NIN ISTRAŽUJE Veze urbanizma i korupcije u Beogradu: Otimači gradskog blaga

Teško da je više ostao ijedan segment u kome Srbija nije zagazila u korupciju, ali se pokazalo da se u oblasti planiranja i izgradnje mogu izvući baš ozbiljne pare. I taj „resurs“ se nemilice koristi počevši od rušenja u Savamali zarad Beograda na vodi, do najavljenog rušenja Sajma iz istog razloga, praćenog megalomanskim planovima za potrebe izložbe EXPO. A sistemski rad na stvaranju netransparentnih institucija i na sužavanju prostora za učešće javnosti, dodatno je potpomogao razvoj korupcije u ovoj oblasti.

Prostor koji javnost ima da utiče na urbanističke procese veoma je ograničen – čak i kada se donose planovi suprotni važećim propisima, što se dobro videlo na primeru takozvane gondole na Kalemegdanu. Iako je u Planu generalne regulacije (PGR) Beogradska tvrđava prepoznata kao istorijsko jezgro grada i zaštićeno kulturno dobro od izuzetnog značaja, a „postavljanje dalekovoda, žičanih sajli za alternativni prevoz i rekreaciju naročito u području Beogradske tvrđave i u njenim širim vizurama i akvateritorijalnim obuhvatima“ eksplicitno zabranjeno, gradske vlasti su 2018. godine donele Plan detaljne regulacije (PDR) čija je jedina svrha upravo izgradnja žičare na zabranjenoj lokaciji.

A kako po zakonu planovi nižeg reda moraju biti usklađeni sa planovima višeg reda, gotovo komično rešenje je pronađeno u odredbi koja je uneta u tekst PDR-a po kojoj će se delovi PGR-a koji ne odgovaraju vlastima prosto ignorisati. Pa pošto u, najvišem, Generalnom urbanističkom planu zabrana ne postoji (doduše u njemu se i ne  razmatra mogućnost izgradnje žičare na području tvrđave, već na potpuno drugim lokacijama) to je uzeto kao osnov da je izgradnja dozvoljena.

Ali pokazalo se da čak i kada imamo posla sa očiglednim ruganjem pravnom poretku, izostaju institucije koje bi na to mogle da reaguju. Tako je nadležna urbanistička inspekcija po prijavi Ne davimo Beograd samo konstatovala da autori plana smatraju da je sve u redu i niti je bila spremna da usklađenost planova potvrdi sopstvenim rešenjem, niti da predloži Ministarstvu da pokrene postupak za ocenu zakonitosti plana. Jedina preostala mogućnost bila je obraćanje Ustavnom sudu.

Bile su potrebne tri godine za odgovor u kome su se proglasili – nenadležnim. Naime, Ustavni sud se nije složio da je sporna zakonitost postupka u kome je plan donet, a što se tiče uvrđivanja usklađenosti planova zauzeo je stav da je ono isključivo u nadležnosti gradske Komisije za planove „čiji predsednik i članovi se imenuju iz reda stručnjaka za oblast prostornog planiranja i urbanizma“. Što zvuči u redu, dok se ne setimo da ih imenuje upravo većina u skupštini grada, odnosno ljudi koji su i naumili da je žičara važnija i od zakona i od kulturnog nasleđa. Znači li to da ako postoji „politička volja“, ne postoji ni mogućnost žalbe?

NIN / Milan Ilić Rušenje Sajma najavljeno je zbog megalomanskih planova za potrebe izložbe Ekspo 2027.

„Može se reći da je to praktična posledica ovakve odluke Ustavnog suda, pošto se planovi ne mogu osporavati u postupku pred redovnim sudovima. Ustavni sud se ni u ovoj, a ni u drugim svojim odlukama, ne bavi funkcionisanjem tih institucija, iako može zvučati logično da bi obraćanje Ustavnom sudu i bilo izlišno da izvršna vlast, u ovom slučaju organi Grada Beograda, postupaju zakonito. Mi smo, naravno, bili svesni ranije prakse Ustavnog suda i zato su argumenti u našoj inicijativi upravo bili usmereni na nezakonito postupanje Grada. Grad je, svestan da PGR ne dozvoljava izgradnju takvog objekta, 'preskočio' taj dokument i pozvao se na onaj koji mu više odgovara. Time je prekršio zakon, a može se reći i Ustav, jer je uzurpirao nadležnost viših organa. Ustavni sud je izabrao najlakši način da na ove naše tvrdnje odgovori, ne ulazeći u te naše argumente“, kaže Jelena Jerinić, profesorka ustavnog prava i jedna od autorki odbačene inicijative.

Ipak, u odvojenom postupku koji je RERI vodio pred Upravnim sudom, pripremni radovi na žičari su prvo privremeno obustavljeni zbog opasnosti od nenadoknadivih posledica po kulturno dobro, a na kraju je (pre svega zato što nije pribavljena saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu) sud poništio građevinsku dozvolu.

„Odluka Upravnog suda po tužbi RERI može se oceniti kao istorijska. Tada je prvi put primenjena odredba Zakona o opštem upravnom postupku koja predviđa da tzv. zastupnici širih interesa javnosti mogu da učestvuju kao stranke u upravnom postupku, a kasnije i u upravnom sporu pred Upravnim sudom. Ta mogućnost, koju uprava i dalje ne prepoznaje u dovoljnoj meri, omogućava organizacijama poput RERI da se aktivno uključe u postupke u kojima se odlučuje o pitanjima od javnog interesa i da na taj način intervenišu kada su ugrožene vrednosti čijoj zaštiti su oni posvećeni. U ovom slučaju, RERI je dokazao da kulturno nasleđe, na području Kalemegdana, predstavlja deo naše životne sredine“, kaže Jerinić.

Ministarstvo građevinarstva, koje je poništenu dozvolu izdalo, tokom suđenja je sve vreme pokušavalo do ospori pravo RERI na podnošenje tužbe, tvrdeći da kao organizacija koja se bavi zaštitom životne sredine ne može da se bavi zaštitom kulturnih dobara. Pošto im nije prošlo, teško je ne pomisliti da je upravo ovo iskustvo podstaklo Ministarstvo da u predlog izmene Zakona o planiranju i izgradnji unese odredbu po kojoj je isključivo investitor (a ne bilo kakva stručna ili zainteresovana javnost) stranka u postupku izdavanja građevinskih dozvola, od koje je odbijalo da odstupi tokom javne rasprave. Ipak, u verziji koja se na kraju našla pred poslanicima u julu, ublažena je sa „kao i lice koje ima na zakonu zasnovan interes za učešće u postupku“, tako da će zatvaranje ove poslednje rupe kroz koju javni interes može da se provuče morati da sačeka novi skupštinski saziv.

Koliko su i javnost i institucije isključene iz procesa odlučivanja može se videti u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije (16.5.2023.) o „K-distriktu“ koji je dostavljen Vladi Republike Srbije i svim nadležnim institucijama. U uvodnom delu Savet se osvrnuo na činjenicu da izgradnjom kompleksa u sivoj i boji rđe Beograd gubi ne samo pravo na svoje ime, već i pravo na grb „koji je u današnjem izgledu nastao 1931. godine, a koji je Skupština grada Beograda usvojila kao zvanični grb 1995. godine“ jer vizura tvrđave, njena sagledivost i panorama više ne postoje.

„Nebriga o kulturno-istorijskom nasleđu, čiji smo svedoci u našem glavnom gradu u poslednjih desetak godina, onih koji su najodgovorniji da ga čuvaju predstavlja ništa drugo do zločin prema svojoj istoriji i tradiciji, kao i zločin prema generacijama koje dolaze... Čelnici grada Beograda, Gradska uprava, Ministarstvo kulture, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, pred čijim očima je u poslednjih par godina devastirana Beogradska tvrđava, bili su i po slovu zakona ovlašćeni i dužni da zaštite ovaj spomenik kulture, što nažalost nisu učinili, a što jasno govori o njima, njihovom radu i njihovoj posvećenosti spomenicima kulture koje bi trebalo da štite, za razliku od njihovih prethodnika, kojima su istorija, tradicija i slobodarski duh koji simbolizuje Beogradska tvrđava bili imperativ“, kaže se u izveštaju koji je potpisao Miroslav Milićević.

NIN / Đorđe Kojadinović

Ako bismo bili iskreni do kraja, nijedna vlada na ovim prostorima od devedesetih nije bila imuna na sumnjive privatizacije i korupciju, pa ni demokratska. Urbanistički zavod Beograda je još 2003. pristupio izradi Generalnog plana Beograda do 2021. i prostor Donjeg Kalemegdana prenamenio u stambeno-poslovnu zonu, pravdajući se da je u pitanju prilagođavanje „tekućim društvenim promenama“, a Skupština grada ga je usvojila. Međutim, ono što se bitno razlikovalo je to što su u vreme demokrata (pa i pre demokrata) postojale institucije i što su one stručno radile svoj posao, pa su i Republički i Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture glatko odbili da daju saglasnost za devastaciju Kalemegdana.

Samo dva meseca nakon što je Tomislav Nikolić pobedio na predsedničkim izborima, Republički zavod je izdao saglasnost (rešenje 3/1626 od 25. 9. 2012) na Urbanistički projekat za izgradnju stambeno-poslovnih objekata na uglu ulica Dunavske i Bulevara Vojvode Bojovića, ali su radovi sprečeni zahvaljujući javnosti i izostanku ostalih dozvola za gradnju. Nažalost, bila je to samo privremena odluka – aktuelnoj vlasti su bile potrebne još četiri godine da pokori sve institucije i da ih učini saučesnicima u urbanističkom kriminalu. Postupajući po zahtevu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture je 17. jula  2018. godine pokorno izdao novi akt i njime utvrdio uslove za preduzimanje mera tehničke zaštite za izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa K-distrikt „u cilju afirmacije poslovnih kapaciteta i javnih usluga u prostoru stambeno-poslovne zone Beogradske tvrđave u Beogradu“.

I to ne bi bilo sporno da su se pridržavali onoga što piše u Zakonu o kulturnim dobrima: da su dozvoljeni radovi na konzerviranju, restauriranju, rekonstrukciji, revitalizaciji i prezentaciji kulturnih dobara, a da se svi radovi koji mogu da naškode kulturnom dobru moraju zabraniti, a ono što je izgrađeno srušiti. Dakle, dozvola bi uglavnom trebalo da se odnosi na rekonstrukciju postojeće napuštene fabrike Beko, a ne na izgradnju poslovno-stambenog kompleksa koji će blokirati ne samo prilaz Kalemegdanskoj tvrđavi već i mogućnost da se sa Dunava tvrđava uopšte vidi. Ponajmanje na izgradnju dva podzemna sprata garaža koja su trajno uništila arheološko nalazište i otvorila mogućnost da se predmeti pronađeni tokom iskopavanja pojave na crnom tržištu.

Međutim, nadzor koji je Zavod obećao je očito bio samo pro forme, a Savet to potvrđuje rečima: „Imajući u vidu da su investitori stanove u K-distriktu  prodavali unapred tokom 2018. godine, pre njihove izgradnje i pre izdavanja bilo kakve saglasnosti nadležnih organa ili građevinskih dozvola za njihovu izgradnju, to navodi na zaključak da je sve unapred dogovoreno i trasirano.

“To je potvrdio i idejni tvorac projekta Vladimir Gogoljev, ispred investitora „Kalemegdan development“ kada je za BIRN izjavio „da je prodao 110 stanova za nešto čega nema“ i pojasnio da se na kupovinu zgrade Tekstilne industrije Beko odlučio 2017. godine nakon što mu je to savetovao Milutin Folić, koji je u to vreme obavljao funkciju glavnog urbaniste grada Beograda.

Imajući u vidu da je Folić, čim mu je istekao mandat, preko svoje novoosnovane firme Sillage marta 2019. godine, prodavao Gogoljeve nepostojeće stanove (pre izdavanja građevinske dozvole), Savet smatra da „možemo govoriti o indicijama o postojanju sistemske korupcije, koja je unapred organizovana i u kojoj su učestvovali, pored investitora, Gradska uprava grada Beograda, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, koji su svoja odobrenja, saglasnosti i rešenja doneli nakon što su nepostojeći stanovi prodati“.

NIN / Milan Ilić

I dodaje da se u konkretnom slučaju, pored indicija o eventualnom postojanju sistemski organizovane korupcije, može govoriti i o indicijama o eventualnom postojanju trgovine uticajem, kada se ima u vidu izjava tadašnjeg gradonačelnika grada Beograda Siniše Malog u februaru 2018. godine na prezentaciji K-distrikta, da će K-distrikt ,,u potpunosti promeniti fizionomiju tog dela grada“.

Na to ukazuje još jedna činjenica – iako zgrada Tekstilne industrije Beko nije proglašena za spomenik kulture, kao što nije ni Vojni muzej na Kalemegdanu, obe predstavljaju neodvojivi deo Beogradske tvrđave kao spomenika kulture u celini. A to znači da 2017. godine nije mogla da bude prodata trećem licu, pre nego što prethodno nije bila ponuđena na prodaju Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, po pravu preče kupovine u skladu sa zakonom. Ukoliko Beko nije ponuđen Republičkom zavodu, zaključeni ugovor je prema mišljenju Saveta „bio ništavan u skladu sa odredbama Zakona o kulturnim dobrima i Zakona o prometu nepokretnosti“.

Iako gondola još uvek nije podignuta (samo su posečena stabla na tvrđavi) Savet za borbu protiv korupcije smatra da je K-distrikt više nego dovoljan da onemogući kandidaturu Beogradske tvrđave na Listu svetske baštine Uneska, i da se radi o trajnoj devastaciji. Na pitanje da li je ijedna institucija kojoj su poslali izveštaj reagovala, predsednik Saveta Miroslav Milićević za NIN kaže: „Poslali smo Vladi, Ministarstvu kulture, Skupštini grada Beograda i Tužilaštvu za organizovani kriminal. Jedino nam se obratila policija, imali smo sastanak i dali smo dodatne informacije i podatke. Od onda čekamo.“

Na šta tačno, teško je zaključiti. Ako policija nije otkrila sumnjive radnje u postupanjima Zavoda za zaštitu spomenika kulture ili je suviše pod kontrolom da bi krenula na Ministarstvo građevine i Skupštinu grada, mogla je makar za tužilaštvo da ispita poslove Milutina Folića koji više nije deo vlasti. Njegova firma Sillage, preko koje su prodavani stanovi u K-distriktu čiju je gradnju omogućio, reklamirala je da klijentima nudi pomoć i pri „pronalaženju lokacije za gradnju“ i „dobijanju građevinske dozvole“.

Mada je osnovana dve nedelje pošto je Folića na mestu glavnog urbaniste nasledio Marko Stojčić, pažnju skreće da je u ponudi imala i stanove drugih ekskluzivnih kompleksa čije je projekte izradila njegova druga firma, Folic Architects za vreme dok je bio glavni urbanista, poput „Kapija Vračara“ ili „Taurunuma 21“. U slučaju „Taurunuma“ sumnja na sukob interesa je najizraženija, budući da je njegovoj izgradnji prethodilo donošenje novog Plana detaljne regulacije kojim je izvršena prenamena zemljišta na kome je podignut, iz poslovne u stambenu.

Takođe, Folić je tokom mandata osim mesečne plate novac uzimao i kao član komisija za mnogobrojne projekte u Beogradu - po jednom konkursu od Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda prosečno je inkasirao po hiljadu evra. „Ironija je što posao arhitekte grada i jeste uređenje Beograda, tako da je sve to trebalo da radi u okviru redovne plate”, naveli su iz „Saveza za Srbiju“ kada su bezuspešno pokušali da ospore njegov reizbor 2018. godine. Nije pomoglo ni podsećanje da se Folić „proslavio“ time što je „izdavao sam svojim firmama dozvole za gradnju, ucrtavao pjacete (male gradske trgove) pored svojih zgrada da bi im dizao vrednost“, kao ni da je jednim svojim objektom oštetio zid kuće Udruženja slepih u Beogradu.

Dolaskom člana Glavnog odbora SNS-a Marka Stojčića na mesto glavnog urbaniste Beograda, žmurenje institucija na preplitanje privatnih poslova sa obavljanjem te funkcije dostiglo je vrhunac. Nekoliko meseci nakon što je stupio na dužnost, svesni da je Stojčić tada bio vlasnik dve arhitektonske i suvlasnik jedne građevinske firme, novinari Pištaljke upitali su Agenciju za borbu protiv korupcije kada će njegova imovinska karta postati dostupna javnosti. Dve nedelje kasnije usledio je odgovor da se po zakonu Stojčić ne može smatrati funkcionerom i da nema obavezu da prijavi imovinu, a istovremeno su na svom sajtu Stojčića izbrisali iz registra javnih funkcionera u kome je – do upita Pištaljke – bio naveden sa veoma jasnom funkcijom „glavni urbanista“.

TANJUG / Miloš Milojević Uigran tim: Marko Stojčić i Aleksandar Šapić, najčešće su pominjana imena u projektu Marina Dorćol

Agencija je naknadno pojasnila da glavni urbanista „nije imenovano lice u organu već u Službi i da isti ne rukovodi službom“, misleći na Službu glavnog urbaniste koja, shodno imenu i prema aktu kojom je osnovana, „obezbeđuje podršku i pomoć glavnom urbanisti“. Dakle, glavni urbanista je puki zaposlenik službe čija je svrha da mu pomaže u radu? Zvuči... neobično, ali dobro, onda je barem direktor te službe nesumnjivo javni funkcioner? Nije. Ne samo što se ime aktuelne direktorke ne može naći u registru javnih funkcionera, već ni njena funkcija nije uvrštena u agencijski opsežan spisak (broji ukupno 1.325 stavki), dok funkcija glavnog urbaniste jeste, samo sticajem okolnosti (zvanih: novinari su morali da pitaju) ne postoji nijedno evidentirano lice na takvoj funkciji.

No pošto nismo u mogućnosti da pratimo promene Stojčićeve imovinske karte, preostaje nam da pogledamo poslovanje njegove firme Otvoreni atelje grada Arhitekton, u koju je vremenom ulio svoja ostala preduzeća. Od kada je postao glavni urbanista, Stojčićeva firma je ostvarila neto profit od 58.366.000 dinara – i to bez prošlogodišnjih rezultata koji još uvek nisu objavljeni. U proseku, to je profit od 14,6 miliona godišnje, dok je 2018. godine, kada je bio zamenik predsednika komisije za planove, profit iznosio osetno manjih 4,3 miliona dinara.

Udruženje Naša mesna zajednica istražila je jedan od Stojčićevih poslovnih poduhvata u kome se pojavljuje u praktično svim ulogama osim građevinskog radnika. Mesec dana nakon što je postao zamenik predsednika Komisije za planove, Komisija je usvojila urbanistički projekat za izgradnju četvorospratne zgrade u Vladetinoj ulici, koju je projektovao Marko Stojčić lično (a preko svog preduzeća Institut za savremenu arhitekturu d.o.o.), dok je investitor bila firma „Vladetina 22 d.o.o.“ u kojoj je posedovao 50 odsto vlasništva. U trenutku izdavanja građevinske dozvole, Stojčić je već postao glavni urbanista i predsednik Komisije za planove, a od februara 2022. i vlasnik celokupnog vlasničkog udela Vladetine 22. Kada je naknadno došlo do utapanja Vladetine 22 u Arhitekton, preneta je imovina procenjene vrednosti 79 miliona dinara, koja uključuje dva stana, poslovni prostor i osam garaža u četvorospratnici.

Zbog sumnje da je tu dobit ostvario putem sukoba interesa, Naša mesna zajednica je podnela u avgustu prijavu Agenciji za sprečavanje korupcije. Odgovor je usledio u decembru, sa već poznatim obrazloženjem.

„Pozvali su se na autentično tumačenje Zakona o sprečavanju korupcije i proglasili su se nenadležnim za odlučivanje po našoj prijavi, jer Marka Stojčića ne tretiraju kao javnog funkcionera. Sa druge strane, Đorđe Milić koji je takođe član Komisije za planove se kao član sporadično pojavljuje u izveštajima Agencije za sprečavanje korupcije. Recimo, u izveštajima iz 2015. i 2016. jeste javni funkcioner, a u izveštajima iz 2018, 2020. i 2022. nije, ali je zato Komisija za planove navedena kao organ javne vlasti - čime se vraćamo na definiciju po kojoj je javni funkcioner neko ko jeste izabran ili imenovan da obavlja funkciju u organu javne vlasti. Iako nije iznenađujuće da su se proglasili nenadležnim, odgovor Agencije je u najmanju ruku kontradiktoran“, kaže Sanja Solarević iz Naše mesne zajednice.

Čekajući odgovor Agencije, udruženje se obratilo i svim odborničkim grupama u Skupštini grada, ali u konačnici sa istim rezultatom.

„Predložili smo da kao tačku dnevnog reda stave smenu Marka Stojčića zbog zloupotrebe položaja i sumnje na sukob interesa i u materijalima dostavili i prijavu koju smo predali Agenciji. Odbornička grupa Zeleno-levi front je podnela i obrazložila takav zahtev na sednici, takođe i Ujedinjeni i Dveri. Nažalost, tačka nije uvrštena u dnevni red pošto vladajuća većina očigledno podržava Marka Stojčića. Prethodno je u februaru 2023. godine Stojčić reizabran po skraćenom postupku, pošto mu je mandat isticao u martu, a skraćeni postupak znači da uopšte nema rasprave u Skupštini već se samo stavi na glasanje i niko od odbornika ne može bilo kakvu kritiku na njegov rad da uputi“, dodaje Solarević.

TANJUG / Miloš Milojević

A da je i Ministarstvo građevinarstva veoma zadovoljno takvim modelom ponašanja glavnih urbanista, posredno je potvrdilo poslednjim izmenama Zakona o planiranju i izgradnji kojima je uspostavljena funkcija glavnog republičkog urbaniste uz obrazloženje da se time „dodatno unapređuje oblast prostornog planiranja i urbanizma i dodatno uvodi red u ovu oblast“. Iako će tu ulogu obavljati direktor Agencije za prostorno planiranje, koja tek treba da se osnuje, a što bi značilo da bi Agencija za sprečavanje korupcije morala da ga evidentira kao javnog funkcionera (makar do prvog novinarskog upita i još autentičnijeg tumačenja zakona), povećana transparentnost teško da će išta uraditi na sprečavanju sukoba interesa na republičkom nivou.

Jer Zakon je takođe predvideo da će se Agencija za prostorno planiranje, osim iz budžeta, finansirati i donacijama investitora.
Značaj investitora (ili njihovih „donacija“) vidi se na još jednom primeru – izgradnji Marine Dorćol, na čijem prostoru bi trebalo da nikne još jedno elitno nasilje koje će okupirati obalu reke za potrebe izabranih kupaca. Pa čak i vodu, jer je predviđeno pristanište za čamce i jahte stanara, a da pritom nije objašnjeno da li će i koliko investitor Sebre Marina Dorćol, u vlasništvu češke firme Sebre holding AS, plaćati Gradu za privatizaciju dela Dunava.

Ono što se zna jeste da iako vlast u Beogradu nije formirana nakon izbora, Privremeni organ na čijem je čelu Aleksandar Šapić je bez tendera nedavno prodao dodatnih 3.934 kvadrata zemljišta investitoru za iznos od 4,1 milion evra ili 1.050 evra po kvadratu, uz mogućnost ostvarivanja popusta od 30 odsto ukoliko izvrši jednokratnu uplatu. Naš zakon doduše prepoznaje takve prodaje jer postoji mogućnost da se investitoru koji već poseduje veliku parcelu omogući da je „proširi“, ali bi to trebalo adekvatno i da košta. A da li se radi o adekvatnoj ceni najbolje pokazuje podatak da je svojevremeno preduzeće Engel Marina Dorćol, kada je na istoj lokaciji želelo da gradi, moglo samo da zakupi zemljište i to po ceni 927 evra po kvadratu.

Međutim, u ovom slučaju izgleda – investitor je platio daleko više nego što je to običaj kada SNS prodaje našu zemlju.

„Zarad ovog projekta je vlasnicima prodato četiri hiljade kvadrata po ceni od 1.050 evra, a da je ista takva lokacija na reci u projektu Beograd na vodi isto vrednovana, ne bi arapski partneri sa 68 odsto udela platili 80 miliona evra nego dve milijarde evra. Drugi problem je da li je ovo momenat da se vrši takva prodaja? Da li je građanima potrebno novih 140.000 luksuznih kvadrata u Marini Dorćol, koji će se prodavati po 5.000 ili 10.000 evra po kvadratu? To će opet moći da kupuju samo privilegovani. Svuda u svetu postoje pravila po kojima investitori moraju da se ponašaju, jedino se kod nas pravila pišu i menjaju samo zbog njih, dok su građani tu samo da statiraju. To se vidi i na primeru K-distrikta zbog koga je uništena vizura i sa reke i sa Kalemegdana zarad silnih kvadrata.

Čitavu deceniju je ovaj grad samo u službi investitora: njima se poklanja zemlja ili prodaje ispod svake cene, izdaju dozvole za šta god požele, prodaju simboli Beograda, urušavaju se spomenici kulture, nezakonito su legalizuju hiljade i hiljade kvadrata, a tendere dobijaju izvođači koji su loše uradili prethodne poslove i koji za to ne snose nikakve konsekvence... SNS ne obezbeđuje infrastrukturu koja je potrebna i ne rešava pitanje saobraćaja, već pravi dilove sa investitorima i samo njima udovoljava. Da nije tako za deceniju od kada su na vlasti, imali bismo bar 50 novih vrtića, šest mostova, kanalizaciju, metro ili podzemne garaže umesto hiljade kvadrata betona i stakla“, kaže za NIN Mila Popović, predsednica Gradskog odbora Stranke slobode i pravde.

NIN / Milan Ilić

Duboki nemar prema gradu upadljiv je i u načinu na koji je „uveden red“ po pitanju divlje gradnje. Rešenje koje je Ministarstvo građevinarstva, sa Zoranom Mihajlović na čelu, predstavilo 2015. godine u vidu Zakona o ozakonjenju objekata, divlju gradnju je tretiralo pre svega kao statističku kategoriju koja ružno izgleda na papiru. Odnosno, umesto da brine o pravnom poretku i kvalitetu života građana, cilj je bio da se pre svega što više smanji broj nelegalno izgrađenih objekata, a ima li lakšeg načina da se to izvede od njihove legalizacije? Kada na to dodamo činjenicu da rušenje bespravne gradnje iziskuje određeni trošak, a da se za legalizaciju naplaćuje taksa – računica je više nego jasna.

Tako je dopušteno da se ozakoni sve što je nelegalno podignuto do donošenja Zakona, osim ako se radi o nebezbednim građevinama, ili ako su podignute u zaštićenim zonama ili na mestu predviđenom za gradnju objekata javne namene. Drugim rečima, ako je neko nelegalno podigao zgradu na metar od vašeg prozora, a niste baš sreće da je recimo preko puta trebalo da bude podignut muzej – vi ste kolateralna žrtva ulepšavanja statistike.

Zakon je ujedno predvideo da sve što nakon njegovog stupanja na snagu bude izgrađeno bez dozvola, neće moći da bude predmet ozakonjenja. Ipak, opsežno istraživanje Birna ustanovilo je da se sa legalizacijom naknadno završenih objekata i te kako nastavilo, budući da su u Beogradu pronašli više od 300 objekata ukupne površine veće od 450.000 kvadrata koji su ozakonjeni bez jasnog zakonskog osnova, čija je vrednost preko milijardu evra.

Pri tome, nije reč o ukupnoj razmeri problema, pošto uprkos tome što je Zakon propisao obavezu da Grad na sajtu objavljuje spisak izdatih rešenja o ozakonjenju, ni dan-danas, devet godina kasnije, takav spisak nije javno dostupan, niti su novinari Birna uspeli da ga dobiju direktnim obraćanjem institucijama. Ono što su uspeli da ustanove sopstvenim istraživanjem kroz ukrštanje satelitskih snimaka i podataka iz katastra „pokazuje da nije reč o izolovanim pojedinačnim slučajevima, pa čak ni o pojedinačnim beogradskim opštinama, nego da se radi o sistemskoj praksi koja je trajala godinama, traje i dalje, i zabeležena je u svim centralnim beogradskim opštinama“.

Iako su primenu Zakona pratile izjave gradskih funkcionera i predstavnika Ministarstva o tome kako će zloupotrebe biti ispitane, odgovorni za njih kažnjeni, a bespravni objekti srušeni, Birn ni o tome nije uspeo da dobije podatke od nadležnih. Tako je Grad ignorisao upit o tome da li je za više od 300 nelegalnih objekata obuhvaćenih istraživanjem gradska inspekcija obavila inspekcijski nadzor, dok je Ministarstvo tvrdilo da ne poseduje evidenciju o broju rešenja o ozakonjenju Gradske uprave koje je poništilo u drugostepenom postupku.

Isti odgovor – da ne poseduju tražene podatke – Birn je od Ministarstva dobio tražeći uvid u spisak od 368 nelegalnih objekata u Beogradu podignutih nakon stupanja na snagu Zakona o ozakonjenju, a čije je rušenje samo Ministarstvo najavilo u novembru 2016. godine, tako da je upitno da li je ikada sprovedeno. Ni pokušaj utvrđivanja da li su podnesene krivične prijave za protivzakonito ozakonjene zgrade nije urodio plodom, pošto su iz sva tri osnovna javna tužilaštva u Beogradu odgovorili da nemaju mogućnost pretrage po katastarskim parcelama i adresama, a da zbog zaštite podataka o ličnosti nemaju pravo da na novinarski zahtev pretražuju krivične prijave po imenima optuženih.

Dobro je znati da o pravima makar nekih građana, institucije i dalje vode računa.

Ozakonjena moć investitora

I sam pojam urbanističkog projekta, umesto urbanističkog plana, može postati koruptivna poluga, jer gotovo da isključuje učešće građana u proceduri usvajanja, dok glavnu reč ima investitor, kako za NIN objašnjavaju u organizaciji Ministarstvo prostora. „Javna prezentacija urbanističkih projekata traje samo sedam dana, nadležna Komisija za planove nema obavezu da obrazloži zašto je odbila pojedine predloge, saradnja planera sa institucijama je zanemarljiva, investitori imaju mnogo više mehanizama da učestvuju u postupku i moć da do kraja utiču na projekat...“, nabraja urbanistkinja Božena Stojić.

Opasnost po javno dobro pojačava i sukob interesa između institucije gradskog urbaniste, istovremeno i predsednika Komisije za planove, koju niko ne kontroliše, te se ostavlja veliki prostor za sklapanje pogodbi, uz moguću trgovinu uticajem. Sve češći primeri „dilova“ govore da se u obzir ne uzimaju ni uslovi koje propisuje Zavod za zaštitu spomenika i slične ustanove, već se usput zanemare, što ide od povećanja spratnosti do promene namene objekta. „Javne institucije/organi koje imaju moć da donose odluke zapravo funkcionišu kao produžena ruka investitora“, dodaje Stojić.

Čak je i Nacrt izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji sačinjen po meri investitora, a ne javnog interesa, kako primećuje arhitektkinja Olga Andrić. Obesmišljena je i uloga urbanističke inspekcije, koja nema nadležnost da vrši kontrolu rada glavnog urbaniste niti komisije za planove. Uz to, urbanistički inspektor deluje po prijavi, a ne po službenoj dužnosti, ali i kad utvrdi nepravilnosti, jedino što može jeste da predloži nadležnom ministru da pokrene postupak za ocenu zakonitosti datog plana, što se u praksi još nije dogodilo. Ministar, opet, lično postavlja jednu trećinu članova komisije za planove u Beogradu.

Međutim, u sveopštoj klimi investitorske grabeži, ruku podruku sa političkom, moguće je prekrojiti i urbanističke planove koje finansira Grad Beograd, kao što je Plan za linijski park, čiji je deo i projekat za Marinu Dorćol. „Iako bi trebalo da zastupa javni interes, taj plan prioritizuje komercijalni potencijal ovog prostora pripremajući teren za investitore, dok sa druge strane stanovnici neformalnog naselja koje se nalazi u obuhvatu plana ostaju bez alternativnog rešenja za stanovanje nakon njegovog uklanjanja“, ističe Olga Andrić.