Triler sa srećnim završetkom: Iza nedavne kupovine dela „Odmor bašibozuka“ Paje Jovanovića

Nedavna kupovina dela Odmor bašibozuka našeg slikara Paje Jovanovića (1859-1957) može se posmatrati na dva načina – kao vrstu trilera sa srećnim završetkom, kada je aspekt finansija u prvom planu, ali i kao ispunjenje duga nekom ko je Muzeju grada Beograda ostavio sve „ono što je vredelo čuvati“.

Detalji iz okvira prvog pristupa tom gotovo istorijskom činu akvizicije uglavnom su poznati iz medija. Na aukciji koju je 9. novembra organizovala kuća Sotheby's u Londonu, Muzej je kupio ovu sliku za 240.000 funti. Plaćanjem provizije i taksi, svota se povećala na 304.800 funti, ili oko 350.000 evra. Pre početka licitiranja Odmor bašibozuka procenjen je na između 70.000 i 100.000 funti, premda su Pajine slike s orijentalističkom tematikom veoma popularne u glavnom gradu Kraljevstva, budući da je slikar ovde jedno vreme živeo i stvarao.

Nastavimo li u istom tonu napetosti londonske berze, možemo dodati i da je Muzej grada ušao u trku mnogo pre javnog nadmetanja, zamolivši sve kolekcionare Pajinih dela i pretendente na datu sliku da se povuku iz takmičenja. „Na našu radost, oni su to i uradili“, kako za medije otkriva dr Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda.

Ali, ni to nije bilo dovoljno da se Bašibozuk nađe u muzejskom posedu, s obzirom na to da u budžetu ove ustanove nije bilo dovoljno para za tako prestižnu nabavku. Stoga se Muzej obratio državi, odnosno – lično predsedniku Vučiću. I on je, preko Ministarstva kulture i Ministarstva finansija, izašao u susret potrebi da se zbirka Muzeja Paje Jovanovića, kao dela Muzeja grada, dopuni nedostajućim artefaktom. Jer, u kolekciji od 211 Pajinih slika, nema nijedne koja opisuje (kontroverzne) čari Orijenta. Značaj kupovine ostavio je po strani sve primedbe o predsedničkim privilegijama.

Prilično malih dimenzija, a od velike vrednosti

Država je Muzej oslobodila i carinskih troškova, ali ne i PDV-a koji će biti plaćen po prispeću slike. Njen put do Beograda brižljivo se krije da bi se sprečile krađe. Po dolasku, slika će biti prikazana publici, kako Medaković obećava. Onda ćemo, poslovično sumnjičavi, proceniti vredi li ili ne ova trgovina.

Za one što (sasvim pogrešno) povezuju veličinu dela sa cenom, možda je razočaravajuće to što je platno na kom je uljem naslikan pripadnik neregularnih vojnih snaga osmanlijske armije prilično malih dimenzija u odnosu na ono šta očekujemo od Paje Jovanovića. Dakle, sve sa ramom ona je široka 68, a visoka 60,5 centimetara (a bez njega 41 sa 32,5 centimetara). Stručnjaci ne mogu da se slože da li ona datira iz 1887. ili 1888, ali tvrde da se radi o izuzetno vrednom delu na kom se prepliću zbilja i fantazija, čemu je slikar bio privržen.  „U ovom slučaju Paja aranžira jednu sceničnu, dekorativnu, kostimografsku predstavu u kojoj bašibozuk izgleda dominantno i preteće u jednoj imaginarnoj odžakliji, koju označava kao orijentalno mesto odmora“, citiraćemo Igora Borozana, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Kada je oduživanje Paji u pitanju, primetićemo da se on nikad nije dugo zadržavao u Beogradu, ali da mu se uvek rado vraćao sa putovanja svetom. Razlog je bio želja umetnika da u srpskoj prestonici sagradi atelje, što je omeo početak Drugog svetskog rata. Stoga je 1950. započeo prepisku s upravom Muzeja grada kojem je ostavio više od 800 predmeta. Nakon Pajine smrti 1957, Muzeju je predata i njegova urna, dok je legat, otvoren 1970, dopunjen poklonom umetnikove supruge Hermine - Muni Dauber Jovanović dve godine kasnije. Njoj zahvaljujući Muzej je dobio još 11 njegovih slika i više komada nameštaja.

Muni - najintrigantnije poglavlje Jovanovićevog života

Pomenom Muni otvaramo možda i najintrigantnije poglavlje života velikog slikara. Naime, iako je ćerka nadzornika zgrade u kom je bio smešten Pajin bečki atelje bila njegova najveća strast, slikar je i ranije bio sklon zaljubljivanju. 

Tako njegove beleške, takođe deo legata, otkrivaju identitet Gole Berte (ili protagonistkinje Golog akta pred ogledalom), koju je naslikao nagu 1896. Berta je bila Pajina minhenska ljubav, ali voleo je on i u Beču,  još pre Muni, u studentskim danima, istina – neuzvraćeno. Mili Mandić ovo nije zamerio, već ju je predstavio kao caricu Jelenu na slici Krunisanje cara Dušana. 
Simpatije je gajio i prema izvesnoj Soferl, modelu na bečkoj Akademiji, pun poštovanja i za njen britki jezik, i za izvanredno spoljašnje obličje. Srce mu je treperilo i u blizini Vinferd Džons, toliko da se nije usudio da je naslika. Ali nijednu nije ljubio kao Herminu Muni Dauber.

Začudo, iako 30 godina mlađa od Paje, lepog lica i savršenih proporcija tela, Muni je bila ljubomorna na sve žene koje bi se približile slikaru. S druge strane, tokom četiri decenije braka, trudio se da svojoj supruzi ugodi  časovima stranih jezika, tenisa i jahanja, i slikajući je neprestano. Negde pred samu smrt, u devedeset osmoj godini, Paja je ne bez žaljenja izjavio da je život „divan san... koji isuviše brzo prolazi“.

Njegova čuvena opaska jeste i tvrdnja da je „rođen pod srećnom zvezdom“ što se isprva odnosilo na mnoga putovanja, što po Zapadu, što po egzotičnijim krajevima, pa i SAD. Ogroman je bio uspeh i članstvo u Srpskoj kraljevskoj akademiji (današnjoj SANU) sa svega 29 godina. Docnije je Paja uvršten među 100 najznamenitijih Srba, ostvarivši opus od čak 1.099 slika.

Sam početak njegovog života 1859, označenog povoljnim kosmičkim okolnostima, vezan je za Vršac, oca Stevana, poznatog fotografa, i majku Ernestinu koja je rano umrla. Međutim, ni maćeha Marija del Ponti nije bila zlica iz bajki, već je svog pastorka obasipala brižnom ljubavlju. Mnogočlana porodica od šest sinova i jednom kćerkom (iz oba Stevanova braka) živela je u izobilju, ali bez preterivanja.

Nove porudžbine i mnoga nova putovanja

Pajin rano iskazani talenat podsticao je Aleksandar Tokin, ugledni Vrščanin i tutor mesne pravoslavne crkve, pretočivši njegove skice svetaca u ukrase na novom crkvenom zvonu.  Vredniji od dve forinte po skici bio je savet bečkog zvonolivca Pajinoj porodici – da ga pošalje u inostranstvo na umetničko školovanje, pa se mladić obreo na bečkoj Akademiji. 

Tu je stekao crtačku veštinu radeći po modelu helenističkih skulptura. Potom je veštinu brusio pod komandnom palicom profesora Elke Milera, majstora živopisa, iz čega je proizašla kasnije čuvena slika Ranjeni Crnogorac. Proslavljeno Mačevanje ishodilo je iz potencijalno opasne igre Pajine dvojice braće, koje je ubedio da stanu i poziraju mu. Delo je dovršeno njegovim boravkom u Crnoj Gori, po savetu Milera: „...tek kada se slika bude rađala u sredini naroda kojeg ima da predstavlja, počeće u njoj životna krv da struji...“. Slika je Paji otvorila vrata slave, donevši mu desetogodišnji ugovor s elitnom londonskom galerijom Frenč. 

Sledile su mnoge nove porudžbine i mnoga nova putovanja. Paju je pratio dobar glas kritičara i napisa u novinama, a vetar u leđa su mu davale nagrade i više nego pristojni iznosi na ime prizora balkanskog nasleđa i lica portretisanih. Od pomoći je bilo i poznanstvo s kraljem Aleksandrom Obrenovićem, kao i učenim svetovnim i crkvenim glavama, koji su mu ipak ponešto i zamerali. Seobu Srba Paja je stoga izmenio, slikajući umesto žena i dece na desnoj strani slike – srpske vojnike u punoj ratnoj opremi, kako bi se time poručilo da je Srbija bedem u osmanlijskom osvajanju. 

Obdaren i trgovačkim darom, slikar je štampao reprodukcije ovog dela, kako bi je svaka srpska kuća imala. Paji je bilo blisko i da iste prizore interpretira u različitim varijacijama. Nikolu Teslu, nesklonog publicitetu, nije uspeo da nagovori da mu pozira, ali je njegova slika Mihajla Pupina danas deo zbirke Narodnog muzeja u Beogradu. Naravno, oslikavao je i ikonostase. Svita kralja Aleksandra Karađorđevića ga je ipak držala za „molera“, dok sam regent svojim portretom nije bio posebno zadovoljan.

Preminuo je daleko od kuće, mučen nostalgijom. Za njim su ostala dela Borba petlova, Takovski ustanak, Arnaut sa čibukom, Raspeće, pomenuta i mnoga, mnoga druga, uključujući i ovo nedavno kupljeno.