Postekologija: Pitagorina teorema u Vavilonu

Kao da je reč o pojeftinjenju dizela, tako je neprimetno kroz medije protrčala vest da je nađena, na vavilonskoj glinenoj pločici, utisnuta Pitagorina teorema! I niko iz srpske intelektualne elite, ne ove s Pinka, da se oglasi i objasni: otkud Pitagora u Vavilonu? Shvatam, veliki je to izazov, možeš začas da ispadneš budala koja lupa sve i svašta. Neko iz srpske Akademije ko se bavi antičkom filozofijom pomisliće, ali ne javno, da je Pitagora, možda inkognito, putovao, željan znanja, čak do Vavilona. Jer, brucoši u Kapetan Mišinom zdanju uče da je Demokrit putovao do Indije i odande doneo nauku o atomima. A, možda, naša elita zaista ne vidi dalje od svog nosa, jer se još drže uputstava s Berlinskog kongresa iz 1848. godine, kada nam je rečeno da smo u šestom veku došli na Balkan.

Elem, po meni, Nino Belov čija je prestonica bila u Nišu, krenuo je, pre oko 4.000 godina za Indiju, baš kao što će i Aleksandar Veliki za njim kasnije krenuti. Obojica će, odavde iz arijevske kolevke, povesti sa sobom ne samo vojsku, već i filozofe i naučnike, dakle naša arijevska znanja koja smo dobili od bogova. Bajdvej, s njima smo „u krvnom srodstvu“, samo što smo, avaj, to zaboravili.

Nino Belov je na putu za Indiju svratio i u Vavilon i dao im sva naša drevna znanja koja se, danas, pripisuju Vaviloncima. Tako da nije mnogo važno da li je Pitagora išao po znanja do Vavilona, ili su se ona sačuvala sve do Pitagorinih vremena. Pitagora je ljubomorno čuvao ta znanja i saopštavao ih samo uskom krugu pitagorejaca. On je sebe čak smatrao za boga, mada se živo sećao da je u jednom od prošlih života bio – beli konj?! I pitam se: kada ćemo konačno da otvorimo oči i da prvo sebi otkrijemo da smo na ovim prostorima i pre Vinče i Lepenskog vira krvno povezani sa bogovima i da odatle počinju sve naše nevolje s onima s kojima se graničimo, ali i s onima s kojima smo se graničili, u doba Hiperboreje. Inače, da se razumemo: Srbija se, uglavnom, graniči s nebom.

O tome sam i govorio na televiziji Tain u Beogradu, a posetio sam i izložbu Tolstoj i Srbija u Ruskom domu. Nadao sam se da ću na izložbi nešto videti i ubaciti u moj roman Tolstoj u Novom Sadu, koji treba da se pojavi uskoro. Ali, najblaže rečeno, izložba je bila jadna. U staklenim vitrinama izloženi su samo Tolstojevi romani prevedeni na srpski, par fotografija na kojima su plakati njegovih dramatizovanih dela...

Ali, na izložbi u Ruskom domu nije bilo, recimo, plakata na kome gradonačelnik Novog Sada poziva sugrađane da izađu na ulice i pozdrave „grofa Lava Tolstoja koji je rešio da poslednje godine života provede u Srpskoj Atini“. Na izložbi nije bilo ni fotografije izgrađene kuće, istovetne onoj u Jasnoj Poljani, a koju su petooktobarci srušili. Nije bilo, čak, nijednog pisma poslastičara Ćirića iz Pirota, s kojim se Tolstoj dopisivao. Ta prepiska je bila veoma važna jer je Ćirić obaveštavao Tolstoja da su njegovi preci bili Srbi, koji su sa Čarnojevićima krenuli za Rusiju.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, teši me: „Nisi, valjda, očekivao da ćeš na izložbi naći dokaze da je Tolstoj bežao za Srbiju, a kamoli još da je bio srpskog porekla. I, kladim se da su ga u Astapovu otrovali ’srceparajućom’ travom iz šolje čaja! Ruska služba Ohrana tako je ubijala! A i ovo danas što Putin govori da su Srbi nesalomivi, to je samo za ruske dnevne potrebe.“

Ali, moju Crnu više muči Pitagora: „Sve više mislim da je i Pitagora bio Srbin, uostalom, kao i svi filozofi presokratici. Jer, samo njegovo ime to govori; onaj koji PITA GORU! Onaj ko razgovara s planinom i s Bogom!“