Milan Ćulibrk: Zahvalnost mrtvom penzioneru

Andreja M. iz Vršca nedavno je de jure dobio pismo od predsednika Srbije, a de fakto od nosioca izborne liste „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, u kome mu se pravi vođa SNS-a zahvaljuje „za beskrajno strpljenje… tokom godina… u kojima penzije nisu rasle onom brzinom kojom su rasle plate“. A onda je brže-bolje, da bi nekako zabašurio neprijatnu istinu, napisao: „Upravo zato ponosan sam što mogu konačno da vam saopštim da će penzije da rastu, najmanje istom brzinom, koliko i plate.“

„Ovih dana dobićete prvu oktobarsku povišicu od 5,5 procenata, a već od januara dodatnih 14,8, što ukupno iznosi 21,1 posto. Od januara 2022. do januara 2024… obezbedili smo da ukupan rast penzija bude 56,1 posto. To je najveći rast penzija u istoriji Srbije i gotovo dvostruko viši od stope inflacije“, naveo je A. Vučić (tako se potpisao) u pismu penzionerima, hvatajući im muštuluk da će već u januaru prosečna penzija biti 390 evra i da mu je cilj da već do kraja 2024. bude 450 evra.

Mašala. S obzirom na to da je u septembru bila 322 evra (37.797 dinara), moraće za 14 meseci da poraste 40 odsto. Uz uslov da Jorgovanka Tabaković po svaku cenu održi sadašnji kurs, a ako zatreba i da ga obori ispod 117 dinara za evro. Andreja M. to, nažalost, neće dočekati. Kao što nije dočekao ni oktobarsku povišicu. Čitalac NIN-a, inače moj dobar prijatelj, kaže da mu je otac preminuo još početkom avgusta. Vučiću i njegovim savetnicima to očito nije bilo važno. Preče im je bilo da ne preskoče nekog od živih, koji će 17. decembra moći da glasaju, nego da vode računa o mrtvima i da ne uznemiravaju njihove porodice. Mada ima i onih koji misle da u ovoj zemlji i pokojnici glasaju. Niko ih, doduše, nije video na biračkim mestima, ali se na svim izborima dešavaju neka čuda.

Ne verujem da je Andreja M. jedini na čiju je adresu, iako je odavno na onom svetu, stiglo Vučićevo ovozemaljsko pismo, u kome obećava kule i gradove, a samo uzgred priznaje da se baš ogrešio o 1,7 miliona najstarijih. Kad već toliko voli brojeve, mogao je da izračuna da je od 2012. prosečna plata u dinarima povećana 104 odsto (sa 41.377 na 84.389 dinara), a penzija samo 64 odsto (sa 23.024 na 37.806 dinara). A koliko vlast zaista vodi računa o „bakama i dekama“, vidi se i po tome što su u međuvremenu cene povećane 73 odsto, pa oni sada za veće penzije mogu da kupe manje robe nego pre jedanaest i po godina. Na stranu što su cene hrane zvanično porasle čak 94,8 odsto. Ah, da, umalo da zaboravim, za 90 odsto je hrana poskupela i u evrima, jer je 2012. srednji kurs evra bio 113, a sada je 117,2 dinara.

No, čak i da je neko od saradnika ove brojeve predočio Vučiću pre nego što je svim - pa i nekim mrtvim - penzionerima poslao pismo zahvalnosti, tražeći uzgred njihovu podršku za 17. decembar, teško da bi išta promenio u svojoj retorici. Kao što je nije promenio ni u nedelju, kada je na predizbornom mitingu SNS-a u Smederevu, „pripretio“ građanima da će, ako slučajno glasaju za opoziciju, podneti ostavku na mesto predsednika. „Je l‘ stvarno mislite da je moguće da ja budem predsednik, a da predsednik Vlade bude neko od ovih koji su zemlju uništili... Pobede li na izborima, ja ću im dati mandat, ali ja više neću da budem predsednik… Ja da glumim predsednika da bih imao tašnu, mašnu, sekretaricu i da bi meni bilo lepo, a da narodu bude loše – ja to neću sebi da radim“, poručio je, (ne)svestan toga da je u Smederevu, kao i na svim dosadašnjim i budućim mitinzima SNS-a, zapravo baš „glumio“ predsednika države, a ponašao se kao nosilac jedne izborne liste, kojoj bi više priličilo da je nazvana „Aleksandar Vučić – posle mene potop“. Uostalom, zato je i pokojnom Andreji M. napisao da „ne smemo da uništimo sve što smo stvorili, već ćemo u narednom periodu morati zajednički da donosimo odgovorne odluke, biramo one ljude koji će da brinu o svakome od nas, našoj Srbiji“.

Treba li veća garancija da je sudbina svih nas, pa i cele zemlje, u sigurnim rukama?