Pedro Almodovar svakako je jedan od najpoznatijih reditelja danas, neprikosnovena institucija svetskog filma, čovek čije je delo toliko prepoznatljivo i popularno da se termin „almodovarski“ koristi u mnogo širim kontekstima od filmskog. Počeo je svoju karijeru na krilima „Movide“ – kulturne renesanse koja je zahvatila Španiju nakon Frankove smrti – s filmovima koji su na neverovatno originalni način mešali najrazličitije uticaje, od kempa do klasičnog Holivuda, panka pa do meksičkih sapunica. Tokom vremena sirovost njegovih prvih filmova se gubila, poetika je postajala sve rafiniranija, tako da je on danas nesumnjivo jedan od najvećih stilista svetskog filma. Upravo je film Žene na ivici nervnog sloma bio najvažniji momenat u njegovoj karijeri, jer je njegov globalni uspeh učinio da Almodovar od lokalnog postane svetski fenomen.
Mjuzikl Žene na ivici nervnog sloma postavljen je na Brodveju 2010. godine, na početku trenda da se od popularnih filmova prave mjuzikli (pedesetih i šezdesetih godina je bilo obrnuto), te pored podele u kojoj su bile i legende poput Pati Lu Pon, projekat nije bio preterano uspešan. Mada je snimljen i album, predstava je igrana samo 69 puta, te je zbog loše prodaje karata skinuta s repertoara („samo“ po brodvejskim standardima naravno, tu se predstave igraju svako veče, plus dva matinea, sve dok prodaja ulaznica prelazi pedeset procenata kapaciteta sale). Mnogo bolje je prošao „rivajvl“ na londonskom Vest Endu, koji se održao gotovo godinu dana i bio nominovan za dve „Lorens Olivije“ nagrade.
Zaplet mjuzikla u principu prati narativnu liniju filma – isprepletane sudbine grupe žena koje u toku 48 sati prolaze kroz intimne krize, uz dodate songove. Tu upravo leži i najveći problem ovog koncepta. Iako su numere zabavne i dobro skrojene, inspirisane naravno širokom lepezom latino ritmova, te zaista produbljuju i pojašnjavaju likove i njihove motivacije, songovi istovremeno stopiraju akciju te ona nakon svake numere mora ponovo i ispočetka da se zahuktava. Kao da gledate neki dobar vodvilj u kom su naknadno ubačene pesme. To čini da mjuzikl ima problema s ritmom već u samoj postavci, što je reditelju Bradiću izgleda bilo jasno, te je uložio očigledan trud da se i same numere što više razigraju i uvuku u tok glavnog narativa.
Predstava produkciono izgleda, velikim delom zbog sjajne scenografije Miodraga Tabačkog, spektakularnije no njen britanski pandan. Karte za igranje koje čine delove (vrlo pokretne) scenografije potcrtavaju kako vizuelno tako i značenjski nestalnost i nepredvidivost ljudskih sudbina i emocija. Od dve postavke, potpisnik ovih redova gledao je drugu koju predvodi Ivana Popović. Njena nervozna energija daje ton predstavi u čijem izvođenju čitav ansambl očigledno uživa. Posebno je upečatljiva Nataša Marković u ulozi Lusile, koja britko i precizno spaja nervnu rastrojenost s humorom. Jelena Jovičić se s puno šarma uspešno izborila s verovatno najzahtevnijim songom u predstavi, dok je Slaven Došlo pokazao koliko dobro vlada čisto fizičkom komikom. Nakon nekoliko ne toliko zanimljivih projekata, lep uspeh za Pozorište na Terazijama.
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
