Serije "Vladavina strvoždera" i "Ubistvo na kraju sveta": Dva kukavičja jaja

Vanredne su okolnosti zbog izbora, a i bez toga u ovonedeljnoj analizi novih televizijskih serija dogodio bi se presedan. Naime, od 2011. godine kada se dolepotpisani prvi put ukazao na stranicama NIN-a obrađivale su se isključivo kompletne dramske celine. Ovaj put odlučeno je da se jednoj od dve serije, Ubistvu na kraju sveta (A Murder at the End of the World, FX, tvorci Brit Marling i Zal Batmanglidž), pristupi pre emitovanja poslednje epizode, što i nije toliko štetno budući da se radi o misteriji ubistva te se ionako ne bi smelo navoditi previše detalja iz raspleta.

Zatim je dužnost zamenika predsednika biračkog odbora u surčinskoj osnovnoj školi oduzela kompletnu nedelju i par sati ponedeljka, da bi se isti nastavio trosatnim stajanjem ispred zgrade u kojoj je prvo pokušavala da zaseda a onda i na nesrećan način to činila Republička izborna komisija. Na koncu, nekako se, bez spavanja, stiglo do polovine serije, što se pokazalo sasvim dovoljnim za obradu dramske postavke i strukturalnog konteksta. Ali najpre posvetimo pažnju animiranoj naučnoj fantastici estetski teško prevodivog naslova Scavengers Reign  (neka bude Vladavina strvoždera, HBO Maks, tvorci Džozef Benet i Čarls Hutner).

Teretni brod „Demetra 227“ na putu ka nekoj od dalekogalaktičkih kolonija usled kvara ostaje, sa svim putnicima, hiberniran u orbiti planete Vesta Minor. Naziv broda po grčkoj boginji žetve možemo skloniti u stranu, s obzirom na to da prevozi bilo šta i bilo gde, a samo slučajno ovaj put ljude namerene da nasele novi svet i tamo opstanu.

No, ukoliko se setimo da se „Demetra“ zove i plovilo kojim je grof Drakula u romanu Brema Stokera transportovan u Englesku, mogli bismo učitati konotaciju o tuđinskoj opasnosti što se graniči sa apsolutnim Zlom. Ovaj put, to zlo smo mi, ljudi, dok je živi svet Veste Minor nama apartni ekosistem za koji gotovo da smo usmereni da navijamo, koliko god da predstavlja učestalu opasnost za dramske junake, subjekte gledaočeve identifikacije. Animacija, tj. pokret,  po stilu je granično japanski, dok je crtež, a pogotovo njegov pozadinski, scenografski aspekt, sasvim mebijusovski, katkad bezobrazno podsećajući na kvadrate iz Inkala (scenario Alehandro Hodorovski, sa čijim anarhističkim uzusima Vladavina strvoždera i te kako ima poveznica).

Praznik za oči

Kada saberemo navedene vizuelne aspekte, serija je apsolutni praznik za oči, i samo po toj osnovi zaslužuje preporuku, da bi je ostatak činilaca u ovom trenutku upisao na listu pet najboljih serija godine. Nakon kvara čija će nam geneza do polovine od dvanaest dvadesetpetominutnih epizoda ostati nepoznata, nekoliko članova posade biva brzinski, kapsulama za spasavanje katapultirano na Vestu Minor. Kapsule se raštrkavaju i njihovi putnici ostaju robinzonski sami, što svako podnosi u skladu sa karakterom i prethodnim postupcima. Azi, zaposlena u brodskom skladištu, u društvu je jednog od robota iz serije Livaj, namenjenog radnoj i intelektualnoj ispomoći.

Nesumnjivo je koristan za fizičko preživljavanje, a kada ste sami s njim na nepoznatoj planeti služi i kao sagovornik koji vam čuva zdrav razum. Uz to služi i gledaocu, jer kroz njega autori serije otvaraju duhovni dramsko-tematski pravac. Naime, robotovi čipovi bivaju zaraženi živim svetom Veste Minor, čime on počinje evoluciju iz mehaničke životinje u biće koje prvo misli, pa zatim i oseća. Vesta Minor je, zapravo, agresivna u svom mehanizmu odbrane, pre prilagođavajući – katkad i na gljivični način apsorbujući – napadača umesto da od njega beži ili da ga uništava. Međutim, to može biti i destruktivno za sve uključene u proces, kao što se dešava u slučaju odnosa brodskog mehaničara Kamena – frustrirane, negativne osobe – i telekinetičke živuljke sa kojom stupa u simbiozu. Sve najgore u oba organizma se udružuje, čineći od njih groznog ali i nevoljnog antagonistu koji izaziva sažaljenje.

Ubistvo na kraju sveta ima dvosmisleni naslov koji na prvom nivou najavljuje siže. Glavna junakinja Darbi (Velšanka Ema Korin), dvadesetčetvorogodišnja amaterska „true crime“ istraživačica zastarelih nerešenih ubistava, biva sazvana od strane IT milijardera (Klajv Oven) na severnu obalu Islanda, gde će u od civilizacije udaljenoj, samoodrživoj i tehnološki revolucionarnoj vili biti učesnica „think tanka“, sačinjenog od smese milijarderovih idejnih saučesnika i neprijatelja.

Dva istovetna kukavičja jaja

Ali zašto baš ona, pitamo se, i u kakvoj je to organskoj vezi sa ubistvom koje se dogodi prve noći, što celinu za početak povezuje sa Deset malih crnaca Agate Kristi. Ipak, vrlo brzo postaje jasno da se naslov odnosi ne samo na geografski kraj sveta gde se s junacima nalazimo, kao i da „smrt“ nije tek trilerska, već se tiče ponajviše smrti sveta i čoveka – smrti od klimatskog zločina prema planeti, od veštačke inteligencije (koju milijarder grupiše u „rojeve“ zadužene za samostalno unapređivanje), od digitalnog otuđenja što nas varljivo povezuje sa svima a zapravo drži u samoizabranoj samici...

Ukoliko ovo zvuči odveć sredovečno i namćorasto, valja reći da se autoru teksta često u ušima, gledajući glavnu junakinju, javljala jedna sveža pesma čija prva strofa veli: „If it’s the end of the world/I’m going down fighting/With my finger on the trigger/You’ll know I gave it a shot“. U toj asocijaciji nalazimo jednake doze tuge i ushićenja. Da, nove generacije, ako ne ikako drugačije, onda podsvesno osećaju da žive na umirućem nebeskom telu koje će možda još za njihovih života postati nepodnošljivo za ljudske stanovnike, uz to isključive krivce za propast. Stoga beže u bezumni hedonizam, s Darbi kao fiktivnom predstavnicom, opterećenom nestankom majke (ponovo, u ovom kontekstu povezive sa planetom stvoriteljkom) i prinuđenom da kraj ličnog i globalnog sveta isprati boreći se.

Dok je Vladavina strvoždera spoljno gledano tzv. teška naučna fantastika koja se suštinski bavi „mekim“, društvenim pitanjima, Ubistvo na kraju sveta nesumnjivo, kroz prizmu trilera i ne napuštajući naše vreme i prostor, dotiče predele svima nam vidljivog naučnog horora. Radi se o dva istovetna kukavičja jaja, spuštena u na svaki način oprečna gnezda.