Od „puta svile“ do „svilenog gajtana“: Robovlasnički status stranih radnika koji (ne) rade za Linglong u Zrenjaninu

Prava drama odvijala se prošle nedelje u Zrenjaninu, u baraci u kojoj je smešteno jedanaest indijskih radnika, sumnja se žrtava trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije, koji posle skoro dve godine žele da se vrate svojim kućama. Njih je u noći između 31. januara i 1. februara fizički napalo, kako tvrde, desetak kineskih menadžera zaposlenih u Linglongu tražeći da odmah odu u Beograd, bez garancija da će im biti isplaćene zaostale zarade i da će dobiti avionske karte za povratak kući. 

Jednom od njih su u Urgentnom centru konstatovane lakše telesne povrede. Nakon noći provedene u policijskoj stanici u Zrenjaninu i davanja izjava, zatražili su policijsku zaštitu, jer se nisu osećali bezbedno. 

Sutuaciju u kojoj se nalaze prijavili su aktivistkinjama i organizaciji Astra za borbu protiv trgovine ljudima i svih vrsta eksploatacije, koja je slučaj prijavila zbog sumnje na radnu eksploataciju. Radnici su rekli da su od juna 2022. radili na izgradnji Linglonga 10 sati dnevno, šest dana u nedelji za 700  dolara mesečno. Da im je ta zarada čak i isplaćena bila bi manja od republičkog proseka, jer je 700 dolara nešto manje od 75.000 dinara, a republički prosek za celu prošlu godinu bio je veći za oko 10.000 dinara. Pri tome su radnici iz Indije uglavnom radili teške fizičke poslove ili poslove na visini, bez adekvatne zaštitne opreme. Za jelo su u toku dana, kako kažu, dobili da među sobom podele „jednu kokošku ili dva jajeta“. U decembru su im istekle vize. Da bi uopšte došao u Srbiju da radi, svako od njih prvo je morao da se u Indiji zaduži 3.500 dolara kako bi platio troškove agenciji koja ga je angažovala.

Poslednjeg dana januara u policijskoj stanici u Zrenjaninu, u prisustvu predstavnika Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima i inspektora zrenjaninskog MUP-a, radnici su davali o ovome iskaz pet sati. Tom prilikom je i sa predstavnicima kineskog poslodavca postignut dogovor da im se umesto 2.400 dolara koliko im duguje, isplati 1700 dolara, da im se vrate pasoši i predaju avionske karte do Kalkute. Budući da je proces utvrđivanja statusa radnika započeo i treba da se sprovede, radnici moraju da po hitnom postupku daju iskaz Osnovnom javnom tužilaštvu u Zrenjaninu. 

Nakon napada kineskih menadžera, oni ne veruju u postignuti dogovor, traže policijsku zaštitu kako bi mogli da tužilaštvu daju iskaz i kako bi im, uz prisustvo policije, bio isplaćen novac, predati dokumenti i karte koje nisu kupljene, nego su im u tom trenutku samo ponuđeni termini za povratak, 4. i 5. februara.

Situacija se nakon incidenta dodatno komplikuje dolaskom beogradskog advokata, koji ne želi da kaže koga zastupa i ko ga je poslao, ali u tri navrata traži da mu radnici potpišu punomoć, i garantuje da će dobiti sve obećano, te da će odmah krenuti za Beograd ako javno ne govore loše o menadžmentu Linglonga i ne komuniciraju sa medijima.  

Iako radnici pokazuju propusnice na kojima jasno stoje obeležja Linglonga, potvrđuju da su se njima prijavljivali i odjavljivali sa gradilišta svakoga dana, pokazuju snimke na kojima ih maltretiraju i napadaju menadžeri Linglonga, ili pokazuju video-snimke na kojima se jasno vidi da rade na gradilištu, iz kompanije kažu da oni nikada nisu zapošljavali radnike iz Indije, niti da su oni radili na izgradnji kompleksa. Linglong izjavljuje da je radnike angažovala ista kompanija koja je angažovala i radnike iz Vijetnama – China Energy Construction Tianjin Electric Power Construction Co. Ltd. Pitanje je kako, budući da je Linglong sa njima navodno raskinuo ugovor još nakon ujdurme sa Vijetnamcima.  

Kontinuitet neljudskosti

Utisak novinara i aktivistkinja da se dešava repriza svega onoga što se događalo vijetnamskim radnicima, džentlmenski je korigovao doktor prava Mario Reljanović koji od početka prati položaj radnika u Linglongu, rekavši da ovo što se događa indijskim radnicima nije ponavljanje događaja, nego kontinuitet onoga što je započelo (javno) 2021. godine. I ima pravo. Priče o maltretmanu domaćih radnika čule su se brzo pošto je postavljen kamen temeljac 30. marta 2019. Međutim, i onda kao i sada, lokalni radnici ne žele da govore za medije. Zastrašujućih priča koje se dešavaju iza zidina fabrike bilo je mnogo. Mediji su zabeležili samo nekoliko povreda radnika. Javno su progovorili pojedinci čiji identitet je bio sakriven, iznoseći svoja iskustva. 

Po pravilu su bili vrlo brzo pronađeni. Zatim su kažnjavani kroz psihičke pritiske i ponižavajuće ili teške fizičke poslove, uglavnom izolovani od svojih kolega. Nakon toga bi sami napustili firmu. Svi pokušaji pobuna i štrajkova i domaćih i stranih radnika bili bi vrlo brzo ugušeni. O sindikatu i sindikalnom udruživanju nema govora. Informacije o dešavanjima radnici šalju novinarima jer ne veruju institucijama.

Nejasno je zašto su ti ljudi toliko prestrašeni pa ni nakon napuštanja kompanije ne žele da govore o tome šta im se dešavalo. Ono što je zajedničko svima je da su bili pod potpunim nadzorom, snimani i o svakom njihovom koraku koji bi se učinio sumnjiv bili bi odmah obavešteni nadređeni kineski menadžeri koji bi odlučivali o daljem ponašanju poslovođa prema radnicima. U suštini to je ono što su doživljavali od pojave kineskih menadžera u barakama u kojima su bili prvobitno smešteni vijetnamski radnici.

Vijetnamci su bili prva grupa radnika koja je otkrivena. Kao prvi, najgore su prošli jer su poslodavci/podizvođači bili sigurni u svoj zaštićeni položaj koji im je dopustio da ljude tretiraju gore nego stoku. Kako je to kasnije definisano, u najvećem radnom logoru u Evropi, krajem 2021. aktivisti i novinari otkrili su jezive detalje o životu i radu oko 500 radnika iz Vijetnama. Bez hrane, vode,  grejanja, adekvatne odeće i obuće, bolesni i promrzli radili su na gradilištu Linglonga.

NIN / Snežana Krstić

Strašne su scene gde bosonogi, krajem novembra, jedu pirinač na betonu ispred poslednje u redu baraka, koje su se nalazile odmah iza kompleksa Linglonga. Bili su na mestu zločina, ali sakriveni u šipražju pored puta Zrenjanin-Beograd. Zaprećeno im je srednjovekovnim zakonima i rečeno da će za male prestupe ostati „bez ruke ili glave“, i da im ne pada na pamet da se zbog nečeg pobune. Gledajući spolja, ništa nije upućivalo na to šta se događa sa radnicima na 100 hektara najplodnije banatske zemlje u okviru „investicije od nacionalnog značaja koja će uticati ne samo na Banat“, vredne skoro milijardu evra. I nije uticala samo na Banat, uticala je na to da se Srbija ponovo nađe u svetskim najcrnjim vestima i izveštajima organizacija i institucija koje se bave zaštitom ljudskih i radničkih prava. 

Savet Evrope je doneo u veoma kratkom roku dve rezolucije u vezi sa kineskim investicijama u Srbiji. Prvu koja se odnosi baš na Linglong, mesec dana po objavljivanju priče, početkom decembra 2021. U toj Rezoluciju o ljudskim pravima, demokratiji i vladavini prava u Srbiji govori se i o položaju vijetnamskih radnika u kineskoj fabrici Linglong.

Evroposlanici su „izrazili duboku zabrinutost zbog navodnog prinudnog rada, kršenja ljudskih prava i trgovine ljudima u slučaju 500 Vijetnamaca na gradilištu kineske fabrike Linglong u Srbiji“ i tražili da vlasti u Srbiji istraže ceo slučaj i o tome izveste institucije EU. Ni njih, ni Stejt department, ni specijalne izvestioce Ujedinjenih nacija, koji su imali iste ili slične zabrinutosti i molbe (čitaj zahteve), Srbija do sada nije izvestila o rezultatima istrage o tome šta se dogodilo sa radnicima iz Vijetnama. Vlade Vijetnama i Kine jesu. 

Nadležnim institucijama u Srbiji samo organizacija Astra poslala je pedesetak upita. Pitali su i ostali, pre svih aktivisti i novinari. Kad se sve sabere i oduzme, vlasti kažu da se sve ono što smo gledali krajem 2021. nije dogodilo. U pitanju je, kažu, medijska kampanja koja za cilj ima da oblati kineske investicije u Srbiji.  

Kuda vodi „put svile“

Bez obzira na manjak informacija u javnosti, samo na osnovu nekritičkog odnosa vlasti u Srbiji prema kineskim investicijama i njihove stalne promocije, i laiku je već nesporno jasno da u okviru kineske Inicijative „Pojas i put“ u Evropi veoma značajno mesto zauzima Linglong. Fabrika se nalazi na samoj granici EU i ima geostratešku poziciju koju Kinezi neće lako ispustiti. Nereagovanje nadležnih institucija i dopuštanje investitorima da rade šta i kako hoće samo će dodatno ojačati nehuman odnos prema svemu što im je široke ruke ponuđeno u Srbiji.  

Iz do sada viđenog, Linglong je možda najprivilegovaniji investitor u Srbiji. Po rečima gradonačelnika Zrenjanina, Linglong je letos zapošljavao 850 radnika. Njega i ostalu svitu pod reflektorima i uz osmeh za slikanje Kinezi dočekuju srdačno. Oni koji tom uskom, čeličnoprijateljskom krugu poluzagrljaja ne pripadaju, dobro znaju da se ti osmesi van svetala kamera vrlo brzo pretvaraju u preteće grimase. 

NIN / Snežana Krstić

Hrabri Vijetnamci su počeli borbu za spas čim su shvatili da situacija nije takva kakvom im je predstavljena. Njihova pobeda ima elemente Pirove, ali pokazali su kako se bori za sebe, svoje kolege i svoje najbliže. Indijci su na putu da se oslobode. Pomoć im je ponudila Ambasada Indije u Beogradu. Ovdašnji radnici, nažalost, od svih njih nisu ništa naučili. Domaća, nedovoljno obaveštena javnost robuje snobovskom stereotipu da smo „lepši, bolji i pametniji“ i da nam se kao takvima neće dogoditi sudbina azijskih radnika. A nije tako.

Sva ova kontinuirana ponašanja kineskih investitora koja adaptabilno menjaju oblik, ukazuju kuda se stvari kreću. Da li će u nadležnim institucijama u kojima se odlučuje o životima građana i sudbini zemlje biti hrabrosti (pojedinaca) da se suprotstave onome što sledi, ne samo zaposlenima u okviru gumare, nego i svima koji (in)direktno učestvuju u realizaciji projekta od nacionalnog značaja, neizvesno je.

Do sada smo na konkretnim primerima videli da se nešto počne, ali da se od prvog koraka koji je jasan, stvari dalje zamućuju, postaju nejasne i odlaze u fejdaut. Ostaju samo odjeci ranije učinjenog. I loša prognoza ne samo za „Indijce i Vijetnamce koje treba deportovati“. To bi, pokazuje iskustvo sa terena, mogla biti budućnost i građana Zrenjanina i Srbije ako ne uskoče u poslednji vagon voza dostojanstva, razuma i hrabrosti, koji upravo napušta stanicu. 

Autorka je novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE