Kulturi u Srbiji se kao gladnom sirotanu bacaju mrvice i to sa arogancijom sirove moći

Kultura je u svakom društvu način života i njen zadatak je da emancipuje i transformiše društvo. I da poštuje različitosti u društvu.

U skladu sa ovom, u demokratskim društvima važećom teorijom, kultura u Srbiji je poslednjih godina poništila mnoge dostignute vrednosti i slobode i pokazala najveći stepen partijskog ustrojstva kad je reč o pravima i slobodama umetnika. Svakodnevni su dokazi za ovu tvrdnju, a uglavnom su rezultat drastičnih podela koje je vladajuća stanka proizvela deleći umetnike na one koji su njihovi i one koji nisu njihovi. Poslednji primer sa izborom filma koji će predstavljati Srbiju u konkurenciji za Oskar, pokazao je da izabrani film, za razliku od drugih koji su konkurisali, nije prikazan ni na jednom međunarodnom festivalu. Važno je da je njegov reditelj pouzdani, višegodišnji reditelj predizbornih spotova SNS-a. I da je glumica koja odlučuje o kandidatu članica SNS, jednako kao što je bila perjanica SPS-u devedesetih. Po čemu će ostati upamćena vlast SNS kad je o kulturi reč?

O tome i nekim drugim aktuelnim temama razgovaramo sa profesorkom kulturologije, dr Jelenom Đorđević.

Pamtimo razna vremena kada se politika „mešala“ u kulturu. Da li je zadatak politike, odnosno vlasti, da isključivo ona bira ljude koji će odlučivati o kulturi, ili je to jednako i zadatak samih stvaralaca?

Notorna je činjenica da je kultura oduvek bila u čvrstoj sprezi sa moći, svejedno da li se radi o moći religije ili politike. Ali na različite načine. U najekstremnijem vidu politika je tražila totalnu poslušnost, najgrublje kažnjavajući pojedince, a i grupe, ukidajući predstave, proganjajući pesnike i glumce, zabranjujući izložbe i knjige, pa i spaljujući ih. Paradoksalno, takvi režimi su kulturu smatrali izuzetno važnom, pa time i opasnom oblašću koja može ozbiljno da ugrozi interese moći. Ukratko, ma koliko razorni, ti režimi su znali koliko je kultura važna. U jeftinom i prizemnom populizmu koji vlada danas kod nas kultura, ona sa velikim K, stota je rupa na svirali, svesno i sa ciljem je skrajnuta, gotovo nepostojeća u medijskom ludilu i haosu koji nas okružuje. Njom se administrativno, a to je ono što ste me pitali, bave članovi organizovane partijske vojske i to sa namerom da tim bavljenjem izvuku neki profit nemajući u svesti vrednosti koje ona ima za život i smisleni opstanak društva. Naravno da se mnogi stvaraoci povlače iz tog partijskog brloga tako što se potpuno povlače u sopstveno stvaralaštvo s osećanjem prezira i gađenjem, dok se drugi aktivnije uključuju u kritiku nemilosrdnog populizma i autoritarizma, a treći se nalaze na spiskovima podrške vođi pred izbore uglavnom zauzimajući rukovodeća mesta u kulturnim institucijama ili dobijajući novac na konkursima. U mentalnom i političkom vidokrugu ove vlasti, sve što je iznad banalnosti estrade i prevaziđenih nacionalističkih i tradicionalističkih diskursa i praksi, jednostavno ne postoji. Ova vlast ne hapsi i ne zabranjuje, ali ponižava, poništava, izopštava kulturu iz društva.

Procenat za kulturu u budžetu Srbije je drastično smanjen u odnosu na protekle godine, pa je budžet za kulturu Srbije danas (0,67 odsto od ukupnog budžeta) najniži u regionu. A budžet Srbije je drugi najviši u regionu. Zar to nije paradoks koji jasno svedoči koliko je vlasti stalo do kulture?

Neću otkriti rupu na saksiji ponavljajući poznatu činjenicu da populizam čini sve da podredi sebi, degradira, omalovaži i poništi sve što pripada nekom višem nivou egzistencije, znanja i mišljenja. On voli samo „ono što narod voli“ dok zapravo vlast modeluje ukuse i ponašanja „naroda“ prema vlastitoj volji. Tako su tabloidno nasilje, medijske splačine, prostakluk ophođenja, poništavanje i bukvalno pljuvanje na sve što se izdiže iznad „dna kace“, poželjan način postojanja u ovom haotičnom društvu, a model za sve daje vlast koja za bolje ne samo da ne zna, nego nije ni čula da postoji. Zar to ne potvrđuje bagatelisanje akademika, umetnika, pisaca u neveštoj ali ciničnoj Vučićevoj aboliciji kriminalca Radoičića. Kultura kao nepotrebna, uzgredna oblast, balast za budžet koji mora da ima rezerve za potplaćivanje birača, za razne ucene, marifetluke i ostale prljave radnje. Kultura kao oblast koju valja gajiti da bi jedno društvo uopšte moglo da se strukturira, moralno odredi, estetski i svakojako uspostavi kao deo civilizacije kojoj pripada, ne samo da je skrajnuta, ona kao da ne postoji ili joj se kao gladnom sirotanu bacaju mrvice i to sa arogancijom sirove moći.

Institucija v. d. statusa postala je pravilo u radu Ministarstva kulture. To stvara sliku da institucije kulture nisu samostalne u svom radu i širi prostor za autocenzuru. Šta to znači, koje posledice proizvodi?

Ti v. d. statusi pokazuju da partija koja drži sve u svojim rukama nema ljude koji bi mogli da popune različite oblasti kulture jer se istinski poslenici, znalci, stvaraoci i stručnjaci klone uplitanja u jednopartijske mreže koje ne ostavljaju prostor za slobodu i autonomiju. Što je najgore, ne ostavljaju prostor ni za znanje, stručnost i kompetentnost. Nema mnogo poznatih umetnika, pisaca, teoretičara, stvaralaca koji podržavaju jednopartijsko jednoumlje. Ta moćna vojska nema ljude koji su uključeni u intelektualno-umetnički rad. Zato je sve ono što se zvanično zna o kulturi ili na ivici beznačajnosti ili na ivici korupcije. Posledice su, naravno, pogubne i to svi znamo. Medijska i popularna kultura apsolutno dominiraju jer se obraćaju masi i ciljnom biračkom telu. Odgovorne države, svesne haosa koji su medijska i digitalna kultura napravile, brinu, podržavaju, ulažu u blago onoga što se još uvek, u užem smislu, naziva kulturom, svesne da savremenost srlja ne zna se gde i da su joj potrebne ozbiljne kočnice. Naše društvo je u tom srljanju prešlo sve granice, vlast je dovela apsolutno sve što vredi u pitanje. Političari se smenjuju, ali posledice koje uporna degradacije kulture ostavlja ne samo u domenu visoke kulture nego i u svakodnevnom životu su dugoročne i možda neizlečive Etos ovog društva je u potpunosti zatrovan medijskim i drugim splačinama koje se nude kao kultura.

Na svaku primedbu povodom budžeta za kulturu, aktuelna ministarka kulture u Vladi Srbije tvrdi da je ona „sistemski nemoćna“ jer je blokiraju Ministarstvo finansija i Ministarstvo za rad i boračka pitanja. Šta to, zapravo, znači? Kako nisu blokirali devedesetih godina tadašnju ministarku kulture kada je za kulturu izdvajano blizu četiri odsto od celokupnog budžeta?

Tadašnja ministarka kulture, Nada Popović Perišić, bila je aktivni poslenik u kulturi, obrazovana, i svesna značaja funkcije koju je preuzela. I, moram da dodam, tada su još uvek postojali tragovi socijalizma koji je i te kako bio svestan značaja kulture. Danas, na čelu sa premijerkom, jedino postoji materijalni interes i basnoslovno neznanje. Komično je govoriti o „sistemskoj nemoći“ u zemlji u kojoj je srušen, ne urušen, što se često kaže, svaki sistem osim brutalne borbe za vlast i materijalne privilegije. Društvo koje neguje kriminalce, koje ukida svaku ideju pravde, koje podstiče nasilje i prostakluk, neznanje, laž i sprdnju sa osnovnim civilizacijskim vrednostima, svakako je društvo kome su istinske vrednosti kulture smetnja.

Za mnoge umetnike je od minornog budžeta veći problem raspodela sredstava. Da li se sredstva dele po ostvarenim vrednostima i rezultatima, ili po bliskosti i pripadnosti?

Koliko sam upoznata preko medija, a nemam druge informacije, ogromna sredstva daju se fantomskim „subjektima“, organizacijama i navodnim projektima koje zapravo ne postoje. I, naravno sve to prolazi, iz godine u godinu. S druge strane, a to znam, postoje miljenici kojima je finansijska pomoć zagarantovana. Kao i u svim drugim oblastima, podele na naše i njihove imaju odlučujuću ulogu. Ova besmislena odluka o filmu za Oskar, a nije prva, pokazuje jadni provincijalizam, glupost i verovatno neki finansijski i politički interes, nama nedokučiv, čime Srbija samo gubi u svom inače minimalnom ugledu u svetu. Kada bi se zaista koristili istinski potencijali naše kulture, kada bi se podržavalo ono što vredi, festivali sa pedigreom, pojedinci sa osvedočenim delom, naš ugled bi svakako bio uvećan. Ali, avaj, kod nas su sredstva „udvaračka“, daju se onima koji mogu dobro da služe.

Zbog čega je za ovu vlast toliko važna, reklo bi se najvažnija, „podobnost umetnika“?

Zasnovana na brutalnoj medijskoj propagandi, ova vlast je u stvari nesigurna, jer bar negde u dnu duše progovori svest o laži, korupciji, nameštanju radnih mesta, nesposobnosti, nemoralnosti, neznanju. Znaju oni da je partijska struktura koja vlada svakim selom u ovoj zemlji zasnovana na nasilju nad umom, pravdom i moralom. Zato je svaka kritika toliko opasna, zato je osnovna uloga premijerke da omalovažava i dijabolizuje svaku izgovorenu reč koja im se suprotstavlja. Vlast daje poseban prostor umetnicima samo onda, insistiram samo onda, kad njihove javne kritičke nastupe može da preokrene u brutalne kampanje protiv i kada stvarajući od umetnika državne neprijatelje može da pokaže njihovu bestijalnost, a svoju vrlinu. Inače, njih i umetnost i umetnici interesuju kao lanjski sneg.

Možete li objasniti pogubnost podela koje je ova vlast proizvela, kad je o kulturi reč?

Prva i osnovna katastrofalna podela je na kulturu naroda i kulturu obrazovanih, što u njihovom žargonu znači na patriote i izdajnike. Kultura tabloidnih splačina, batinaša i navijača, prostakluka, propagandnih laži, dovodi pristojan i obrazovan svet do granice sumnje u sopstveni razum kad se susretnu sa konkretnim ispoljavanjima te i takve kulture. Apsolutno preokretanje priznatih civilizacijskih vrednosti, brutalizacija javne komunikacije i još mnogo toga doveli su ljude do beznađa. Vlast je uspela da dokaže da može ama baš sve i da ne odgovara ni za šta i nikome. Napuštanje zemlje, odliv mozgova mislim da je najpogubnija i najtragičnija posledica svega toga. Poništavajući kulturu ne uništava se samo duša društva, već i njegovo fizičko postojanje.

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije obrazložila je brojne primedbe na rad Ministarstva kulture, a posebno je argumentovano pokazala kako ministarka koristi svoje diskreciono pravo, odnosno diskrecioni fond da dodeljuje sredstva tamo gde nema ni traga od onoga što je od „nacionalnog značaja“. A ministarka je prebacivala odgovornost na svoje zaposlene. Kako vama izgleda korišćenje „diskrecionog prava“ i treba li to da postoji ako nema odgovornosti za dodeljen novac?

Diskreciono pravo znači da neko može da uradi sve što god hoće i da je to legalno.

Slede izbori, po čemu ćemo pamtiti ministarku Gojković?

Uvek i vazda kao poslušnog vojnika partije.