prirodu - i to zakonski zaštićenu, ako neko to još nije shvatio - još samo ovo:

„Mere zaštite koje Kablar ima, služe tome da Kablar bude tačka na kojoj ćemo se obrazovati i stvarati održive navike za budućnost. Ako to uništimo na Kablaru, na Ovčaru, na Tari, Kopaoniku i Zlataru, generacije koje budu dolazile neće znati šta je netaknuta životna sredina. Ljudi sa mnogo para pokušavaju da organizuju te prostore po urbanom shvatanju, i to se dešava po celoj Srbiji“, zaključuje Velimir Mitrović.