Vidosav Stevanović za NIN: Kad politika i čaršija umešaju prste, ispadne kako ne valja

Godine 1986. objavljeno je šezdesetak romana, a najbolji je po odluci žirija bio Testament Vidosava Stevanovića, u izdanju Srpske književne zadruge. Žiri je s pažnjom razmotrio delo i umetničke domete nekih od pisaca koji su ranije nagrađeni NIN-ovom nagradom (B. Pekića, D. Ćosića, P. Ugrinova) i većinom glasova (pet) odlučio da najboljim u 1986. godini proglasi roman Testament Vidosava Stevanovića. Žiri je radio u sastavu Vaso Milinčević (predsednik), Predrag Matvejević, Novak Kilibarda, Milivoj Srebro, Zdenko Lešić, Miroslav Egerić i Bogdan Tirnanić.

Stevanović je krajem osamdesetih i početkom devedesetih odbio da se prikloni tadašnjoj vlasti u Srbiji, i bio je prinuđen da napusti Srbiju. Vrato se 2007. i od tada živi u selu Botunje pored Kragujevca.

Šta za vas znači sedamdeset godina postojanja NIN-ove nagrade? Šta ona znači za tradiciju jedne književne i kulturne scene?

Sedamdeset godina kod nas, gde se sve radi napola, gde se staro ne dovršava a novo ne počinje kako treba, gde se politika meša i u ono što je se ne tiče, a čaršija svemu naopako sekundira, to je više od sedam decenija. Bezmalo jedinstven fenomen.

Kako pamtite januar 1987. kada ste postali dobitnik NIN-ove nagrade? Šta vam je ona tada značila, šta vam znači danas?

Pamtim da sam se iznenadio. Šta im bi? I da su mediji, a pogotovo čaršija bili još iznenađeniji od mene. Kako su se usudili? Za moj roman Testament značila je desetine izdanja, broj čitalaca koji se danas jedva može zamisliti, a za mene lično mnogo intervjua, književnih večeri, umor od ponavljanja istog i usmereno ogovaranje koje mi je nagovestilo buduće nevolje. Posle toga se desilo šta se desilo, a danas se niko, u to sam se više puta uverio, toga ne seća. Ta ninovska je i poslednja moja nagrada na srpskom jeziku i dobra je tačka na kraju loše priče. 

Šta su u vašem pamćenju, saznanju, svetli trenuci NIN-ove nagade?

Bilo ih je, zaista, kao i sa svim nagradama koje su stekle neku vrednost i koje nešto znače. Događa se da se sretnu stvarna vrednost i dobra ocena. Nekoliko puta su najbolji pisci i najbolje knjige sa onda znatno šireg čitalačkog područja dobili nagradu. Događalo se i da najbolji pisci kasnije dobiju nagrade za svoje manje uspešne knjige.

Šta su mračni momenti?

Uvek kad su politika i čaršija umešali svoje prste ispalo je kako ne valja, bilo da su nekom dodelili nagradu, bilo da su je sprečili. Neki žiriji su i pravljeni zbog te dve stvari i potrudili su se da opravdaju poverenje. Kao što su i neke naše vlasti izabrane da postignu što gore rezultate i sve su se u tom poslu prevazišle. Posledice toga živimo. Najmračniji je trenutak za mene onaj iz, čini mi se, 1957. Nagrada nije dodeljena – navodno nije bilo dobrih romana – da je ne bi dobio Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovića, koji je bez ičije pomoći – bez domaćih subvencija, ambasada, kulturnih centara i slavističkih katedri, preveden na desetine i desetine jezika i svuda izazvao pažnju koju zaslužuje. 

Želim da kažem nešto drugo. Bila su dva NIN-ova žirija, prvi negde do početka devedesetih, a drugi posle i danas. Drukčije su sastavljani, drukčije su radili, drukčije se glasalo. Prvi je obuhvatao sve romane sa srpskohrvatskog područja, što se odnosilo na Bosnu i Crnu Goru. Drugi je, slepom voljom političkog nasilja nad jezikom, prinuđen da se bavi užim jezičkim područjem. Prvi sam pažljivo pratio i mogu da kažem: grešio je, ponavljao greške i pogađao. O drugom žiriju jedva da nešto znam i ne mogu ga ni ocenjivati. Osim da ga pohvalim povodom dva pogotka: nagrade Filipu Davidu i nagrade Svetislavu Basari, dvojici izuzetnih pisaca.

Brojni su pokušaji da se ustoliče slične nagrade, ali ostaje činjenica da nijedna od njih nije ni približno dostigla značaj i popularnost NIN-ove. Kako vidite budućnost NIN-ove nagrade?

Neko mi reče, tvrdi se da je to istina, da kod nas, na smanjenom jeziku i s bukvalno šačicama čitalaca, sa tiražima koji su deset puta manji nego nekada – to vam govori bivši izdavač, možete proveriti – trenutno ima preko četiri stotine književnih nagrada. Biće ih svakako još mnogo više, inflacija nema gornju granicu. U ovdašnjoj utopiji, koju neki već smatraju ostvarenom, biće ih koliko i pisaca. Jer, romane će svi pisati, da parafraziram Miljkovića. I, naravno, biti nagrađivani. Primera već ima. Jedan je naš književni ubikvitet dobio preko dvadeset pet nagrada i bio član bar dva puta toliko žirija, a tek je na pola puta do besmrtnika. 

Budućnost NIN-ove nagrade je, hvalili je ili kudili, da ne potone u toj mutljavini svačega i ničega. Bezbrojne druge nagrade joj za sada pomažu u tome ali je, ako se previše opusti, mogu i potopiti. U nekim smutnim vremenima i lošim prilikama svi počinjemo ličiti na najgore među nama. Jer se oponašamo, a to je stalna osobina ljudske prirode.

Brojna su mišljenja da je došlo do erozije književne kritike, i kritike uopšte. Da li je reč kritike uopšte presudna u kreiranju književne scene?

Ponekad mi se čini da kod nas danas prave književne kritike i nema. Piše se svašta, kao i uvek. I sve se to objavljuje, što je samo po sebi dobro. Ali se o tom napisanom i objavljenom galimatijasu piše koješta. Ne ocenjuje se nego hvali, ne prosuđuje se nego preteruje. Zato sve to mučenje jezika, natrpavanje termina novogovora i ceđenje ideja iz suve profesorske drenovine više ne pratim. Odavno sam digao ruke od tog dosadnog ponavljanja skučenih obrazaca i školske misli. Dobro bi nam došla stroga i, još bolje, prestroga književna kritika, nepotkupljiva i na svoj način nemilosrdna. Ali odvojiti žito od kukolja nisu uspele ni velike religije ni značajne filozofije. Kad god su ideolozi i političari tako nešto pokušali, imali smo masovna istrebljenja, gulage i kulturne revolucije. Uostalom, kritika književnosti je samo pisanje o tuđem pisanju. Odraz odraza, što bi rekli marksisti. Da li je dobro ili loše zavisi od dara onoga koji piše o tuđem pisanju, od njegove intelektualne doslednosti i razumevanja književnosti, svakog autora i svake knjige posebno. I od njegovog estetskog čula. A ono se ne uči, ne dodeljuje zaslužnima i ne transplantira.

U kojoj meri društveno-politička svakodnevica utiče na pisca danas?

Orvel kaže u jednom starom tekstu: „Razume se, romansijer nije obavezan da uzima neposredno za svoje teme savremenu istoriju; ali romansijer koji se nimalo ne zanima za velike događaje svoga vremena svakako je bilo piskaralo bilo čist imbecil.“ Preoštro, ali je dobrim delom u pravu. Ima hiljadu načina, posredno ili neposredno, otvoreno ili sakriveno ispod sedam kora, da se opišu „veliki događaji svoga vremena“. Inače ste begunac iz svog vremena, pisac sa ideološkim, političkim ili patriotskim povezom preko očiju, što znači izvan literarnog, estetskog i umetničkog. Društvena i politička svakodnevica utiču na pisce danas toliko i tako da se većina, pozamašna većina, ne bavi savremenim životom, teškim i zamršenim pitanjima modernog sveta, apatičnim društvom i politikom koja uz to ide kao neka vrsta kolektivne zaraze i klimatskog zagađenja. Kao da nisu danas i ovde. To je njihovo pravo, njihov izbor i njihova osnovna književna slabost koja se, zato što su stvari postavljene na glavu, očigledno smatra kvalitetom. I njima je namenjeno onih nekoliko stotina nagrada.

Izuzetaka ipak ima. Bilo ih je i biće – ili neće biti ovog našeg posla koji svakako ne menja svet ali ga čini jasnijim i na neki čudan način podnošljivijim. U tim izuzecima su nepredvidljivost i nesavladivost književnosti: dobri, drukčiji, prevratnički pisci se pojavljuju i tamo gde ih niko ne očekuje niti priželjkuje, iznenađenje su, neprijatnost, smetnja akademskoj hibernaciji duha i dara i ponekad nerešiva nevolja. I ja u svojoj izolaciji, koju održavam kao pouzdanu intelektualnu zaštitu, znam bar trojicu. Posebno ističem Basaru koji se toliko razlikuje po stilu i načinu pisanja da ga nemam s kim porediti. Ako i vi znate još nekog, onda znatno bolje stojimo u književnosti nego u politici.