Bugarske takse na ruski gas: Još jedna neizvesna zima donosi i strah od novog poskupljenja

Zima je kalendarski još daleko, ali je poskupljenje gasa, glavnog energenta za zagrevanje domaćinstava i proizvodnju električne energije i pokretača industrije ovih dana ponovo u centru pažnje javnosti. Uz direktan uticaj na cene ovog energenta, Bugarska je 13. oktobra, izglasavanjem naknade (akcize) od 10,07 evra (20 leva) za transport svakog megavat-časa ruskog gasa preko svoje teritorije dovela u pitanje i dalje snabdevanje zemalja jugoistočne Evrope ruskim gasom. Nova tranzitna naknada iznosi približno petinu TTF osnovne cene gasa, koja je krajem prošle nedelje bila 53,8 evra po megavat-času. Fajnenšel tajms je bugarske tarife opisao kao „kaznene“, jer obično tranzitne naknade – koje se određuju između zemalja preko kojih gasovod ide i ne određuje ih parlament - ne prelaze nekoliko procenata stvarne cene gasa.

Cilj novih taksi, prema rečima premijera Bugarske Nikolaja Denkova, nije povećanje cena gasa za Srbiju i Mađarsku, već smanjenje profita Gasproma, mada nikome nije jasno kako će vlast u Sofiji uspeti da te takse naplati od ruske kompanije. Zvanični Beograd i Budimpešta smatraju da to nije pravi argument, jer EU nije uvela sankcije na isporuke prirodnog gasa iz Rusije. Potpredsednik Vlade Srbije i ministar finansija Siniša Mali i ministar spoljnih poslova i trgovine Mađarske Peter Sijarto u zajedničkom saopštenju ocenili su da je odluka Bugarske da uvede porez na ruski gas, koji se isporučuje preko njene teritorije, „korak usmeren protiv Mađarske i Srbije“.

Rusija je, uprkos svemu, sa 16 odsto udela i dalje drugi najveći snabdevač EU tečnim gasom – ispred Katara, Nigerije i Alžira. EU više gasa nego iz Rusije kupuje samo iz SAD, a uvoz ruskog gasa u EU u 2023. ne samo da nije smanjen, nego je čak značajno porastao. U prvih sedam meseci ove godine, Rusija je oko 52 odsto svog tečnog naftnog gasa (LNG) izvezla u EU, u poređenju s 49 odsto prošle godine i 39 procenata 2021, a najveći uvoznici su Španija, Belgija i Francuska. Primera radi, iz Rusije više LNG od Španije uvozi samo Kina. Bugarska, međutim, ne uvozi gas iz Rusije još od aprila 2022, jer je dva meseca nakon početka ruske invazije na Ukrajinu odbila zahtev Moskve da plaća taj energent u rubljama. Ipak, ostala je tranzitna zemlja za ruski gas do drugih država Evrope, tako da Srbija i Mađarska gasovodom Turski tok preko Bugarske i dalje uvoze značajne količine tog energenta iz Rusije.

Bugarska računica

Uvođenjem, pravno veoma problematičnom odlukom, nove tranzitne takse na ruski gas, koji se isporučuje preko njene teritorije za treće zemlje, Bugarska računa da će se u državnu kasu godišnje sliti dodatnih 1,2 milijarde dolara. Ta odluka otvorila je neizbežno pitanje, da li će gas u Srbiji zbog toga poskupeti? Tim pre što bi se potencijalno poskupljenje odrazilo negativno i na privredu i na budžet države, a ako bi se prelilo i na domaćinstva, računi bi bili uvećani za oko 10 odsto. U tom slučaju bi uz povećanje cena za 10 odsto od 1. novembra, gas za domaće potrošače poskupeo ukupno 20 procenata.

S tim u vezi valja podsetiti da je, nakon svih pretnji i strahova, cena gasa u Evropi sada duplo veća nego u leto 2021, pre rata u Ukrajini. Nemačka je tada gas plaćala 230 evra, danas oko 550 dolara za hiljadu kubnih metara, dok je na vrhuncu krize njegova cena bila i pet-šest puta veća. Ipak, cena bi mogla da se promeni…

Koliko god da su stručnjaci svojevremeno bili složni u proceni da će gas biti skup, tako sada vlada sloga u objašnjavanju zašto je trenutno, ipak, relativno jeftin. Glavni razlog za to je što je prošla zima bila veoma blaga, a važni faktori su i puna evropska skladišta gasa, pad industrijske aktivnosti, što je velikim delom smanjilo tražnju i ublažilo oscilacije na tržištu.

Izostao je scenario koji su mnogi najavljivali, a koji je podrazumevao hladne stanove i zatvorene fabrike. Umesto toga, sada se vide jasni znaci opuštanja na tržištu gasa. S druge strane, ekonomska kriza i dalje nije rešena. Naprotiv. Problemi u snabdevanju i nagla poskupljenja gasa primorali su energetski intenzivne industrije - hemijsku, metalsku i industrija papira - da zatvaraju fabrike ili smanje proizvodnju. To je pogodilo naročito Nemačku, gde je proizvodnja u energetski intenzivnim sektorima pala za gotovo 20 procenata u odnosu na predratni nivo.

Da bi EU i Evropa u celini prebrodili narednu zimu bez nestašice gasa, potrebno je da budu ispunjena tri preduslova. Prvi je ujedno i najjasniji pokazatelj koliko je situacija sa snabdevanjem bila kritična nakon što su ruske isporuke gasa prekinute. Savezna agencija Nemačke odmah je predložila da se uštedi čak 20 odsto uobičajene potrošnje gasa. Već prošle godine potrošnja je bila 14 odsto ispod proseka za prethodne četiri godine. Industrija je uštedela 15, a privatna domaćinstva, mala i srednja preduzeća 12 odsto. U prvom polugodištu ove godine, pak, potrošnja je bila čak 25 odsto niža nego u istom periodu od 2018. do 2021. Naravno, odlučujuću ulogu imale su relativno visoke temperature tokom zime, što je ujedno i drugi veliki preduslov za normalno snabdevanje i u narednom periodu. Treći preduslov je veće korišćenje gasa iz novih LNG-terminala, a i on je u dobroj meri ispunjen.

Evropska skladišta gasa punija su nego ikada pre u ovo doba godine, što praktično isključuje mogućnost nestašica ove zime. Čak i ako kompletan uvoz iznenada stane, uz već postignute uštede i smanjeni nivo industrijske proizvodnje, uskladišteni gas mogao bi da pokrije tražnju za otprilike dva meseca. Skladišta gasa u Nemačkoj trenutno su popunjena veoma visokih 90 odsto, a u EU 81 odsto i to garantuje sigurno snabdevanje do kraja 2023. Mnogo veći problem predstavlja finansijski aspekt cele ove priče. Zamena jeftinog ruskog gasa znatno je povećala troškove i industrije i potrošača, koji neće brzo nestati, uprkos značajnom popuštanju napetosti na tržištu gasa. Kupci i danas nabavljaju nove količine po višestruko većim cenama nego pre krize, što se neizbežno odražava na njihovim računima za gas. Zbog toga što se ugovori o snabdevanju uglavnom sklapaju na duži rok, „pikovi“ cena do krajnjeg kupca stižu sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, a tečni gas, ne samo zbog manje konkurencije na svetskom tržištu, već i zbog velikih troškova transporta, bitno je skuplji od onog koji je stizao iz Rusije.

Nema opuštanja

U svakom slučaju, Evropljani još ne mogu da se potpuno opuste. Ako Kina nastavi da se ekonomski oporavlja, u narednom periodu biće joj potrebno više energenata, nafte i gasa. Tada bi i EU mogla da izgubi mnogo. S jedne strane, tečni gas će verovatno da poskupi zbog velike tražnje, a osim toga, moglo bi i da ga bude manje na svetskim tržištima. Uostalom, Kina planira da ove godine uveze sedam odsto više tečnog gasa nego prošle. Indija je postala pojedinačni najveći uvoznik ruske nafte, a povećala je i upotrebu gasa, pre svega ruskog i taj trend se u dogledno vreme neće promeniti. Strukturni razlozi za visoku cenu gasa još uvek su tu. Rat u Ukrajini daleko je od kraja, a uvoz ruskog gasa u EU je značajno manji nego pre dve godine. Pritom i alternative ne postoje. Nemačka je isključila svoje nuklearne elektrane, a francuske nisu u baš sjajnom stanju, što dodatno usložnjava energetsku situaciju u Evropi. Tu je i odredba EU o gornjoj granici cene gasa i reakcija Kremlja se mogla pretpostaviti. Vladimir Putin je potpisao dekret kojim se zabranjuje trgovina sa svim zemljama koje su prihvatile tu granicu. Holandija je drugog oktobra obustavila proizvodnju sa najvećih evropskih gasnih polja u regionu Groningen, gde se gas eskploatisao prethodnih 60 godina.

Visoke cene energije naškodile su konkurentnosti Nemačke čiji se poslovni model zasnivao na izvozu i jeftinoj energiji iz Rusije. Prema nedavnom izveštaju Nemačke privredne i industrijske komore, skoro trećina nemačkih proizvođača razmatra ili sprovodi planove za preseljenje proizvodnje u inostranstvo – pre svega zbog visokih troškova energije. Zbog usporavanja u proizvodnom sektoru, potražnja za gasom ostaje smanjena, držeći time cene gasa pod kontrolom, na znatno nižem nivou nego pre godinu dana.

U poređenju s naftom, koju je Rusija prilično uspešno, ali uz velike popuste, uspela da preusmeri ka Kini i Indiji, prirodni gas teže je preusmeriti ka novim kupcima. Teže ga je transportovati i potrebna su ogromna ulaganja u gasovode i postrojenja za pretvaranje gasa u tečno stanje. Problem će nastati ako kriza potraje i ruski gas zaista nađe nove kupce. Rusija je većinu infrastrukture za izvoz gasa napravila sa ciljem da zadovolji evropske kupce. Moskva vidi Kinu kao alternativu velikom evropskom tržištu, ali to zahteva izgradnju novih gasovoda koji bi dopunili postojeće gasovode Snaga Sibira i Sahalin-Habrovsk-Vladivostok.

Nekoliko zemalja bi moglo da pokuša da popuni rupe u snabdevanju energijom okretanjem uvozu električne energije preko interkonektora ili povećanjem proizvodnje u nuklearnim elektranama, većom upotrebom obnovljivih izvora, hidroenergije ili termoelektrana. Iako EU pokušava da prestane da koristi ugalj zbog ciljeva klimatske politike, neke termoelektrane su ponovo počele da rade već prošle godine zbog porasta cena gasa.

Kao što se Evropa, opredeljena da uđe u zelenu tranziciju, nije mnogo dvoumila da se vrati uglju čim je počela energetska kriza prouzrokovana sankcijama koje je EU uvela Rusiji, zabranjujući uvoz njenog gasa, tako se i u slučaju obnovljivih izvora ipak ne napuštaju oni konvencionalni. Iako mogu da proizvedu značajnu količinu struje, problem sa obnovljivim izvorima je što za veoma kratko vreme može da dođe do oštrog pada proizvodnje. Tako je u novembru prošle godine proizvodnja energije iz vetra u Velikoj Britaniji za 40 sati opala sa 16,4 na samo 0,4 gigavata, što je bilo jednako isključivanju 14 nuklearnih elektrana. A u takvim slučajevima, da bi se održala stabilnost mreže, jer je svaki elektroenergetski sistem dizajniran da radi na konstantnom naponu 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, 365 dana u godini, potrebno je priključiti drugi izvor snabdevanja – a to je zbog tehnologije proizvodnje gas, jer jedino termoelektrane na gas mogu za manje od sat vremena da dostignu maksimalnu instalisanu snagu.

Autor je stručnjak za energetiku