Zoran Preradović: Da li je u vinu zaista istina

Eto šta se dešava kad predsednik poželi samo malo da se opusti. Ama samo što je sa kolegom iz Crne Gore Jakovom Milatovićem i premijerom Severne Makedonije Dmitrom Kovačevskim, uz čašu vina, na Vinskoj viziji Otvorenog Balkana zapevao Džinovićevu Dajte vina... od svega iz pesme ostade samo lom. Evo, poštari se uskopistili i već mesec dana teraju inat - stari srpski zanat, i neće da rade za socijalnu pomoć, iako je Ana Brnabić obnarodovala da je dogovor pao. Poljoprivrednici traže ’leba preko pogače, medicinari i privatni vrtići isto hoće pare, advokati najavljuju da će i oni da isteruju neku pravdu... Ono kad čovek bolje pogleda, ne pije predsednik zato što mu je lako. Biće da Vučić, kako kaže jedna druga Harisova pesma, „pije da preživi“...

Sad, kad smo kod toga, stvarno ne bih da plašim pošten svet koji glasa za SNS, ali Srbija ulazi u trusan period, počinje da se događa nešto što liči na prave promene posle dugo vremena. I sve to nema nikakve veze sa izborima, ma koliko Vučić mislio da „fukara“ koristi momenat, i ma kakav rezultat na njima bio. Jednostavno je, epoha obeležena sa tek nešto malo dobrih nauma i nebrojeno mnogo grandioznih promašaja polako se bliži kraju. Reč je o suočavanju sa građanima koji dolaze po svoje i traže da se naplate za deceniju i kusur ponižavanja, prezira, za deceniju i kusur u kojoj nije bilo razlike između partijske i državne politike, u kojoj su stranački kuriri postali korumpirani bumbari, u kojoj je jedini poslodavac bila država ili skotovi sa džakom para bez priznanice o njihovom poreklu.

To su oni očajnici koje statistika o nikad većoj prosečnoj plati ne beleži. Oni se pojavljuju i nestaju i više nemaju snage da veruju u bilo kakav dogovor. Na njih neće delovati anestetici nacionalnih dnevnika u kojima im se poručuje da predsednik baš njima i baš jednokratno želi da pomogne. Oni su osramoćeni pred sopstvenom decom, žigosani kao nesposobni da im obezbede elementarnu egzistenciju, prezreni od vlasti koju su sami birali. Zato poštari, paori, medicinari... više nisu opomena, oni su činjenica. Makar režim 17. decembra, na već oprobane načine i navukao glasova za još jedan đir urnisanja Srbije. 

I da se razumemo, odavno nije ovako curilo na sve strane i ne da se više začepiti. Ni uvredljivom jednokratnom pomoći, ni obećanjima, ni stadionima, ni auto-putevima, ni batinašima, ni pretnjama otkazima. Odavno se nije desilo da režimska propaganda postane ovako providna i jeftina. I otuda Vučić, svestan da Srbija narednih meseci neće biti manje gladna ni hleba ni pravde, ali će zato biti sita svega, sikće na ove što štrajkuju: „Tu ima mnogo politike. Kada štrajkuju poljoprivrednici, oni traže vaš novac. I vaš novac umesto da završi u dobrom putu ispred vaše kuće, u tome da vaše dete ima bolju bolnicu, završiće u njihovim džepovima.“ 

Osim što je odvratna, ova podmukla podmetačina pokušava još jednom po ko zna koji put da podeli Srbiju. Pri tome predsednik prećutkuje da naš novac nisu tražili nego otimali i njegovi ministri, njegovi kumovi, njegovo najbliže okruženje, i partijsko i porodično.

Šta, dakle, sledi? Deoba gneva sa sapatnicima deluje kao privremeno prihvatljivo rešenje, ali ovi nevoljnici na ulici čekaju da se upre prstom u nekog ili nešto pa da se naplate. Kritika direktora Pošte Zorana Đorđevića, za koga Vučić kaže da sa njim ima problema, neće promeniti ništa u stavu poštara, baš kao što ni, recimo, Vulinova smena nije nikoga skandalizovala u bezbednosnim strukturama. Uostalom, građani su ćutali kada su im otimali i nebo i zemlju i to je ono što je za vlast najopasnije.

Došli smo, dakle, do raskrsnice na kojoj građani i vlast različito vide ciljeve, a to nije ništa drugo nego gubitak legitimiteta. Mada bih se zakleo da su neki od Vučićevih kopljanika ubeđeni da su građani izgubili legitimitet.

Šta je još, eventualno, preostalo režimu? Pokušaj da one iste građane, koje tako iskreno prezire, pokuša da uveri da radikalne promene treba da donese vlast. Nešto poput diskontinuiteta sa samom sobom. Možda i da izvedu revoluciju protiv sebe. Kako god bilo, pitanje je da li je ta fingirana revolucija protiv sopstvene partijske kamarile definitivno odocnila?

To je, dakle, ono o čemu bi Vučić u ovih mesec dana trebalo da razmišlja. Ako mu se dopada, može i uz vino i pesmu. Jer ko peva zlo ne misli. Ali ko misli nije mu do pesme.