Šakali, bre, počeli da ulaze i u Mokru. Onomad, zaklali ovcu Marku, sinu pokojnog Miće Ćilibarde. Dobro, njihova je kuća na kraju sela, blizu mokranskog groblja. Ali, pojavili su se i ispred kuće Miki Luleta, tu, pored Mokranskog vrela. Neće, valjda, da me posete, usred dana, kada se kupam u vrelu i uživam u ligeštulu na ovom divnom oktobarskom suncu. Da se, odmah, razumemo - nije me strah od šakala, meni se sa puta sklanjaju i vuci, gore u Vidovu. Mogao sam da im budem na čelu čopora, ali nisam hteo. Nisam želeo da budem novi Sveti Sava opevan, kao takav, u narodnim pesmama.
S tim u vezi, skoro me nije toliko uznemirila neka knjiga kao I na nebu i na zemlji Aleksandra Lome. A kako da te ne uzbudi kada, još na početku knjige, piše da „znatan broj grčkih epskih formula nalazi svoje pandane u tradicionalnom pesništvu drugih indoevropskih ogranaka, pre svega, staroindijskim Vedama, a što je dovelo do pretpostavke o postojanju praindijskog pesničkog jezika još pre više od četiri hiljade godina“.
E, sad, po Aleksandru Lomi, „baštinik te prastare tradicije“ je Homer mada je, po meni, njegovo pravo ime Momir! Kao što je i Trojanski rat, zapravo, naš starosrpski građanski rat, kada su južna plemena predvođena Agamemnonom i Ahilom, htela da osvoje dunavsku Troju, koja se nalazila tu, na Kalemegdanu. A južnjaci su hteli da kontrolišu Dunav sve do Kladova, do Gvozdenih kapija Đerdapa. Tačnije, hteli su da ovladaju trgovinom, pre svega kalaja i zlata koje je, kroz Đerdap, odlazilo u trojansku luku na Crnom moru, a odatle širom sveta.
I ako Ahil nije poginuo na kalemegdanskom polju, kod kule Nebojše, onda je poginuo na ostrvcetu Belo, tako se i tada zvalo. Tu, na tom ostrvcetu, u delti Dunava, nalazi se i danas Ahilov grob, a na spomeniku piše: „Ako si veći junak od mene, nemoj mi se pokloniti.“
Ne zna se da li se Aleksandar Veliki poklonio na Ahilovom grobu, ali zna se da je uzeo njegov štit i mač kada je polazio za Indiju. Smatrao je, valjda, da na to ima pravo, pošto je Aleksandar bio u daljem krvnom srodstvu sa Ahilom. Ali, o tome naši istoričari nikako javno da progovore. Bajdvej, Aleksandar Srbljanin, kako ga je Gundulić zvao, pod glavom je držao Ilijadu. U Indiju se uputio kao i sve velike srpske vojskovođe pre njega. Poslednji je bio Nino Belov, koji je iz Niša krenuo za Indiju 2.000 godina pre Aleksandra. A išli su, pre svega, zbog naših starih znanja i staroindijskih Veda, koje smo tamo odneli pre oko 8.000 godina.
O svemu ovome pisao je Miloš Milojević, još u pretprošlom veku, ali ostao je usamljen i zaboravljen. Nego, vratimo se Aleksandru Lomi. On piše: „Muze bi bile božanska bića koja čoveku u duh nešto usađuju. U njihovom slučaju, to je svaki umetnički dar, a posebno i izvorno pesnička veština. U doba usmenosti, ona je od pesnika iziskivala veoma razvijenu sposobnost memorisanja kako sadržine, tako i forme. Pesnik je morao govoriti `jezikom bogova`“.
K. G. Jung, moj guru iz Švice, na ovo će da mi kaže: „Sve se uklapa u tvoju priču da su se bogovi parili sa vinčanskim ženama i da su pesnici njihova deca, koja su stihovima božje poruke širili sve do Indije i Kine.“
Moja Crna, pak, ovako, mudruje: „Ne brinu me šakali što ulaze u Mokru. Važno je da ti vladaš jezikom bogova i trebalo bi da budeš novi Sveti Sava koji će Srbe da vrati starim bogovima od pre osam hiljada godina!“
Dragan Jovanović
dugogodišnji kolumnista NIN-a
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
