Revolveraša ima toliko da ih je teško prebrojati

Prvi laureat bio je Dobrica Ćosić, a beskrajni niz polemika odmah je otvorilo pitanje da li je Andrićeva „Prokleta avlija“ zaista novela zbog čega ne ulazi u konkurenciju. Od 1958. žiri ne uzima u obzir knjige iz Slovenije i Makedonije, kao ni literaturu

1954: Koreni

Već na prvoj stranici njegove proze Andrićeva lestvica užasa, doduše, definisanoj u podnaslovu kao „gotski roman“, pripovedač kaže da se uprkos rđavom iskustvu sa književnim nagradama – „NIN-ovoj baš obradovao“.

Gotovo da nema onoga koga ti divni tipovi s prezimenima Kaloperović i Stojković nisu očepili, no ovde ćemo istaći da su baš ljuti što Ivo Andrić nije nagrađen za Prokletu avliju; ismevaju „argument kvantaške pijace“ da pomenuto delo ima „mali broj strana“. Tako veselo ulazimo u ovaj kratak vodič kroz „istoriju“ najvažnijeg domaćeg literarnog priznanja, sećajući se da je 1954. laureat ipak bio Dobrica Ćosić, pisac Korena.

U februaru naredne godine predsednik žirija Milan Bogdanović ističe: „Prvi put dodeljujemo veliku nagradu za roman koju je ustanovila redakcija NIN-a kao nagradu koju dodeljuje naša književna kritika i zato je na toj osnovi i žiri za ocenjivanje odabran…“

Prvobitna namera bila je da se obuhvate dva književna roda – roman i drama, ali je žiri sugerisao redakciji da se ova dva književna roda, „koja se prilično teško jedan za drugi mogu vezati, odvoje i da se dodeljivanje nagrade ograniči, za sada, samo za roman...“

Cinik bi rekao: za pravljenje „drame“ oko cele stvari biće zadužena jedino redakcija. Uz Bogdanovića, Velibor Gligorić, Steva Majstorović, Borislav Mihajlović, Zoran Mišić i Eli Finci uvrstili su u uži izbor i Raspust Aleksandra Vuča, Daj nam danas Radomira Konstantinovića, Na kmetih Ivana Potrča, Nedovršeni krug Jare Ribnikar, te Optimiste Ervina Šinka.

Gde je Prokleta avlija? – pitanje toliko puta ponovljeno za ovih sedam decenija, započeće niz bezbrojnih, beskrajnih i dobrodošlih polemika. Ukoliko je ocenjeno da ovo klasično delo nije roman nego novela, zbog čega tih dana uopšte ne ulazi u konkurenciju – zanimljivo je otvoriti elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije. Izdavač Matica srpska, 1954, 92 stranice.

Vrsta građe: roman. „Bio bih neiskren kada ne bih rekao da me raduje jedno takvo priznanje za moj rad na romanu. Ali, isto tako iskreno da vam kažem: strašno je to velika obaveza“, odgovoriće Dobrica Ćosić novinaru pošto ga upita da li je zadovoljan što je prvi dobitnik

. Ime Ivana Potrča skreće nam pažnju da je od 1958. izbor objavljenih naslova ograničen na srpskohrvatsko jezičko područje, „budući da je žiri ustanovio da nema dovoljno mogućnosti da efikasno prati slovenačku i makedonsku književnost, kao i literaturu na jezicima nacionalnih manjina“.

Do danas se po tom pitanju ništa nije promenilo, premda je jasno navedeno da konkurs važi za sve građane tadašnje FNRJ. 1961: Deobe Dobrica Ćosić je nagrađen i 1961, za Deobe, što otvara novu raspravu. „Kako je moguće dva puta nagraditi istog pisca?“

Milan Bogdanović opet čita jasne, ranije utvrđene propozicije: „Nagrada se može dodeliti isključivo prvom izdanju romana živog ili mrtvog jugoslovenskog pisca koji je pisan i štampan na srpskohrvatskom jeziku. Za nagradu podjednako konkurišu romani koji su u toku godine bili objavljeni od strane bilo kog jugoslovenskog izdavačkog preduzeća ili u bilo kom jugoslovenskom listu, reviji ili časopisu.

Romani koji izađu posle 31. decembra, bez obzira što je na njima oznaka godine koja je prošla, automatski dolaze u obzir za nagrađivanje iduće godine. Nagrada može biti dodeljena samo piscu koji je građanin FNRJ. Nagrada se dodeljuje onom delu za koje većina u žiriju bude glasala, bez obzira da li je to delo već dobilo neku drugu nagradu i bez obzira da li je taj pisac ranije već bio nagrađen NIN-ovom nagradom kritike.“

„Živog ili mrtvog“ jugoslovenskog pisca!? Šezdesetih su u bioskopima bili popularni kaubojci! U arhivi ne odolevamo instant kritici vesterna štampanoj `68: „Revolveraša ima toliko da ih je teško prebrojati, pa se film verovatno i zove Četrdeset revolveraša da nas spase muke da ih prebrojavamo.“

U arhivi nije lako ispratiti kada nestaje pomenuti član pravilnika, a pandemija će nas pokolebati da se u uvodniku 2020. šire pozabavimo tom rečenicom. Stvarno više nije bilo smešno...

Andrićev (najčešće stoji napomena: nedovršeni roman) Omer-paša Latas štampan je nakon njegove smrti. Nobelovu nagradu dobio je 1961. 2020: Kontraendorfin Dobrica Ćosić (1954, 1961), Živojin Pavlović (1985, 1992), Dragan Velikić (2007, 2015) i Svetislav Basara (2006, 2020) dvaput su bili laureati, a Oskar Davičo (1956, 1963, 1964) – triput.

Izgleda da vas hoće sa medicinskim istraživanjima: za Uspon i pad Parkinsonove bolesti dobili ste prvu NIN-ovu nagradu, a za Kontraendorfin drugu. Da li ste prvo imali naslov, ili ste ga našli kasnije? – pitala je Radmila Stanković u tradicionalnom razgovoru sa dobitnikom.

„Naslov je došao kasnije. Tek kad je u prvoj trećini romana `otkriven` hormon `kontraendorfin`. Do tada se roman radno zvao Mikrofonija, a sada se tako zove prvo poglavlje. Oduvek sam bio fasciniran fenomenom bolesti i posledično veštinom koja se protiv njih bori, medicinom.

Često pola u šali, pola u zbilji kažem da ja radim na popularizaciji bolesti. U jednom dubljem sagledavanju stvari bolest je zapravo proces smirenja (u hrišćanskom smislu reči), isceljenje duše preko stradanja tela, koje je istovremeno i njegovo presazdavanje, `fermentacija` o kojoj u Kontraendorfinu govori Stojković“ – odgovorio je Svetislav Basara. Marija Nenezić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević, Branko Kukić i Teofil Pančić (predsednik žirija) imali su na stolu te pandemijske godine ukupno 228 naslova.

Poređenja radi, 1955, pre nego što su lovorike pokupili Neisplakani Mirka Božića, u celoj Jugoslaviji je objavljeno 18 romana. Sa Makedonijom i Slovenijom! Novinarka NIN-a podsetila je pre tri godine Basaru na 2006. U momentu kada mu je predsednik žirija Milan Vlajčić javio srećnu vest, gledao je na televiziji emisiju Fazoni i fore.

Pisac je najiskrenije saopštio da te zime nije očekivao nagradu jer je on „takođe najiskrenije mislio da je roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti ne zaslužuje”. Drugo pitanje čini se značajnijim. Kada je nagradu priželjkivao? „Kada sam imao prvi ozbiljan roman u konkurenciji.

Bila je to Fama o biciklistima, jer sam smatrao da je taj roman dorastao za NIN-ovu nagradu. Ali, tada je nisam dobio.“ Bez sumnje, priznanje je značajno ako se pamti i po knjigama koje ga nisu dobile. Fama jeste takvo delo. S tim da svaki čitalac verovatno ima barem jednu knjigu da doda pomenutom nizu, na čijem početku stoji Prokleta avlija. U ovoj igri, teže je žiriju. Uz utvrđene odredbe pravilnika, oni katkad moraju da se drže i onih nepisanih, ništa manje važnih tokom glasanja. Jedno od njih tiče se ranije nagrađenog pisca ili književnice.

Desi li se da se nađu u najužem izboru, njihovo delo mora da bude bolje od svih drugih naslova iz najužeg kruga, ali bolje i od romana za koje su autor ili autorka ranije dobili priznanje.