Postekologija: Simfonija Vinaver

Ajde, da i ja nešto kažem o Laušu! Gledao sam ga, kao Svetog Savu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, nego predstava je trajala samo sedam minuta! Upali su Šešeljevi radikali i prekinuli, na silu, izvođenje ove drame Siniše Kovačevića! Bože moj, u predstavi Sveti Sava psuje!

Sećam se, posle ovog radikalskog „performansa“, sedeo sam kod „Ruskog cara“ sa Dragošem Kalajićem i Jovanom Ćirilovim. Za sto nam je prišla grupa ostrašćenih radikala, i jedan od njih obratio se Ćirilovu: „Kako ste mogli da dozvolite, kao direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, da se ova predstava, uopšte, igra?!“ Ćirilov je sasvim pribrano odgovorio: „Ako sam spavao sa pola Svetog sinoda, zašto ne bih dozvolio da Sveti Sava psuje?!“ Uspaljeni radikali ostali su bez teksta, i, tog trena, ostavili su nas na miru...

Nego, da se vratim Laušu. Posle prekinute predstave o Svetom Savi, počeo je Lauš da dolazi, te 1991. kod mene, u Plavi jahač, koji sam sa Natašom Marković držao jer mi je plata u NIN-u bila sedam nemačkih maraka. Dolazio je, uglavnom, sa Irfanom Mensurom i ostalom glumačkom bratijom, i uživali smo u njegovom prepričavanju crnogorskih viceva. Suze su nam tekle od smeha. Ali, Lauš je počeo da dolazi u Plavi jahač sa revolverom i zalud sam mu govorio da mu to ne treba. I uzimao sam mu revolver i stavljao ga u frižider, koji je, inače, bio pun revolvera te paklene 1991. godine kada sam, u kafiću, imao 32 policijske racije! Elem, Lauša sam zaštitio koliko sam mogao, a onda je otišao iz Beograda za Podgoricu i tamo se, 1993. desilo šta se desilo... Toliko o tome.

Nego, Aleksandra i Veka su mi, u Beogradu, poturili knjižicu Simfonija Vinaver Milovana Vitezovića. I ispada, bre, da Gavrilo Princip nije pucao na Ferdinanda, već na Poćoreka. Ali, Gavrilo je loše gađao pa je ubio vojvotkinju Sofiju. Ali, ko je onda pucao na Ferdinanda i da li ga je, uopšte, ubio?! Pokojni Milan Ristanović, profesor na Sorboni, tvrdio je da je Ferdinand umro prirodnom smrću 1954. godine?!

K. G. Jung, moj guru iz Švice, sluđuje me još više: „Znaš li da je i Draža Mihailović umro prirodnom smrću 1960. godine, i to u Moskvi, sahranjen na Novodevičijem groblju, pored Mihaila Bulgakova, Čehova, Gogolja i ostalih ruskih veličina. Pitaš se, kako to? Pa, lepo! Draža je bio važan Staljinov špijun dok je živeo u Parizu. Zato je Staljin tražio od Tita da mu, 1946. izruči Dražu. Tu se Tito grdno zamerio Leki Rankoviću, kome su četnici zaklali brata, a majku osakatili u logoru na Banjici. Priča se da je Ranković slao svoje agente u Moskvu da ubiju Dražu, ali u tome nisu uspeli, neki su i živote izgubili. I, `ajde da ti kažem, dečače, da je Džon Lenon bio sin Draže Mihailovića! To je dokazano DNK analizom, a jasno se vidi na fotografijama kada ih staviš jednu pored druge...“

Sluđen svim ovim što sam doznao o Ferdinandu i Draži, pitao sam se prošlog vikenda ima li još nešto da čujem pa da mi se nebo sruši na glavu? I, nisam dugo čekao. Profesor Grbić sa kanadskog univerziteta Zapadni Ontario, obaveštava me na RTS-u da je „kratošija“ stara bar 6.000 godina i da je „otac i majka svim sortama grožđa koje su se, kasnije, pojavljivale“?! A, valjda, znate da je „kratošija“ moje omiljeno vino, pa se pitam da li sam i ja star 6.000 godina!? Ili sva znanja o drevnoj Vinči primam pijući „kratošiju“?

Zurim u snežne vrhove Suve planine u nadi da će odande neki odgovor da mi stigne. Ali, Suva planina ni da bekne.

Moja Crna na sve to kaže: „Tvoj Alek nam sa Sajma vina poručuje da ćemo vinima da osvojimo Evropu, a ne zna jadan da smo je osvojili još pre 6.000 godina. A ako si star kao `kratošija`, nemoj to da širiš da ne završiš, znaš već, gde!“

Autor je dugogodišnji kolumnista NIN-a